Deceniju nakon što je u Nišu bio među pokretačima građanskih inicijativa koje su se bavile komunalnim i socijalnim pitanjima, Jovanović danas, iz lične i vremenske distance, sagledava kako su se društvene okolnosti u međuvremenu promenile.
„Pad je još dublji. Eto, u jednoj rečenici da vam kažem barem kako ja to vidim. To nije ono zvocanje staračko – to se već golom kožom može primetiti. Tako da čovek treba da bude mnogo optimističan pa da ga ne zaokupi neka depresija“, navodi on.
U razgovoru za Mašinu se vraća na period oko 2016. godine, kada je bio aktivno uključen u inicijative koje su se bavile komunalnim problemima i trošenjem javnog novca – Udruženje predsednika skupštine stanara (UPSS), koje je tada nastalo iz bunta stanovnika grada na Nišavi protiv previsokih cena daljinskog grejanja. Tadašnje iskustvo, kako kaže, pokazalo mu je gde su granice društvene tolerancije kada je reč o kritici sistema.
„Dok smo se bavili proceduralnim i praktičnim pitanjima, to je nekako išlo. Gunđali su politički subjekti. Međutim, kada smo dirnuli u novac – tada je sve razoreno. U to ne smete da dirnete nikako.“
On podseća da su pokušavali da kroz konkretne podatke i analize ukažu na nepravilnosti u javnom sektoru, ali da je cena takvog angažmana bila visoka – ne samo politički, već i lično.
„To je izazvalo veliku traumu i u mojoj porodici, čak i bolesti – i na srcu i tako dalje. Izgleda da to mora tako kada se bavite javnim poslom. Dođem do toga da su cene javnog angažmana opasne ako se čovek zaista angažuje“, navodi profesor sociologije u penziji.
Na pitanje o ulozi intelektualaca danas, u kontekstu studentskih i građanskih protesta, njegov odgovor je jasan – to nije pitanje izbora, već obaveze.
„Po mom mišljenju, intelektualac ne da ima ulogu, to je njegova obaveza. U jednom intervjuu sam već rekao Sartrovu maksimu koje se ja držim: ’Ukoliko se intelektualac ne pobuni, on nije intelektualac’. Ako se bavite društvenim naukama, vi se ne bavite time samo da biste išli na naučne skupove i objavljivali radove, već i da javno delujete na osnovu onoga do čega ste došli“, dodaje on.
On pravi paralelu sa drugim oblastima znanja, ističući da i društvene nauke moraju imati praktičnu funkciju.
„Onaj ko se bavi tehnikom napravi bolji traktor, onaj ko se bavi hemijom napravi bolje đubrivo. Tako i u društvenim naukama, morate da predstavite javnosti do čega ste došli i da pokušate da to ima posledice u realnosti.“
Iako danas, kako kaže, zbog godina i zdravlja više ne učestvuje direktno u protestima, smatra da angažman ne prestaje. „Čovek je živ dokle god je angažovan – makar onoliko koliko može.“
Mladi, protesti i budućnost: zašto je otpor postao neminovnost
Profesor sociologije u penziji se osvrće i na promene u društvenom angažmanu mladih. Iako se često tvrdi da su ranije bili pasivni, on smatra da to nikada nije bilo tačno. Kako kaže, bilo je potrebno vreme da se nezadovoljstvo artikuliše.
„Nije tačno da su mladi nezainteresovani. Oni jesu zainteresovani, ali treba da prođe vreme da se ta zainteresovanost artikuliše. Kriza je bivala sve dublja i sve teže razrešiva“, kaže on i ističe da današnji talas protesta vidi kao logičnu posledicu dugotrajnog pritiska i neizvesnosti.
Blokade fakulteta, univerziteta i studentskih centara otvorilo je novo pitanje – mogu li mladi imati uslova i ostati u budućnosti u ovoj zemlji.
„U ovim uslovima čovek ne može da planira budućnost. Mladi su ustali i kažu: ‘Hoću da kreiram stvarnost u kojoj ću sutra moći normalno da živim’. To je pitanje budućnosti, pitanje plana.“
Posebno ističe problem partijskog zapošljavanja kao jedan od ključnih razloga za izlazak na ulicu. „Danas morate da budete član partije i za najbanalnije radno mesto. Ima ljudi koji na to ne pristaju – i zato izlaze na ulicu. To je borba za normalan život“, dodaje Jovanović.
Jedan od problema vidi i u obrazovnom sistemu, koji, kako kaže, ne podstiče aktivno građanstvo. „Od malih nogu deca se uče da veruju autoritetima, a ne uče se da budu subjekti, da učestvuju, da odlučuju“, te dodaje da je to veliki problem u obrazovanju.
Upoređujući sa ranijim periodom, ističe da su čak i simbolične forme učešća imale značaj. „Imali smo razredne zajednice – birali smo predsednika, učili da nešto zavisi od nas. Danas toga nema“, priča on.
Govoreći o širem kontekstu, profesor sociologije u penziji ukazuje i na globalne promene koje dodatno utiču na mlade generacije.
„Mi sada živimo u situaciji kada su šanse praktično presečene. Nema više sigurnih mesta na svetu gde možete normalno da odete i živite. Zato ljudi ostaju i pokušavaju da tu gde jesu dovedu stvari u red elementarne građanske pristojnosti.“
U tom smislu, proteste vidi kao pokušaj da se uspostavi minimum normalnosti u društvu koje, kako kaže, sve manje pruža sigurnost. Podsećajući na iskustvo iz Niša, gde je sa saradnicima pokrenuo inicijative koje su dale konkretne rezultate, naglašava da je ključ u lokalnom organizovanju i fokusiranju na svakodnevne probleme građanki i građana.
„Mi se nismo bavili velikim idejama, nego onim u čemu neposredno živimo. To je najozbiljnije pitanje kojim jedna zajednica treba da se bavi“, priča Jovanović.
Ipak, priznaje da takvi pokušaji često nailaze na otpor – posebno kada ugroze interese moćnih.
„Nismo uspeli da okupimo dovoljno ljudi koji su spremni da to rade. Ljudi često izađu na ulicu tek kada su lično pogođeni. Ne shvataju da će sutra i oni doći na red.“ On uvodi i pojam „sadejstva“, kao nečega što prevazilazi klasičnu solidarnost.
„To se ne zove samo solidarnost – to se zove sadejstvo i to nam nedostaje mnogo danas, u ovakvom društvu“, zaključuje profesor sociologije u penziji Jovanović, koji je i ranije govorio za Mašinu.
