Nakon što je aktivistkinja Nina Stojaković na društvenoj mreži Tviter optužila partnera njene sestre, repera Numera, da je maltretirao i zlostavljao njenu sestru više od godinu dana, pojavile su se hiljade priča pod heštegom #NisamPrijavila koje svedoče o brojnim neprijavljenim iskustvima nasilja nad ženama.
„Jutros je bila u policiji u Milana Rakića gde joj je rečeno da ne mogu da urade ništa jer nema izveštaj lekara iako ima nekoliko svedoka, među kojima svog psihoterapeuta koji ju je video u modricama i kome je prvom sve priznala.“ navela je Stojaković u svom tvitu. Ovo iskustvo sa policijskim službenicima kada se prijavljuje nasilje nad ženama, pokrenulo je niz reakcija. Sve je rezultiralo hiljadama priča pod heštegom #NisamPrijavila koje govore o iskustvima nasilja u porodici žena i devojčica, ali i dečaka.
„Bila sam prestravljena“, „Niko mi ne bi verovao“, „Ubeđivali su me da preterujem“, „Bilo me sramota“, „Pretio je da će se ubiti“, „Bio je inspektor policije“, „Jer me nije silovao na kraju“, „Nisam imala gde i od čega da živim“, „Znao je gde živim“ samo su neki od razloga koje su žene u svojim iskustvima navele kao razloge zašto nasilje nisu prijavile.
Kako navode iz Autonomnog ženskog centra: „Neke žene i devojke rekle su da nisu osećale poverenje da ispričaju svoje priče ni roditeljima i užoj porodici, bez obzira na to da li im se desilo kada su bile maloletne ili odrasle žene. Nekima koje su preživele „samo“ seksualno uznemiravanje ili psihološko nasilje je bilo potrebno vreme da i same razumeju da to jeste nasilje, ali ni tada se nikome nisu obraćale jer su znale da će naići na nerazumevanje i umanjivanje njihove traume. Neke su ćutale iz straha za svoj život znajući da je nasilnik ili sam na poziciji moći ili da ima veze sa onima koji jesu. Sve one nisu prijavile nasilje institucijama jer nisu imale poverenja u njih. Neke koje jesu progovorile nisu naišle na podršku i zaštitu, uključujući i onu od strane policije, centara za socijalni rad, medicinskih ustanova, tužilaštva, sudova koja je zakonom propisana. Mnoge su krivile same sebe jer ih je društvo i okolnosti u kojima žive tako naučilo.“
Brojne objavljene priče i iskustva pokazuju sa jedne strane koliko su prećutana iskustva nasilja učestala, da žene nemaju elementarno poverenje u okruženje, društvo, sistem i institucije, te da one strukturno rade protiv njih. Nerazumevanje učestalosti i ozbiljnosti problema nasilja nad ženama, ali i nepoverenje u ženska iskustva i priče dovode do toga da se mnoga iskustva nasilja prećutkuju, nasilje normalizovano a traume i posledice po preživele dugotrajne. Jer, žensko iskustvo nasilja nije samo u konkretnom slučaju nasilja, ono se nalazi i u negativnom odgovoru društva koji ženu dodatno viktimizuje.
Nasilje ima različite forme – ono može biti psihičko, fizičko, seksualno, ekonomsko. Može podrazumevati fizičke posledice, ali i ne mora, to ne znači da ono nije počinjeno. Nasilje podrazumeva čitav spektar radnji koje utiču na psihički i fizički integritet žena. Ono što ispričane priče pokazuju jeste da nasilje nad ženama nalazi česte racionalizacije i suštinsku odbranu u gradaciji nasilja: „tako ne izgleda prava žrtva“, „Zna se šta je pravo nasilje“, „Ta reakcija je preterana“.
Podsetimo, (seksualno) nasilje nije samo privatna (lična) stvar žene. Ono je oduvek služilo kao sredstvo kontrole žena, čime je održavan društveni poredak zasnovan na neravnoteži moći između polova, privilegijama i dominaciji muškaraca. Seksualno nasilje je jedna od najtežih manifestacija jedne uopšte nasilne i patrijarhalne kulture u kojoj živimo i koju kao društvo održavamo.
Seksualno nasilje se ne dešava samo tamo negde, u nepoznatim krajevima, zabačenim i mračnim ulicama grada, ono se u preko 60% slučajeva dešava u naizgled sigurnim prostorima od poznatih muškaraca.
Organizacija Da se zna je na svojoj fb stranici podelila neke od priča sa opisom: „Kada pričamo o porodičnom i partnerskom nasilju nad ženama, oni privilegovaniji najčešće ne razumeju zašto prebroditeljke nisu prijavile nasilje. Zato su hrabre žene odlučile da progovore o ovom problemu uz hešteg #NisamPrijavila. Bravo za njih! Na institucijama je da kreiraju sistem u kome će svaka žrtva moći da prijavi nasilje i dobije adekvatnu zaštitu i podršku, a na nama da to od njih zahtevamo.“
„Pozivamo sve one koji rukovode institucijama zaduženim da reaguju u slučajevima nasilja da pročitaju ispovesti žena #NisamPrijavila, kako bi u okviru institucije kojom rukovode unapredili postupanje i kažnjavali odgovorne za nepostupanja. Obaveza i odgovornost svih je da znaju sa čime se žene, devojke i devojčice koje prijavljuju nasilje suočavaju i da im svojim postupcima ne otežavaju kada skupe snagu i hrabrost da nasilje prijave. Pozivamo i pojedince i pojedinke, sve one osobe od poverenja kojima se žene, devojke i devojčice prvi put povere, da veruju iskazima i budu solidarne sa potrebama preživelih.
„Žene nisu ćutale, već vekovima bile ućutkivane. Taj zid tišine je probijen. Budimo im podrška.“ poručuju iz Autonomnog ženskog centra.
Ukoliko ste pretrpeli nasilje možete se obratiti sledećim institucijama i organizacijama:
Autonomni ženski centar: 0800/100-007; zene.savet@azc.org.rs
Autonomni ženski centar izradio je bazu besplatnih usluga za žene sa iskustvom nasilja i druge građanke i građane tokom vanrednog stanja koja obuhvata različite vidove podrške i informacija.
Viktimološko društvo Srbije: 065/548-6421; vdsrbija@gmail.com
Astra, organizacija posvećena iskorenjivanju svih oblika eksploatacije i trgovine ljudima, posebno ženama i decom: 011/785-0000; sos@astra.rs
I.P.
