Marksistički revolucionar i teoretičar Lav Trocki je još 1936. godine u „Izdanoj revoluciji“ na neki način predvideo šta bi usledilo nakon propasti Sovjetskog Saveza:
„Slom sovjetskog režima neizbežno bi doveo do kolapsa planske privrede, a time i do ukidanja državnog vlasništva. Veza između trustova i fabrika u okviru trustova tada bi se prekinula. Uspešnija preduzeća ostala bi prepuštena sama sebi. Prešla bi ili na tip akcionarskog društva ili na neki drugi prelazni oblik, kao što je učešće radnika u profitu. Kolhozi bi se takođe raspali, verovatno još mnogo brže. Pad sadašnje birokratske diktature, ako je ne bi zamenila druga socijalistička vlast, značio bi vraćanje na kapitalistički sistem s katastrofalnim opadanjem ekonomije i kulture.“
Istorijski gledano, Sovjetski Savez je prolazio kroz periode modernizacije i stagnacije, ali nema sumnje da su pravljene greške zbog kojih je „prva zemlja socijalizma“ i doživela slom 1991. godine. U ovom tekstu ćemo pokušati da ukažemo na okolnosti koje su dovele do raspada Sovjetskog Saveza i da izvučemo neke pouke.
Od autokratije do birokratske oligarhije
Krajem dvadesetih godina, Sovjetski Savez je bio država u kojoj klasno društvo nije bilo ukinuto i u kojoj se rađao monolitan birokratski aparat. Njegove društveno-ekonomske osnove bile su vezane za kolektivizaciju u poljoprivredi (povećanje poljoprivredne proizvodnje kroz organizaciju kolektivnih farmi), industrijalizaciju (razvoj teške industrije i proizvodnja sirovina) i petogodišnje planove u privredi. Ti procesi su bili pod strogom partijskom kontrolom, a ideje o demokratskom upravljanju državom i privredom unapred su se odbacivale.
Drugi svetski rat i pobeda nad fašizmom pretvorili su Sovjetski Savez u respektabilnu silu. Komunističke partije u Evropi su na krilu tog uspeha osvajale vlast ili činile deo vladajućih struktura posle rata. Uz to, sovjetski vođa Josif Visarionovič Staljin bio je veoma popularan i doživljavan je kao oličenje komunizma. Ipak, Staljinov period se neizbežno vezuje za čistke u kojima su neopravdano stradali kako sovjetski tako i komunisti iz drugih zemalja, a za koje je on nesumnjivo bio odgovoran. Kako je ispravno uočio istoričar Stefan Gužvica, zbog svega toga se stiče utisak da je „vrhunac SSSR-a istovremeno bio i istorijski poraz marksizma“.
Nakon Staljinove smrti i dolaska Nikite Sergejeviča Hruščova na čelo Komunističke partije Sovjetskog Saveza (u daljem tekstu KPSS), 1953. godine, sovjetski režim se transformisao iz autokratije u birokratsku oligarhiju. Ova transformacija nije za sobom povukla korenitu partijsku i društvenu reformu, pa je KPSS i dalje vodio glavnu reč u definisanju sovjetske politike.
Partijsko vođstvo
Na Dvadesetom kongresu KPSS, 25. feburara 1956. godine, Hruščov je pročitao čuveni govor „O kultu ličnosti i njegovim posledicama“ (poznat i kao „Tajni referat“), koji se veoma kritički odnosio prema Staljinovim čistkama. Taj govor je uzdrmao međunarodni komunistički pokret, što se posebno odrazilo na prilike u Poljskoj i Mađarskoj, gde su izbile pobune koje su ugušene u krvi. S druge strane, u Sovjetskom Savezu počeo je proces destaljinizacije i liberalizacije u kulturi, mada se on nije vodio dosledno.
Sa destaljinizacijom se stalo s dolaskom na vlast Hruščovljevog naslednika Leonida Iljiča Brežnjeva. Razlog je što su staljinisti poput Sergeja Trapeznjikova, Borisa Ponomarjova i Mihaila Suslova bili Brežnjevljevi savetnici koje je on pomno slušao. Pored toga, Brežnjevljevo doba (1964–1982) obeležila je stabilizacija birokratskog aparata, ali su bili primetni klijentelizam i korupcija unutar partijske nomenklature.
Posle Brežnjevljeve smrti 1982. godine, na mesto generalnog sekretara KPSS-a došao je Jurij Vladimirovič Andropov, koji je pre toga petnaest godina bio šef KGB-a. On se žustro borio protiv korupcije i kršenja partijske discipline, tako da su mnogi funkcioneri bili smenjeni i krivično gonjeni. Ovaj poduhvat je prekinut zbog Andropovljevog narušenog zdravlja, i on je umro 1984. godine.
Andropovljev naslednik Konstantin Ustinovič Černjenko je dužnost generalnog sekretara KPSS-a obavljao jedva godinu i mesec dana, i posle njegove smrti je put ka vlasti bio otvoren za čoveka čije se ime vezuje za raspad Sovjetskog Saveza – reč je o Mihailu Sergejeviču Gorbačovu.
Pedesetčetvorogodišnji Gorbačov je bio antistaljinistički opredeljen, i u tom smislu se može reći da je sledio politiku Nikite Hruščova. Gorbačov je u mladosti cenio Aleksandra Dubčeka, čoveka koji je stajao iza reformi u Čehoslovačkoj 1968. godine, i smatrao je da slična politika treba da se vodi i u Sovjetskom Savezu. Američki istoričar Ronald Grigor Suni (Ronald Grigor Suny) okarakterisao je Gorbačova kao čoveka koji je u isto vreme bio „najveći širilac slobode i demokratije u modernoj istoriji i grobar boljševičke revolucije“. Gorbačovljeva glasnost (otvaranje) omogućila je postepeno labavljenje cenzure kroz rehabilitaciju prethodno zabranjenih književnika i projekciju „problematičnih“ filmova, što je bila zasluga Aleksandra Nikolajeviča Jakovljeva, Gorbačovljevog savetnika i šefa odeljenja za propagandu CK KPSS.
Početkom devedesetih godina, sa izmenom člana br. 6 Ustava, KPSS je izgubio politički monopol i polako je prestajao da bude relevantan politički činilac.
Privreda i društvo SSSR-a
Proces industrijalizacije, svakako jedan od ključnih za razvoj SSSR-a, bio je veoma intenzivan i tekao je dosta uspešno u Staljinovo doba, omogućivši i socijalnu pokretljivost stanovništva. Teška industrija je dobila primat, pa je izgrađeno više značajnih preduzeća. Do 1941. godine se razvila proizvodnja, a preduzeća su se pokazala kao najuticajnija u raspodeli resursa.
Posle Drugog svetskog rata, posebno tokom Brežnjevljeve ere, naftna industrija je bila „žila kucavica“ Sovjetskog Saveza. Sa otkrivanjem novih naftnih polja u Sibiru, Sovjetski Savez je tokom sedamdesetih bio glavni proizvođač nafte. Nasuprot tome, laka industrija je uglavnom pravila gubitke u tom periodu, a cene sirovina kao što su ugalj i rude gvožđa bile su niske.
Početkom osamdesetih godina, proizvodnja nafte je krenula da opada, tako da ni Gorbačovljeva reformska politika nije mogla to da spreči, dok su se gubici nizali i u proizvodnji uglja i gasa.
Nasuprot industrijskom razvoju, za vreme Staljina, kolektivizacija je prošla katastrofalno, što je doprinelo da poljoprivreda postane svojevrsna Ahilova peta sovjetskog sistema. Zato nije čudno da je za vreme Hruščova akcenat stavljen upravo na poljoprivrednu proizvodnju, pa su pokrenuti projekti s ciljem da se taj sektor unapredi. Ipak, šezdesete godine bile su krizne za Sovjetski Savez – podignute su cene poljoprivrednih proizvoda, a katastrofalna žetva 1963. godine dovela je do toga da Sovjetski Savez uvozi žitarice iz Kanade i Sjedinjenih Američkih Država. Sa uvozom se nastavilo i tokom sedamdesetih i osamdesetih godina.
I pored relativno visokog stepena mehanizacije, poljoprivreda je ostala mahom nerazvijena do samog pada Sovjetskog Saveza, pre svega zbog nepovoljne klime u određenim delovima zemlje, ali i zbog niske radne produktivnosti.
Posle Staljinove ere „lične bezgrešnosti“, Hruščov se zalagao za decentralizaciju u ekonomskom odlučivanju, pa su osnivani sovnarhozi kao regionalni privredni saveti. Povećana je prosečna plata industrijskih radnika, čime je njihov položaj bio popravljen. Vodilo se računa i o stambenim pitanjima – ona su bila relativno uspešno rešena izgradnjom tzv. hruščovki, što je pozitivno uticalo na živote miliona sovjetskih građana. Uprkos Hruščovljevoj najavi novog ekonomskog programa 1961. godine, koji je trebalo da dovede do značajnog povećanja proizvodnje po glavi stanovnika, ekonomska situacija se pogoršavala. U gradu Novočerkask, radnici fabrike lokomotiva su 1962. godine stupili u štrajk zbog loših radnih uslova, pa se to pretvorilo u veću pobunu koju je sovjetski represivni aparat brutalno ugušio.
S padom Hruščova i dolaskom Brežnjeva na vlast, Sovjetski Savez se ekonomski uzdigao od 1964. do 1973. godine, zahvaljujući uspešno sprovedenim planovima premijera Alekseja Nikolajeviča Kosigina. Međutim, od 1973. godine je počeo period stagnacije. Sovjetsko društvo je do sedamdesetih godina postalo konzumerističko – uživalo se u putovanjima, kupovala se obuća i odeća, televizor je ušao u skoro svaku kuću. Ta vrsta socijalističkog konzumerizma u određenoj meri je podsećala na današnji kapitalistički. Njegove tamne strane bile su mnogo više izražene početkom osamdesetih godina, pa je tako cvetala tzv. druga ekonomija, odnosno crno tržište. Primera radi, podmićivanjem se mogla obezbediti kvalitetna medicinska nega. Isto tako, alkoholizam je postao krupan problem, pošto je negativno uticao na živote radnika i njihovih porodica, uzrokujući trovanje i smrtnost.
U aprilu 1985. godine, Gorbačov je promovisao politiku uskorenija (ubrzanja) u ekonomiji, veću radničku disciplinu i produktivnost i zaustavljanje korupcije. Pored toga je vodio i kampanju protiv alkoholizma, kojom se prethodno bavio Andropov. Nuklearna havarija u Černobiljskoj elektrani 26. aprila 1986. godine odnela je hiljade ljudskih života, a sovjetskoj ekonomiji je zadala nov ozbiljan udarac. Time su raspršene i sve nade u politiku „ubrzanja“ ekonomskog rasta.
O perestrojki (prestrojavanju) kao „objektivnoj dužnosti“ Gorbačov je govorio u okviru referata na plenumu Centralnog komiteta KPSS 27. januara 1987. godine. Između ostalog je o njoj rekao da „je duboko obnavljanje svih strana života zemlje, davanje socijalizmu najsavremenijih oblika društvene organizacije, najpotpunije otkrivanje humanističkog karaktera našeg uređenja u svim njegovim odlučujućim aspektima – ekonomskom, socijalno-političkom i moralnom“. Sveukupno gledano, perestrojka se nije pokazala naročito uspešnom, a Sovjetski Savez je dospeo u situaciju da zavisi od stranih pozajmica.
Spoljna politika i odnos sa SAD
Odnos Sovjetskog Saveza i SAD bio je promenljiv tokom Hladnog rata, i za obe zemlje je predstavljao jednu od glavnih odrednica razvoja i izgradnje pozicije u međunarodnim odnosima.
Hruščovljevo impulsivno vođenje spoljne politike, naročito s Kubanskom raketnom krizom 1962. godine, koja je izazvala tenzije u odnosima sa SAD, doprinelo je da on padne s vlasti 1964. godine. Ni Brežnjevljeva spoljna politika nije bila konzistentna. Vojska je poslata da interveniše u Čehoslovačkoj 1968. godine, a potom se vodila politika detanta (poboljšanje odnosa sa SAD), koja je prekinuta sa izbijanjem rata u Avganistanu 1979. godine. Brežnjevljev naslednik Andropov je bezuspešno pokušavao da popravi odnose sa američkim predsednikom Ronaldom Reganom. Kao osvedočeni antikomunista, Regan je u jednom govoru 1983. godine Sovjetski Savez nazvao „carstvom zla“, i time pojačao antiruski sentiment u SAD.
S druge strane, Gorbačov je želeo da se Hladni rat okonča i konstruktivno se zalagao za popravljanje odnosa s Reganom. Bez obzira na to što početni koraci u tom pravcu nisu bili sjajni, potpisan je Vašingtonski sporazum o raketama srednjeg dometa u decembru 1987. godine, čime se smanjivala opasnost od izbijanja nuklearnog konflikta.
Presudna 1989. godina označila je pad realsocijalističkih režima u Istočnoj Evropi, što se može objasniti činjenicom da Gorbačov nije hteo da interveniše, naglašavajući da je „Brežnjevljevoj doktrini“, uspostavljenoj nakon intervencije u Čehoslovačkoj 1968. godine, došao kraj. Sovjetske trupe su se povukle iz Avganistana nakon skoro deset godina borbe, čime je ostvaren jedan od Gorbačovljevih ciljeva.
Konačan kraj SSSR-a
Pozicija Sovjetskog Saveza u svetu znatno se promenila s restauracijom kapitalizma u Istočnoj Evropi tokom 1989. godine – više nije bio supersila, i brzo je izgubio vojni i politički uticaj. Iznutra je proces demokratizacije trebalo malo da popravi situaciju, pa su osnovane dve nove institucije. Prvo, funkcija Vrhovnog sovjeta kao najvišeg zakonodavnog organa Sovjetskog Saveza je izmenjena, i tu ulogu je preuzeo Kongres narodnih deputata. Drugo, institucija sovjetskog predsednika je uvedena umesto funkcije generalnog sekretara KPSS-a, pošto je Partiji oduzet politički monopol.
Gorbačov je u martu 1990. postao predsednik, ali se njegov ugled sve više srozavao. Unutarpartijski sukobi između „konzervativaca“ i „reformista“ bili su žestoki i, po svemu sudeći, pogubni za opstanak Gorbačova. Na sve to, nacionalizmi širom Sovjetskog Saveza doprineli su produbljivanju krize koju Gorbačov nije mogao da suzbije.
Gorbačovu se ne može prigovoriti da je želeo da razori Sovjetski Savez. Naprotiv, pokušavao je da ga reformiše i očuva. Rezultati referenduma održanog 17. marta 1991. godine pokazali su da je, uprkos tome što je šest republika (Estonija, Letonija, Litvanija, Jermenija, Gruzija, Moldavija) odbilo učešće, postojala volja da se formira nova vrsta federacije – 77,85% glasalo je „za“. Sve je to palo u vodu avgusta 1991. godine, kada je neuspešno izveden puč. Upravo taj događaj se smatra definitivnim krajem Sovjetskog Saveza. Ruska, ukrajinska i beloruska republika proglasile su otcepljenje od Sovjetskog Saveza, a zatim su to učinile i ostale republike.
Dana 25. decembra 1991. godine, Gorbačov je pred televizijskim kamerama i zvanično podneo ostavku, a Sovjetski Savez se raspao. Belgijski marksista Ernest Mandel napisao je da Gorbačova nije srušila mobilizacija masa, niti je „oboren ofanzivom imperijalizma ili domaćih buržoaskih snaga. Njega je zbacilo krilo birokratije predvođeno Borisom Jeljcinom“. Nestala je država koja je postojala šezdeset devet godina. Umesto toga, kapitalizam je pobedonosno kročio na Istok, što nije podrazumevalo i postojanje buržoaskih demokratskih institucija – politika „čvrste ruke“ očito se bolje primila.
Svakako je kritičko proučavanje istorije Sovjetskog Saveza važno i korisno kako bi se razumeli procesi koji su doveli prvo do njegovog formiranja i postojanja, a potom i do raspada. To ne znači da treba da se vratimo „na staro“ i ponovimo iskustva iz prošlosti, već da pokušamo da sagledamo i ponudimo nova i drugačija rešenja. Iz poraza se mnogo više nauči, nego iz pobeda. Ili kako je istakao sociolog Todor Kuljić: „Nepredvidive i duboke krize kapitalizma mogu levicu podstaći da iskustvo poraza iskoristi u mobilisanju masovnog nezadovoljstva. Dakle, realistična melanholija levice, a ne mesijanski negovane nade u nužni trijumf socijalne pravde, jeste promišljeno sećanje na poraz“.
