Koncept zelene prestonice Evrope počiva na razvojnoj logici grada u skladu s principima ekološke održivosti i na podizanju kvaliteta života stanovništva. Projekti izgradnje gondole, jarbola, fontana i panoramskih točkova u Beogradu svedoče o sasvim drugačijoj logici.
Beograd je prošle godine najavio kandidaturu za Zelenu prijestolnicu Europe, a gradonačelnik Zoran Radojičić je službeno od ove godine objavio ulazak u trku za tu titulu. Sama kandidatura podrazumijeva set velikih investicija ka preobražaju Beograda u zeleniji i održiviji grad.
Zvuči kao plemenita ideja koju ne treba nužno odbaciti. Stoga je potrebno da sagledamo šta je to potrebno da se „beli“ grad uništene industrije pretvori u zelenu prijestolnicu Evrope.
Beograd, Stokholm, Kopenhagen
„Beograd ima ogroman potencijal da takođe dobije ovo priznanje za koje će se ove godine kandidovati“, najavio je Radojičić. No s obzirom na realno stanje gradske infrastrukture i mnogobrojne probleme u tom kontekstu, moglo bi se zaključiti da je pre reč o nekoj šali ili zajebanciji s nekog satiričnog portala.
Kako god, titula „Zelene prijestolnice Evrope“ dodeljuje se gradovima koji su uložili velike napore u prelasku na održivi način života u gradovima, prije svega u kontekstu zaštite životne sredine, jer ona direktno utiče na kvalitetu života građana u gradovima. Postoji 12 indikatora po kojima se ocenjuju gradovi koji se natječu za tu titulu. Između ostalog, da spomenemo samo neke od najvažnijih poput: kvalitete zraka, kvalitete vode, rešavanja problema otpada te očuvanje prirode i biodiverziteta.
Nije zgorega navesti da su neke od prijašnjih zelenih prijestolnica gradovi poput Stokolma, Kopenhagena, Hamburga i drugih. Iako su navedeni gradovi neusporedivo bogatiji od Beograda, te samim time i ulažu više sredstava u očuvanje životne sredine, koncept „Zelene prijestolnice Evrope“ pre svega počiva na razvojnoj viziji grada u skladu s principima ekološke održivosti. Projekti održivog razvoja grada više ovise o pametnom planiranju urbanog razvoja nego o velikim infrastrukturnim investicijama.
Tako bi recimo, samo jednostavno povećanje broja biciklističkih staza u Beogradu, koje koštaju daleko manje nego izgradnja ceste, mogle simultano rešiti problem saobraćaja i zagađenja do izvesne mere. U Kopenhagenu, na primer, na ulicama ima više bicikala nego automobila u saobraćaju. Upravo su gradske vlasti Kopenhagena doprinele tome razvojnim projektima koji su olakšali i potakli građane da daju prednost biciklima, a ne automobilima.
No, kako to već uobičajeno ide s vrlim gradskim vlastima u Beogradu, između prakse u realnosti i raznih strategija na papiru postoji veliki jaz. Primer koji nam pokazuje očitu kontradikciju u skladu sa idejom transformacije Beograda u zeleni i održivi grad jeste nedavni početak radova na novoj beogradskoj atrakciji tzv. Gondoli, koji je prošao u znaku raznih skandala. Uništavanje kulturnih simbola grada i zelenih površina, te brojni propusti i greške u samoj izvedbi šokirali su mnoge građane. Međutim, gondola je samo kap u moru koja prije svega otvara puno veći problem, a to je razvojna logika gradskih vlasti, odnosno na koji način i za koga se zapravo grad razvija.
U tom smislu, projekt „Gondola” je samo jedan od primera u nizu koji na različitim razinama veoma slikovito prikazuje da je razvojna logika gradskih vlasti svetlosnim godinama daleko od realnih potreba njegovih građana. Gondola, prema svim relevantnim parametrima, neće služiti potrebama većine građana. Pritom, radi se o investiciji od 15 milijuna eura, koju će platiti građani iz svog džepa.
Atrakcije i zelene politike
No priča ne staje samo na gondoli. Tu su i atrakcije poput stometarskog jarbola i panoramskog točka. Koliko je zapravo suluda logika i opravdanost takvih projekata pokazuje nedavna izjava zamenika gradonačelnika Gorana Vesića prilikom završetka rekonstrukcije parka Ušće. Na pitanje novinara vezano uz panoramski točak, Vesić je odgovorio: „Ako ima London, zašto ne bi i Beograd“.
Takvoj pretencioznoj i nebuloznoj usporedbi Beograda i Londona mesto je samo u kafani. Kad uzmemo logiku „Zelene prijestolnice“ kao razvojnog koncepta grada u kojem je fokus na kvaliteti života građana i uporedimo to s projektima jarbola ili panoramskog točka, koji se najavljuju kao vrhunske atrakcije, ne može se zaključiti ništa drugo nego da gradske vlasti još jednom prodaju maglu građanima s pričom o kandidaturi Beograda za Zelenu prijestolnicu Evrope.
U sklopu beogradske kandidature, najavljena je suradnja s Ljubljanom, koja je 2016. godine ponela titulu zelene prijestolnice. Ljubljana bi trebalo da bude svojevrstan mentor Beogradu prenošenjem vlastitih iskustava. Za razliku od Vesićeve usporedbe Beograda s Londonom, slučaj usporedbe Beograda i Ljubljane i nije toliko nenormalan.
Prema izveštaju koji su napisale gradske vlasti Ljubljane, realizirano je stotinu projekata u oblasti zelenog i održivog razvoja grada u sklopu projekta „Ljubljana Zelena prijestolnica“. Ljubljana je između ostalog, realizirala 80 hektara novih zelenih površina građanima za upotrebu, i sada svaki stanovnik Ljubljane ima na raspolaganju 542 metara kvadratna javne zelene površine. Oko 20 posto gradske površine dobilo je status zaštićenog prirodnog dobra, biciklističke staze protežu se na oko 100.000 metara kvadratnih duž Ljubljane, dok se 63 posto ukupnog gradskog otpada reciklira.
Takođe, duž Ljubljane postoji 36 gradskih česmi za pijaću vodu, dok je kvaliteta pijaće vode među najvišima u Evropi. S druge strane, jednostavnom poredbom možemo zaključiti da je logika beogradskih vlasti dijametralno suprotna onoj ljubljanskih. Naime, radi se o grandioznom planu da se u Beogradu sagrade 54 fontane, koje osim upitne estetske funkcije, građanima neće pružati ništa drugo. Očigledno, nešto jednostavno i za građane svrhovito, poput česme, nije dovoljno atraktivno za gradske vizionare u Beogradu.
Glavni efekt koji je Ljubljana postigla jeste zadovoljstvo svojih stanovnika u vidu poboljšanja kvalitete života u gradu. Pritom, druga strane medalje je da su brojke turista u Ljubljani znatno porasle na temelju novog eco friendly održivog imidža grada. Tako otprilike izgledaju ljubljanski projekti i razvojna strategija jednog grada koji želi postati Zelena prijestolnica Evrope. Nema gondoli, jarbola ni panoramskih točkova.
Stanje (ne)životne sredine u Beogradu
No, da se vratimo na Beograd i gde se on danas nalazi prema nekima od ovih stavki.
Beograd je jedina metropola u Evropi koja još nema postrojenje za pročišćavanje otpadnih voda. Glavno vodoizvorište na Savskom nasipu, gde se nalaze reni bunari s kojih Beograd dobiva pitku vodu, ozbiljno su ugroženi nelegalnim građevinama i njihovim septičkim jamama koje se nalaze blizu samih bunara. Inicijativa „Savski nasip“ i mreža organizacija „Pravo na Vodu“ nedavno su u sklopu Svjetskog dana voda hteli javnost upozoriti na taj veliki problem koji se odvija na Savskom nasipu, međutim grupa nasilnika je štitila interese vlasnika nelegalnih objekata, te je građanima blokirala put prilikom šetnje na nasipu.
Sustav odlaganja otpada u Srbiji kronični je problem za koji već godinama nema sustavnog rešenja, samim time nema ga ni u Beogradu. Prema rečima stručnjaka, praktično sav prikupljen komunalni otpad (98%) u Srbiji samo se odlaže na deponije, bez ikakve dalje prerade, odnosno reciklaže.
Iako se najavljuje rešavanje tog problema izgradnjom 17 reciklažnih dvorišta, na beogradskim ulicama nema odgovarajućeg broja i struktura posuda za sakupljanje otpada, a i njihov je raspored neodgovarajući. Takođe, nedostaju odgovarajuća vozila za transport otpada, dok učestalost transporta otpada nije dovoljno velika. Bez organiziranog sakupljanja otpada i visokog postotka reciklaže samog otpada, Beograd ne može ni da sanja o ideji zelene prijestolnice.
Osim toga, spalionica otpada u Vinči neuralgična je točka zagađenja Beograda, i biće interesantno videti cijeli razvoj situacije sa izgradnjom nove spalionice. Nedavno je inicijativa „Ne davimo Beograd“ podnela brojne primedbe na manjkavost i nepotpunu dokumentaciju studije o proceni utjecaja na životnu sredinu koja se tiče regulacija za izgradnju nove spalionice u Vinči. Čak je i vlada Srbije prihvatila primedbe i odbacila rešenje studije.
Biciklističke staze u Beogradu, osim na Novom Beogradu i pored reka, gotovo da ne postoje u širem centru. S obzirom na popriličan kaos u beogradskom saobraćaju, korišćenje bicikla kao alternative automobilu zasigurno bi pomoglo rešavanju tog gordijskog čvora. Međutim, bez širenja i izgradnje biciklističke infrastrukture, teško će se građani motivirati da daju prednost biciklu.
Svaka metropola na Zapadu konstantno razvija i usavršava biciklističku infrastrukturu kako bi potakla građane da što više koriste bicikl kao alternativu javnog transporta i način da se smanji vazdušno zagađenje. Intenzivniji i koordinisani razvoj biciklističke infrastrukture u Beogradu također bi znatno ublažio zagađenje vazduha, koje je početkom godine u nekom momentu dostiglo drastične razmere. Na kraju krajeva, biciklističke staze su ekonomski gledano, najjeftinije infrastrukturne investicije u zaštitu životne sredine i podizanje kvalitete života u gradu.
Zelena (sno)viđenja gradskih vlasti
Summa summarum, kad se svi problemi stave na papir, jasno je što bi gradske vlasti trebalo da utvrde kao prioritete za rešavanje u sklopu kandidature za Zelenu prijestolnicu Evrope. Rešavanje navedenih problema također bi privuklo daleko više turista nego čuda i skalamerije poput gondole, jarbola i panoramskog točka. No, ono što Vesić, Radojičić i ekipa očito ne kontaju u cijeloj priči jeste da bi sve investicije u gradsku infrastrukturu prvenstveno trebalo da služe lokalnom stanovništvu, a ne u svrhu turističkog brendiranja grada izgradnjom atrakcija koje, uzgred, neki drugi gradovi već imaju kao svoje simbole. Na kraju krajeva, i turisti imaju iste potrebe kao i lokalni stanovnici, a to su prije svega čista, sređena i funkcionalna gradska infrastruktura i životna sredina koja služi svima.
Ako kandidatura Beograda za Zelenu prijestolnicu nekim slučajem nije spin i predstavlja ozbiljnu namjeru gradskih vlasti, Beograd bi kroz nekoliko godina mogao postati za život daleko bolji grad. Međutim, poučeni dosadašnjim iskustvom i vizijom ovakvih gradskih vlasti, Beograd će postati zelena prestonica Evrope „kad na vrbi rodi grožđe“.
Dok neka normalnija vlast ne dođe, jedino što nam preostaje jeste da uzmemo kese za đubre i pridružimo se nekim građanskim inicijativama čišćenja u Beogradu poput „Trash hero“ i „Zelene brigade“, koje su odlučile da same rešavaju ono što gradski vizionari dosad nisu, a to je da zasuču rukave i počiste tone nagomilanog đubreta koje leži razbacano po ovom gradu.
