Tokom jedanaest dana, u periodu 10–21. maja, izraelske vojne snage izvele su jedan od najsnažnijih i najsmrtonosnijih udara na palestinski narod u poslednjih nekoliko decenija.
Ova agresija ne predstavlja izolovan slučaj, već je deo znatno šire i duže represije koja traje sedamdeset četiri godine. Nakon rata u Palestini, koji je trajao od 1947. do 1949. godine, i koji je rezultirao stvaranjem države Izrael, proterano je, prema procenama komisije UN, 711.000 Palestinaca, a dodatnih 160.000 raseljeno je u granicama novonastale države.
Ovaj egzodus se na arapskom naziva Nakba (u bukvalnom prevodu katastrofa) i predstavlja događaj koji je definisao sudbinu palestinskog naroda tokom narednih decenija. Dešavanja iz maja ove godine eskalirala su nakon protesta organizovanih u znak podrške palestinskim porodicama iz četvrti Šeik Džara u istočnom delu Jerusalima, izbeglim zbog rata 1948. godine, a kojima sada preti iseljenje.
Proterivanje raseljenih porodica koje u Jerusalimu žive više od sedam decenija samo je jedan od segmenata pritiska izraelske države na palestinsko stanovništvo u ovom gradu. Tokom aprila i maja ove godine izraelska policija je izvršila i nekoliko upada na prostor Hramovne gore, gde se nalazi džamija Al Aksa, treće po značaju muslimansko svetilište na svetu.
Na početku Ramazana, 13. aprila, policija je isekla kablove zvučnika preko kojih se pušta molitva mujezina, tokom narednih nedelja postavljane su barikade koje su onemogućavale ili ograničavale islamskim vernicima pristup ovom svetilištu. Tokom brojnih demonstracija i uličnih sukoba povređeno je više stotina ljudi, uhapšeno je šezdeset jedno palestinsko dete, a 10. maja je policija po drugi put upala na prostor oko džamije Al Aksa.
Dešavanja koja su usledila privukla su pažnju čitavog sveta i pokazala su još jednom brutalnost izraelskih vlasti, koje su tokom jedanaest dana granatirale pojas Gaze.
U tom periodu živote je izgubilo najmanje 254 ljudi (uključujući 66 dece), povređeno je preko 1.900 Palestinaca, 72.000 je raseljeno, a 400.000 je ostalo bez pristupa čistoj vodi za piće. Na izraelskoj strani život je izgubilo trinaest ljudi, što vrlo jasno pokazuje disproporcionalnost žrtava i upotrebljene sile.
I pored toga, najveći deo zapadnih medija nastavio je da koristi već ustaljen diskurs kada se govori o konfliktu, sukobljenim stranama ili građanskom ratu, pritom gotovo sasvim zanemarujući činjenicu da je odnos snaga apsolutno nesrazmeran i da se s jedne strane nalazi okupiran, obespravljen i izmučen narod, a sa druge jedna od najbolje opremljenih vojnih sila na svetu.
Izrael je država s najvećim ulaganjima u vojsku po glavi stanovnika (2.400 dolara godišnje), pri čemu se čak 5,6% godišnjeg bruto domaćeg proizvoda izdvaja za vojsku, što predstavlja 13,2% ukupnih javnih rashoda.
SAD i njene države saveznice podržavaju Izrael
Najveću pomoć u naoružanju, kao i u ekonomskim, diplomatskim i drugim oblastima, Izrael dobija od SAD-a, što je politika koja je na snazi već decenijama, nezavisno od smena administracije. Samo prošle godine Izrael je od SAD dobio pomoć u iznosu od 3,8 milijardi dolara (gotovo sve namenjeno za vojsku i naoružanje), što je rezultat sporazuma koji je Barak Obama potpisao pred kraj svog mandata, obavezujući se da će SAD tokom perioda od deset godina (2017–2028) uputiti Izraelu vojnu pomoć u iznosu od ukupno 38 milijardi dolara, što predstavlja dodatno povećanje u odnosu na već ogromne iznose donacija tokom prethodnih decenija.
Za vreme predsednika Trampa je blisko savezništvo ove dve države nastavljeno, a SAD su postale prva država koja je priznala Jerusalim kao glavni grad Izraela i premestila svoju ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim.
Bajdenova administracija je nakon nedavnih napada na Gazu obećala da će u narednom preriodu izdvojiti 235 miliona dolara za pomoć ugroženim Palestincima (od čega će 160 miliona biti distribuirano kroz programe UN i USAID), ali je istovremeno odobrila prodaju naoružanja Izraelu u iznosu od 735 miliona dolara.
Ova strategija enormnih ulaganja u naoružanje i kasnijih znatno manjih ulaganja u humanitarnu pomoć žrtvama istog tog oružja najbolje govori o licemerju zvanične politike SAD i o tome da svi njihovi pozivi na mir predstavljaju puku demagogiju.
Druge države koje su saveznice Amerike takođe pokazuju visok stepen pristrasnosti u ovoj stvari, podržavajući Izrael vojno, ekonomski ili diplomatski. Tako, na primer, palestinski novinar Ali Abunimah govori o odgovornosti Evropske unije, koja u nizu sporazuma Izrael tretira gotovo kao državu članicu, dajući joj brojne privilegije, pomažući njen vojni i ekonomski rast (što direktno, što indirektno) i koja u svojim zvaničnim saopštenjima upotrebu sile nad palestinskim stanovništvom od strane izraelske vojske karakteriše kao „pravo na samoodbranu”.
Abunimah takođe govori kako je, nakon što je bio intervjuisan za nemačku državnu televiziju Dojče vele (Deutsche Welle), saznao da je ova medijska kuća uputila interni memorandum svojim zaposlenima, koji je procureo na društvenim mrežama, u kome ih upućuje da prilikom izveštavanja o situaciji u Izraelu i Palestini nikada ne koriste termin „aparthejd” i da izbegavaju termine „kolonijalizam” i „kolonijalisti”.
Takođe je vrlo česta pojava da se svaka kritika politike izraelske vlasti etiketira kao antisemitizam i cenzuriše, čime se vrlo tendenciozno manipuliše javnim mnjenjem i javnim diskursom.
S obzirom na političke i ekonomske veze kojih smo se ovde samo ukratko dotakli, postaje jasno zašto se u brojnim državama favorizuje upotreba eufemizama kao što su konflikt ili kriza, a izbegava se ili potpuno zabranjuje govor o okupaciji, nasilju, agresiji, opsadi, genocidu, represiji.
Relativizovanje zločina nad civilnim stanovništvom koji su se desili tokom napada na Gazu deo je šireg političkog projekta kojim se palestinskom narodu osporava pravo na slobodu i nezavisnost, dok se Izraelu daje pravo da se „brani” bilo kojim sredstvima i bez obzira na posledice.
Tokom jedanaest dana napada ovog maja oštećene su 53 škole, 6 bolnica i 11 klinika, kao i zgrada u kojoj su se nalazile kancelarije medijskih kuća Al džezira i Asošijeted pres, ali je zvaničan stav Izraela bio da mete predstavljaju samo Hamas i ekstremističke organizacije.
Tokom poslednjih godina poistovećivanje čitavog palestinskog naroda s Hamasom postalo je opšte mesto za izraelske zvaničnike, koji su često tvrdili da Hamas namerno koristi civile kao živi štit, da sami priželjkuju što više žrtava da bi privukli pažnju i simpatije inostranih medija, a izraelski ministar Naftali Benet otišao je tako daleko da je govorio o palestinskom „masovnom samogenocidu”.
Ovakva podmetanja i zamene teza koriste se prilikom svih napada i zločina nad palestiskim stanovništvom, ali i kao opravdanje za višegodišnje postepeno zauzimanje palestinskih teritorija, dovođenje militantnih jevrejskih doseljenika i stvaranje izraelskih naseobina na teritoriji Zapadne obale, za izolaciju pojasa Gaze i njeno pretvaranje u „najveći svetski zatvor na otvorenom”.
Dok svetske vlade ćute, obični ljudi se solidarišu s palestinskim narodom
Površinom mali, pojas Gaze predstavlja jednu od najgušće naseljenih oblasti na svetu, dva miliona ljudi živi na teritoriji širokoj oko deset i dugoj oko 40 kilometara, a uslovi za život su gotovo nepodnošljivi. Nezaposlenost iznosi 52% (među mladima čak 70%), infrastruktura je u lošem stanju, postoje stalne restrikcije struje, ulaz i izlaz sa teritorije moguć je samo na dva punkta, koja kontroliše izraelska vojska, a najveći broj zahteva za izlazak se odbija (čak polovina onih koji traže dozvolu za izlazak radi lečenja biva odbijena), veliki deo stanovništva zavisi od inostrane humanitarne pomoći, a izraelske vlasti dozvoljavaju unošenje tek toliko pomoći koliko je dovoljno za puko preživljavanje (politika „stavljanja Gaze na dijetu”).
Tokom mirnih protesta 2018–2019. godine pod nazivom „Veliki marš povratka”, stanovnici Gaze su svakog petka išli ka graničnim prelazima ističući svoj zahtev za prekid blokade, kao i da se prognanim osobama dozvoli povratak njihovim kućama, a kao odgovor na to izraelska vojska ih je napadala snajperima, otrovnim gasom, zabranjenim eksplodirajućim mecima, ubijani su novinari, medicinsko osoblje, invalidi, žene, deca, starci. Ubijene su ukupno 183 osobe, preko 9.000 je povređeno, a čak 940 dece je ranjeno i 35 ubijeno. Na izraelskoj strani povređeno je nekoliko osoba.
Već decenijama u ovom regionu svakih nekoliko godina dolazi do eskalacije nasilja, a obrazac razvoja događaja uvek je vrlo sličan. Isprovocirani diskriminacijom, ponižavanjem i napadima koje konstantno trpe, Palestinci se pobune, nekada mirno, a nekada silom, nakon čega slede nesrazmerno velika represija i progon. Ovoga puta, kao i ranije, represije i progoni su nastavljeni čak i nakon potpisivanja primirja 21. maja, bilo je novih napada policije, a 348 Palestinaca je uhapšeno u cilju zastrašivanja i odmazde.
Tokom napada na Gazu, dok je većina svetskih vlada ćutala ili samo formalno izražavala žaljenje zbog nasilja, obični ljudi širom sveta u hiljadama su izlazili na ulice da daju podršku palestinskom narodu, pokažu solidarnost i pobune se protiv zločina. Lučki radnici u Južnoafričkoj Republici odbili su da iskrcaju tovar sa izraelskih brodova, aktivisti u Engleskoj su blokirali fabriku koja proizvodi dronove za izraelsku vojsku, a u Londonu, Parizu, Berlinu, Njujorku, Teheranu, Najrobiju, Džakarti, Buenos Ajresu, Tokiju, Atini, Beogradu demonstranti su zahtevali prestanak agresije, kraj okupacije, ukidanje blokade, slobodu i pravdu za Palestinu. Dok ovi zahtevi ne budu ispunjeni ne može se očekivati mir na Bliskom istoku, prestanak prolivanja krvi nedužnih žrtava, niti bilo kakvo trajnije i pravično rešenje u tom regionu.
