Koronavirus i mere fizičkog distanciranja u periodu u kome je javni gradski saobraćaj bio potpuno obustavljan pokazale su da bicikl i u gradovima poput Beograda može biti održiva transportna alternativa. Da bi se dodatno povećao broj biciklista, neophodno je preduzeti afirmativne mere da se biciklisti zaštite u saobraćaju i da im se u gradovima omogući ugodnija i bezbednija vožnja.
Moj bicikl i ja smo tim, gledamo to kao ružan film,
i kroz ulice pune jada, probijamo se do grada.
Pesmu koju u orginalu izvodi Bo danas pevuši sve više biciklista širom Srbije. Društvena kriza uzrokovana koronavirusom izbacila je, pomalo i nenadano, bicikl u prvi plan kao alternativni oblik mobilnosti u gradovima. U vreme kad je gotovo sav saobraćaj stajao, broj biciklista je rastao, a ulice su bile oslobođene automobila. Majstori koji popravljaju bicikle zauzetiji su nego ikada, a broj prodatih bicikala svih vrsta raste.
Zbog pada intenziteta saobraćaja tokom vanrednog stanja zbog koronavirusa, smanjena je bila emisija izduvnih gasova, tako da danas mnogi evropski gradovi preduzimaju afirmativne mere kako se ne bi vratili na staro. Uprkos rastu broja biciklista, u Beogradu su izostale mere koje bi dodatno pospešile taj rast i barem malo pomogle da se bicikl uvrsti kao legitimno sredstvo urbane mobilnosti i alternativa automobilima koji već preplavljuju gradove.
Biciklom kroz Beograd
Jelena Šapić iz Beograda počela je svakodnevno da koristi bicikl kao prevozno sredstvo na putu od kuće do posla nakon ukidanja vanrednog stanja. Preporuka da se što manje koristi javni prevoz tokom trajanja epidemije samo je dodatno ubrzala njenu odluku da se bicikl koristi ne samo kao sredstvo rekreacije već i kao alternativu za kretanje po gradu. Osim što uživa u svakodnevnom korišćenju bicikla Jelena zapaža i mnogo prostora za unapređenje i infrastrukture i svesti vozača i pešaka o sve većem broju biciklista.
Čini mi se da mnogi problemi proističu iz nevidljivosti biciklista u saobraćaju. Pored toga što biciklističkih staza ima samo sporadično – a i onda kada ih ima magično nestanu – one se često pretvore u parking za automobile. Pošto prolazim Vasinom na putu do posla, redovno viđam automobile koji su na njoj parkirani.
Nevidljivost urbanog bicikliste pokazuje se i u (ne)postojanju mesta/parkinga za ostavljanje bicikala u gradu. Na primer, na putu do posla svratila bih do prodavnice, ali ne postoji mesto da se ostavi bicikl a koje nije obližnji stub ili ograda.
Dok Jelena polako ulazi u vode urbanog biciklizma, Zoran Bukvić iz udruženja „Ulice za bicikliste” dugogodišnji je aktivista na ovom polju. Zoran nam je potvrdio da se broj biciklista povećao, dok su servisi bukirani po nekoliko nedelja unapred, a da je i prodaja skočila, i to ne samo kod nas nego u celoj Evropskoj uniji.
Udruženje „Ulice za bicikliste” (UZB) zajedno sa inicijativom „Ne davimo Beograd” pre nekoliko meseci je predložilo konkretne mere poput dozvole da biciklisti koriste žute trake za javni prevoz, uz privremeno širenje mreže biciklističkih staza. Ove mere su predložene kako bi se tokom perioda koronavirusa unapredio položaj biciklista, ali institucionalni odgovor je nažalost izostao. Za Mašinu, Zoran Bukvić o ovom predlogu kaže:
Predložene mere su nešto što bi važilo i mimo pandemije, ona je bila samo dodatni razlog da grad ubrza s time. Osim verbalnih preporuka da se ide biciklom, institucije su se vadile na zakonska rešenja koja im ne omogućavaju da nešto urade, konkretno da puste bicikliste žutim trakama, mada su to mogli da urade za vreme pandemije. Po meni, ništa konkretno nisu uradili, nažalost.
UZB, „Novosadska biciklistička inicijativa” i „Vozi ulice” iz Šapca pokrenuli su kampanju za izmenu Zakona o bezbednosti saobraćaja. Zajedno sa beogradskim Sekretarijatom za saobraćaj MUP-u su upućeni sledeći predlozi:
– Da postoji obavezno bočno rastojanje od najmanje jednog metra kad automobil pretiče biciklistu.
– Da se u zakon uvedu biciklističke ulice, u kojima će biciklisti imati prednost i automobili neće smeti da ih pretiču.
– Da se biciklistima dozvoli da se jednosmernim ulicama kreću u oba smera, po ugledu na gradove Zapadne Evrope i Novi Sad.
– Da se biciklistima dodatno precizira pravo prolaska kroz pešačku zonu.
Ujedno i tema 110. kritične mase bila je kampanja „Metar je bitan”, a o ovoj kampanji i tradiciji okupljanja biciklista u kritičnu masu svake poslednje srede u mesecu Zoran nam je rekao da je akcenat na povećavanju bezbednosti za bicikliste na ulicama, te da je ideja da se odgovornost prebaci na sistemski pristup bezbednosti saobraćaja.
Bitno je da se kritične mase održavaju, i da poruka stigne do što većeg broja ljudi. Postoji napredak u smislu da se bicikl sve manje posmatra samo kao sredstvo za rekreaciju, ali daleko smo od ozbiljnog pozitivnog pomaka. Mislim da treba stvoriti širi front koji će pokrivati zelene politike i da partikularno ne možemo ostvariti značajnije rezultate. Naravno da treba da postoje zasebne organizacije koje se usko stručno bave problematikom, ali za promenu paradigme treba gađati šire glasačko telo, a ne samo bicikliste ili ekologe, ili borce za ljudska prava.
Uprkos razlici u dužini biciklističkog staža, Jelena i Zoran se slažu oko toga šta su najveći problemi za bicikliste u Beogradu. I to su uglavnom strukturalni problemi Beogada uopšte, ne samo biciklista. Nekritički rast stepena motorizacije, politika koja parking mesto stavlja ispred svega ostalog, bezbednost saobraćaja podređena protoku motornog saobraćaja, smanjen komoditet pešaka, biciklista itd. Jedan od problema je i to kada sistem deklarativno podržava bicikliste, ali ih merama tretira kao smetnju na putu, i izgled grada kroji prema narastajućem broju automobila. Ovakav način stvaranja grada daje otvoreno prioritet jednoj kategoriji građana nauštrb ostalih.
Gradovi za bicikliste
U glavnom gradu Slovenije, Ljubljani, početkom maja je organizovan miran protest na kome su se građani na biciklama pobunili protiv preteranih represivnih mera kojima se narušava sloboda, a koje je tokom epidemije koronavirusa uvela vlada Janeza Janše. Hiljade ljudi je pedaliralo kroz Ljubljanu noseći transparente i održavajući fizičku distancu. Ovo je samo jedan od primera kako bicikl osim primarne, transportne uloge može biti i subverzivno sredstvo borbe, jer proširuje granice slobode.
Da biciklizam može biti održiva alternativa automobilima i zagađenju tokom epidemije koronavirusa prepoznaje sve više gradova širom sveta.
Epidemija koronavirusa bila je povod da se mnoge ulice otvore za bicikliste. Bogota je otvorila nove biciklističke staze, u Njujorku je broj biciklista porastao za 50%. Meksiko Siti, Okland, Budimpešta i mnogi drugi gradovi zatvorili su određene ulice za automobile. Gradonačelnica Pariza je obećala da će do 2024. svaka ulica u ovom gradu biti prilagođena biciklistima. Italijanska vlada je davala subvencije za kupovinu bicikala i električnih skutera, a sličan predlog je još početkom godine „Novosadska biciklistička inicijativa” uputila Ministarstvu zaštite životne sredine i Vladi Srbije.
Zatvaranje ulica i slabiji automobilski saobraćaj smanjili su zvučno zagađenja i doprineli boljem kvalitetu vazduha u gradovima, a naročito je zabeležen pad koncentracije azotnih oksida, čiji je saobraćaj ključni izvor.
Da stanovnici evropskih gradova ne žele da se vrate na staro pokazuje i istraživanje objavljeno na sajtu Politico, a kojim su obuhvaćeni veći gradovi Zapadne Evrope, 68% od 7.545 ispitanika koji su učestvovali u anketi želi da mere smanjenja zagađenja vazduha ostanu i dalje na snazi, uključujući tu i zadržavanje mere ograničenog ulaska automobila u centralne gradske delove.
Bicikl se ispostavlja kao sve značajnija stavka kada je u pitanju urbana mobilnost stanovnika gradova. Ipak, da bi se dodatno podstakla mobilnost svih društvenih grupa treba raditi na unapređenju i javnog gradskog prevoza, uporedo sa unapređenjem položaja i infrastrukture za bicikliste, a nikako stavljati ove dve stvari jednu naspram druge. U Beogradu je pre izbijanja koronavirusa oko 50% građana koristilo javni prevoz, što je impresivna brojka u poređenju sa dosta evropskih gradova i uz javna ulaganja u ovaj vid transporta uz podršku rasta biciklista moguće je napraviti održiv sistem koji je brži, manje zagađuje i dostupan je svim društvenim grupama.
