Branimir Stojanović Trša (1958-2022) ostavio je neizmeran trag u mnogim oblastima kritičke društvene teorije – psihoanalize, marksizma, teorije i filozofije umetnosti, savremene vizuelne i filmske umetnosti, kao i teorijski i praktični doprinos savremenom radničkom organizovanju.
Za mnoge generacije jugoslovenske umetničke, kulturne i akademske progresivne scene, Branimir Stojanović je bio posvećeni kolega, odani drug, revolucionarni saborac, angažovani učitelj neznalica, emancipovani posmatrač, politizovani radnik u kulturi.
Još od kraja sedamdesetih i ranih osamdesetih godina, kao student filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, bio je uključen u studentsko organizovanje i progresivne borbe povodom izbacivanja sa fakulteta osmorice profesora koji su tada (1968.) bili angažovani na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, kao i oko ilegalnog Slobodnog univerziteta, te časopisa Vidici i Teorija.
Početkom osamdesetih godina, u okviru levo orijentisane disidentske grupe, pod čijim uticajem, po sopstvenim rečima, postaje „komunista bez Partije“, učestvuje u pisanju i distribuciji peticije u kojoj su od države zahtevali da se iz zatvora puste svi đaci i studenti uhapšeni na demonstracijama na Kosovu, i da se „nikom od uhapšenih na demonstracijama ne sudi po odredbi krivičnog zakona o kontrarevoluciji“.
Bio je aktivni protagonista umetničke i teorijske scene angažovane u i oko čuvenog Studentskog kulturnog centra u Beogradu, učestvujući u tribinskom programu, kao i neo i postoavangardnim eksperimentisanjima na muzičkoj i likovnoj sceni osamdesetih.
Tokom ratnih devedesetih, bio je jedan od retkih javnih intelektualaca koji je dizao svoj glas protiv državnog aparthejda spovođenog na Kosovu nad albanskim stanovništvom.
U okviru Centra za savremenu umetnost – Beograd tokom dvehiljaditih godina, zajedno sa najbližim saradnicama i saradnicima, Branislavom Dimitrijevićem, Branislavom Anđelković, Dejanom Sretenovićem i mnogim drugima, vodio je Školu za istoriju i teoriju umetnosti, koja je iznedrila generacije kritičkih filozofa, teoretičarki umetnosti, umetnika, likovnih kritičarki, koji su činili redakciju čuvenog časopisa Prelom, časopisa za sliku i politiku.
Zajedno sa umetnicom Milicom Tomić inicirao je mnoge važne umetničko-teorijske projekte, poput projekta Diskusija o umetničkom delu iz koje je kasnije nastala Grupa Spomenik (2007/8. godine), koju su pokrenuli sa Nebojšom Milikićem. Grupa je bila aktivna u oblastima umetničke prakse i teorije, stvarajući politički prostor koji je omogućavao diskusiju o jugoslovenskim ratovima devedesetih i postojanju posleratnih kolektiviteta u regionu.
Jednu od ključnih uloga imao je u formiranju Grupe Radnika u kulturi (RUK) koja se oformila 7. februara 2008. godine povodom incidenta na otvaranju izložbe „Odstupanje – Savremena umetnička scena Prištine“, u galeriji Kontekst u Beogradu, i Glasila RUK čiji je bio glavni urednik.
Važnu ulogu je imao u pokretanju projekta Učitelj neznalica i njegovi komiteti u okviru Centra za kulturnu dekontaminaciju, dugogodišnjeg prostora (radničkog) samoobrazovanja koji je ujedno bio i arhiv tekstova, periodike i knjiga jugoslovenske humanistike.
Stojanović je bio i vizuelni umetnik i filmski radnik iza kojeg su ostali neizbrisivi tragovi u mnogim umetničkim i filmskim radovima kojima je dao direktni ili indirektni doprinos. Neki od njih su autorski sedmoipočasovni film „Svi govore“ (2009.) u produkciji 50. Oktobarskog salona i Akademskog filmskog centra, koji je Stojanović režirao zajedno sa rediteljem Želimirom Žilnikom (a u kojem su učestvovali mnogobrojni umetnici – članovi i članice Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS)), te film Želimira Žilnika „Stara škola kapitalizma“ (2009.), oštrom i živopisnom komentaru o društvenim previranjima u Srbiji pod „razarajućim uticajima domaćeg i stranog kapitala“.
Bio je dugogodišnji član, kolega i prijatelj Slovenačkog društva za lakanovsku psihoanalizu i „simbol slovenačko-srpskog lakanovskog psihoanalitičkog polja“, naveli su u saopštenju povodom njegove smrti. Upravo je Slovenačko društvo za lakanovsku psihoanalizu tokom 2021. objavilo knjigu Branimira Stojanovića Trše pod nazivom: „Sentimentalno vaspitanje – logika jedne biografije“.
Ipak, Branimir Stojanović Trša ostaće upamćen, pre svega, po tome što je mnoge generacije društvenih radnika i radnica (na)učio da misle politički.
V.K.
