Britanski laburisti su na izborima održanim 4. jula dobili 65% mesta u parlamentu na osnovu 34% glasova.
Preciznije: konzervativci, jedna od dve najveća stranka u donedavno dvopartijskom političkom sistemu, su kažnjeni zbog toga što su tokom 14 godina neprekidne vladavine samleli institucije socijalne države, a na vlast dovodili bogataše sa sve manje kontakta sa „običnim“ narodom i njihovom stvarnošću.
Ujedinjeno kraljevstvo je od 2022. godine, vodio multimilioner Riši Sunak. Ovaj student elitnih škola je na mesto premijera došao sa mesta direktora hedž fonda – i nastavio da se tako ponaša. Izjavama koje su pokazivale da je „odrastao u saksiji“, i to od zlata, je zasenio i Borisa Džonsona. Glasače je na ljudskom nivou dovodio do usijanja u intervjuima u kojima je pokazivao da najdoslovnije ne može ni da zamisli šta bi za nekoga bila stvarna odricanja, niti kako izgleda ne biti okružen isključivo drugim bogatašima.
„Pretvaranje milionera u milijardere“
U praktičnom smislu, mere koje je njegova vlada uvodila su gotovo dokrajčile posao rastakanja institucija radnih i socijalnih prava koje je počelo još osamdesetih, a značajan zamajac dobilo u poslednjih deset godina. Kako piše Zadie Smith u tekstu koji je preveden na Peščaniku:
„To je stranka koja je prvo isplanirala privatizacijsko komadanje i pražnjenje NHS-a i zatim ubrzala razgradnju javnog zdravstvenog sistema do tako zastrašujućeg nivoa da se i sama prepala. Konačno, ljudi koji umiru na listama čekanja stvarno su loši po imidž i to će, pragmatično govoreći, verovatno dovesti do kraha na opštim izborima. I to baš sad kad su tako blizu svog cilja! Baš sad, kad je dugo očekivani, nezamislivo unosan profit privatizovane usluge trebao da padne u krilo njihovih drugara iz privatnih zdravstvenih kompanija i milionere pretvori u milijardere!
Pretvaranje milionera u milijardere. To je prava parola pod kojom bi ovi tipovi trebalo da vode kampanju. Bukvalno, to je njihovo jedino nasleđe. Prvo su uspeli da normalizuju ideju multimilionerskog premijera. Zatim su pokušali da nas ubede da je skretanje pažnje na te milione obična ‘politika zavisti’. Mada, možda su u pravu. Svako ko je prinuđen da se nosi sa ogromnim računima za struju, raspalim školama, neizvesnošću hrane, zatrovanom vodom, listama čekanja u bolnicama i grabežljivim stanodavcima, jeste prilično ljubomoran na klasu ljudi za koje će ovi problemi zauvek biti samo novinski naslovi: stalna oligarhijska klasa, zastupljena na najvišem nivou vlasti, koja živi u potpuno drugačijem svetu“.
Kao šlag na tortu, Sunak je proteklih meseci, do pred same izbore, sve otvorenije zazivao eskalaciju rata između Zapada i Ruske federacije. Kako piše Declassified UK, Ujedinjeno kraljevstvo je predvodilo Evropu u dolivanju ulja na vatru u Ukrajini, kako lobirajući za izvoz oružja tako i samim izvozom. (Isti izvor skreće pažnju na to da je Sunakov prethodnik Boris Džonson na početku rata putovao u Kijev da Zelenskog odvrati od pregovora o primirju.)
Laburisti su na vlast došli – ni krivi ni dužni
Mnogi mediji su iskoristili mapu UK da grafički ilustruju preokret koji je nastupio u britanskoj politici. Dok se ista mapa pre pet godina plavila od mesta na kojima su pobedili Torijevci (kada su plava bila i tradicionalna uporišta laburista na severu Engleske), ona je sada upadljivo crvena.
Uspeh koji su ostvarili laburisti je nominalno uporediv sa istorijskim uspehom koji su ostvarili pod vođstvom Tonija Blera 1997. godine. Za laburiste je on barem prividno i veći nakon istorijskog neuspeha na izborima 2019, kada im je podrška opala za čitavih 8% u odnosu na prethodne izbore, na „niske grane“ na kakvim nisu bili od 1935.
Na budućem premijeru UK, predsedniku laburista Keiru Starmeru, je da rezultate glasanja predstavi kao dokaz rasta podrške njegovoj stranci. Uspeh deluje naročito veliki kada se posmatra raspored poslanika u budućem parlamentu: laburisti će tu imati oko 410 mesta (za 209 više nego na prethodnim izborima), konzervativci oko 118 (za 246 manje).
U stvarnosti, za ovoliku razliku u broju poslanika i toliku razliku u podršci u odnosu na izbore iz 2019. odgovorne su već pomenute katastrofalne politike konzervativaca i prateći skandali, kao i katastrofalno zastareli izborni sistem – ali, ako govorimo o kontrastu u podršci, i jako niska podrška koju je imao Korbin. Uspeh laburista je utoliko manji ako se posmatraju procenti glasova koje su dobili Liberalni demokrati, Zeleni, ali i rastući takmac obeju starih stranaka, Reform UK.
Srednjevekovni izborni sistem
Razlika u procentu glasova između Torijevaca i laburista je zapravo 10%. Prvi su dobili 34% glasova, a drugi 24%. Britanski izborni sistem je, međutim, takav da na mesto poslanika iz svake glasače teritorijalne jedinice dolazi kandidat(kinja) koji je dobio najveći broj glasova, odnosno bar jedan glas više od sledećeg. Ne samo što su laburisti tako došli do 65% mesta u parlamentu za samo 34% glasova, a konzervativci za 24% glasova dobili samo 18% mesta, već su mesta čudno raspoređena i za druge partije u sistemu koji polako prestaje da bude dvopartijski.
Liberalni demokrati su za 12 posto glasova dobili 11% mesta u parlamentu, ali je Reform za 14% glasova „tanko namazanih“ na raznim glasačkim mestima izborio samo 1% poslanika. Slično su prošli i zeleni, čijih će 7% glasova osvojenih širom zemlje takođe predstavljati samo 1% poslanika.
Kako su iz London School of Economics (LSE) analizirali još 2010, ovaj „opšti sistem glasanja (koji se takođe koristi za lokalne savete u Engleskoj i Velsu) je veoma star i sada prilično primitivan sistem, koji datira još iz srednjeg veka kada su tehnike brojanja bile veoma grube“.
Po mišljenju analitičara iz LSE, ovaj sistem je opstao toliko dugo jer favorizuje dve najveće stranke, koje gomilaju najviše glasova u svojim „sigurnim“ oblastima – laburisti u gradovima u zaleđu i industrijskim regionima, a torijevci širom jugoistočne i istočne Engleske. „On u velikoj meri diskriminiše liberalne demokrate i druge, manje stranke poput UKIP-a, Zelenih i BNP-a, koje sve dobijaju značajne nivoe podrške širom zemlje u celini, ali im je teže da se domognu vrha biračkih mesta u određenim lokalnim oblastima“, pisalo se 2010.
Korbin, bivša zvezda među levičarima
Glasači su bili toliko nezadovoljni konzervativcima da su na ovim izborima digli laburiste iz mrtvih u odnosu na glasanje 2019. U predizbornom periodu se spekulisalo o tome da li laburisti mogu da ostvare zapaženiji uspeh predvođeni tako neupadljivim kandidatom za premijera kakav je Keir Starmer (priznajte da ne znate kako čovek izgleda); međutim, upravo 2019. je pokazala da upadljivost ne radi uvek u korist aktera na političkoj sceni.
Bivši lider laburista Džeremi Korbin je, podsetimo, bio zvezda među levičarima u Britaniji i drugim zemljama (bar do optužbi za antisemitizam) i često je, barem površno, posmatran kao tračak nade da će laburistička partija prestati da rad ima samo u nazivu i da će se okrenuti i radničkim politikama. Sa stanovišta levice, Korbin je nudio vrlo umereno leve politike; većina glasača laburista ga je, međutim, smatrala što prodavcem magle što radikalom i lošim vođom stranke.
Štaviše, neka od istraživanja sprovedenih nakon izbora 2019. su pokazala da je glavni razlog za pad popularnosti laburista bilo upravo nepoverenje prema Korbinu. Anketa u kojoj je učestvovalo 500 glasača koji su za laburiste glasali 2017, ali ne i 2019, pokazala je sledeće:
„Najveći razlog za, koji je navelo 35 odsto ispitanih, bio je Džeremi Korbin i njegovo vođstvo. Većina ljudi nije ovo detaljnije obrazložila, samo je pominjala lidera po imenu. Ovo je u skladu sa padom naklonosti Džeremija Korbina koji smo videli od 2017. i očigledno je otuđilo birače“.
Druga anketa je pokazala da je samo 21% birača imalo pozitivan stav o tadašnjem lideru laburista, u poređenju sa 46 odsto koji su to takav stav o Korbinu imali odmah nakon izbora 2017.
Detaljnije analize otkrivaju da su glasači imali vrlo različite zamerke, a laburisti prepreke – od toga što glasači nisu bili za ponavljanje referenduma o Brexitu, preko već pomenutog problema sa antisemitizmom, do očekivanog slabljenja organizovanja preko sindikata. Zanimljivo, jedna od zamerki glasača je bila i na „nerealističnost“ paketa Korbinovih predizbornih obećanja – iako su isti glasači podržavali mere iz paketa pojedinačno.
Reform UK nosi deo zasluge za poraz Torijevaca
Laburisti su nakon poraza 2019. očekivali dalje opadanje podrške, a nikako uspeh kakav su postigli 4. jula. Analitičari skreću pažnju na još jedan element poraza konzervativaca koji je Starmeru poslužio britanski parlament na tanjiru – a to je uspeh drugih stranaka, naročito Reform UK.
Veliki deo teške štete podršci konzervativaca nanela je desničarska Reformska partija Ujedinjenog Kraljevstva, na čelu sa aktivistom za Bregzit Najdželom Faražom, koji je vodio snažnu kampanju za suzbijanje imigracije, piše Rojters. Protiv migracije su i konzervativci, ali Faraž to glasačima servira na pitkiji, odnosno manje „pristojan“ način, raspirujući im strahove od imigranata i prodobijajući im emocije.
Kako Politico podseća, stranka Reform UK je „rođena iz pepela UKIP-a i Bregzit partije pre manje od šest godina“. Drugi izvori skreću pažnju na Faražovu bliskost sa Trampom. Faraž je, takođe, jedan od aktera sa desnice (evropske, koliko god pro-bregzitovci to ne želeli da budu) koji, za razliku od zvaničnog desnog centra (konzervativaca) smatra da je i Zapad kriv za rat u Ukrajini, što komplikuje analize. Kako piše CNN, Faraž „je prošlog meseca izazvao gnev političkih protivnika nakon što je rekao da je Zapad ‚isprovocirao‘ rusku invaziju na Ukrajinu“.
Sam Nigel Faraž će se prvi put naći u parlamentu, nakon što je poslanik postao iz osmog pokušaja. U svom govoru nakon izbora Faraž je rekao da je „sredio“ konzervativce, a da su laburisti „sledeći po koje dolazi“. Da stvari budu mračnije, ako se srednjovekovni izborni sistem u UK bude menjao, to će najviše pogodovati Reformu.
Budući premijer UK je u postizbornom govoru najavio promene na sličan način na koji je Bler ’97. izjavio da je za Britaniju svanula nova zora. Kako piše Politico, to je neko oblačno svitanje.
