Časovi fizičkog na margini

Kada se prešlo na online nastavu tokom pandemije koronavirusa, retko ko se, osim nekoliko zabrinutih nastavnica i nastavnika fizičkog, zapitao šta će se desiti s jedinim časovima koji zahtevaju neposredan fizički kontakt između učenika i učenica – časovima fizičkog i zdravstvenog vaspitanja. Čak i nakon vraćanja u učionice, ovi časovi, od neprocenjive važnosti za zdrav psihofizički razvoj dece i usvajanje zdravih navika, bili su redukovani na minimalni broj časova, na jedan čas, ponekad čak i svake druge nedelje, umesto tri časa nedeljno. Za decu, ali i roditelje, preopterećene zahtevima koji su dolazili iz gugl učionice u vezi s drugim, „pametnim i važnim”, predmetima, časovi fizičkog nisu bili prioritet, iako je u vreme mera ograničenog kretanja i pandemije više nego ikad ranije bila važna fizička aktivnost.

Kako smo od države u kojoj je fizička kultura bila možda i najvažnija školska aktivnost tokom poslednja dva veka došli do situacije u kojoj su časovi fizičkog gurnuti na marginu? I kako je moguće da se to dešava paralelno s jačanjem kulta tela i komercijalizacijom, ne samo vežbanja u privatnim teretanama i studijima za vežbanje već i amaterskog sporta? Kako je i zašto, na kraju krajeva, fizička kultura zamenjena estetikom i kompetetivnim sportom?

Istorijski gledano, fizičko vaspitanje i kultura uvek su bili više od školskog časa. Naravno, važnost fizičkog vaspitanja nije proisticala samo iz humanističke ideje da je u zdravom telu zdrav duh. Kao što ćemo videti, fizičko vaspitanje, možda čak i više od predmeta poput istorije, bilo je (zlo)upotrebljavano u ideološke svrhe. Nekada se ta ideologija odnosila na čuvanje državnih granica stvaranjem jake i sposobne vojske, a danas se odnosi na integritet kapitalističke komodifikacije svih aspekata ne samo naših života već i nas samih, naših tela.

Sokolane, sletovi, štafete

Još u antičkoj Grčkoj, fizička kultura je bila temelj gimnazija. Vođeni gore spomenutom floskulom o vezi tela i duha, stari Grci su tek nakon obaveznog vežbanja održavali predavanja i diskusije o filozofiji, književnosti ili muzici. I sve do kraja XX veka je slična situacija bila i na ovim prostorima – fizička kultura, ili fiskultura za one malo starije, imala je primat nad „umnim” predmetima, poput fizike, matematike ili hemije.

U Kneževini Srbiji je Steva Todorović osnivao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje 1857. godine, čiji nastavni plan je uključivao i učenice i učenike, što je vrlo različito od antičkih gimnazija rezervisanih samo za muškarce. Ovo društvo se zalagalo za promociju fizičke aktivnosti među decom školskog uzrasta, te 1871. godine fizičko vaspitanje postaje obavezno za sva četiri razreda osnovne škole. Fizičkoj aktivnosti i telesnoj vežbi pristupalo se vrlo metodično, te se osnivaju i prva Sokolska društva krajem XIX veka, vrlo slična antičkim gimnazija. Ono što je bilo posebno zanimljivo za sokolska društva jeste nastavak zastupanje ideje jednakosti muškaraca i žena u fizičkoj spremi na ovim prostorima – i žene su, podjednako kao i muškarci, mogle da budu učiteljice i da napreduju u organizacionoj hijerarhiji sokolana.

Podržite nas!

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

Uoči Prvog svetskog rata, donosi se odluka o osnivanju Jugoslovenskog sokolskog saveza, koji će ujediniti sokolska društva čiji je cilj da kroz fizičku aktivnost promovišu telesno zdravlje, a nakon rata državna administracija propisuje da je njegov cilj i „širenje jugoslovenstva kroz sokolstvo”. U tom trenutku fizička aktivnost prestaje da bude cilj po sebi već postaje vrlo jasno određeno političko sredstvo. Pored kulture fizičkog vaspitanja, sokolska društva, svojim aktivnostima i sletovima, pokazuju jasnu političku opredeljenost, što će se, doduše u potpunoj ideološkoj suprotnosti, desiti i sa sletovima za Dan mladosti decenijama kasnije. Pod pritiskom Drugog svetskog rata, ideološka pozadina izvodi prevrat, te sokolska društva prestaju da budu mesta za uvažavanje fizičke kulture i postaju organizacije vojnog karaktera.

Iako su članovi skolskih društava vežbali u sokolanama i održavali sletove, a još za vreme Kneževine su bili organizovani prvi časovi fizičkog, tek se ‘30-ih godina XX veka osniva Ministarstvo fizičkog vaspitanja naroda Kraljevine Jugoslavije. Osnivanje zasebnog ministarstva najbolje govori o značaju koji se pridavao fizičkom vaspitanju i kulturi. Nastavni kadar ministarstvo regrutuje među učiteljima, članovima sokolskih organizacija, nastavnicima gimnastike i vojnom kadru. I nakon Drugog svetskog rata, fizičko vaspitanje, odnosno fizička kultura, nastavlja da ima isti značaj u državnim politikama školstva.

Za većinu roditelja današnjih roditelja školske dece časovi fiskulture bili su možda čak i najvažniji časovi tokom školovanja. Ovo su ujedno i časovi kojih se tadašnji đaci najrađe sećaju, a ta sećanja su često živo obojena crnim trikoima i baletankama ili belim majicama i startasicama. Ovome svakako doprinosi činjenica da je u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji fizička kultura, odnosno fiskultura, imala izuzetan značaj, čija se ideološka komponenta najjasnije oslikavala u učešću najboljih đaka u proslavi Dana mladosti.¹ Iako naizgled nevinog naziva, Dan mladosti je, praćen sletovima širom zemlje, kao i nošenjem štafete, imao jasnu ideološku pozadinu – bila je to proslava rođendana predsednika Josipa Broza Tita.

Štafeta se nosila kroz celu zemlju, pri čemu se ideološka komponenta iskazivala višestruko – pored ideje da poveže sve krajeve SFRJ, za ključna mesta primopredaje štafete odabirane su znamenitosti bitne za tadašnji režim, poput mesta bitaka i revolucionarnih događaja. Isto tako, ono što je ideološki bilo izuzetno važno jeste da se štafeta prenosila iz ruke u ruku običnih građana i građanki, sve dok ne dođe u ruke predsednika, što je u suprotnosti s prethodnim oblicima vladavine, gde je skiptar, kao simbol moći, bio ekskluzivno rezervisan za nosioce vlasti.

Takmičarstvo, komercijalizacija

Nažalost, devedesetih godina XX veka dolazi do raspada ne samo SFRJ već i ideje o važnosti fizičkog vaspitanja i kulture, dok ideološka pozadina školskih kurikuluma ostaje veoma jaka, ali ovoga puta rezervisana za neke druge predmete. Časovi fizičkog vaspitanja bivaju gurnuti na marginu, te se na njih, ni u smislu inovacija u izvođenju i pravljenju nastavnog plana, ali ni u smislu finansijskog ulaganja u sale i opremu, ne obraća dovoljno pažnje. I ovo je nešto čega se generacije današnjih roditelja vrlo dobro sećaju – vežbanja na gredama i karikama na kojima su sasvim izvesno vežbali i njihovi roditelji. Istovremeno, ovo je verovatno nešto čega će se i pojedini današnji osnovci sećati – vežbanja na kozlićima i gredama na kojima su vežbale njihove bake i deke. Stare karike, iz bezbednosnih razloga, više nisu u upotrebi.

Paralelno sa ovim, dolazi do komercijalizacije kulta tela i amaterskog sporta. Dok se kult tela fokusira na starije tinejdžere i odrasle, bilo da je reč o bodibildingu, fitnesu i teretani, aerobiku ili pilatesu, amaterski sport se fokusira na decu. S raspadom SFRJ gasi se i ideja o važnosti institucionalizacije fizičke aktivnosti za pravilan psihofizički razvoj dece. Pa ipak, kroz komercijalizaciju amaterskog sporta, koja zahvata decu školskog uzrasta, potencira se kompetitivna komponenta fizičke aktivnosti nauštrb druženja i igre.

Drugim rečima, sport prestaje da bude prostor za fizičku aktivnost u cilju zdravog razvoja dece i postaje komercijalna aktivnost. Privatni časovi individualnog sporta neretko koštaju više nego privatni časovi iz matematike ili jezika, kao i članstvo u klubovima „petlića”. Čak se i školski sport bazira na kapitalističkim postulatima i ostaje rezervisan samo za one koji su vrlo talentovani, a takvih je u školama manjina.Ona deca koja ne pokazuju poseban talenat za sport bivaju izostavljena, iako je fizička aktivnost potreba sve dece.² I dok pojedine škole smanjuju fond časova namenjen fizičkom i zdravstvenom vaspitanju tokom pandemije, istovremeno nastavljaju da iznajmljuju svoje sale privatnim sportskim klubovima, a neretko to rade i mimo zakona. Tako pravilan psihofizički razvoj dece kroz fizičku aktivnost (p)ostaje rezervisan samo za one koji ga mogu priuštiti, ili se oslanja na entuzijazam pojedinačnih nastavnika i nastavnica, umesto na kurikulume, ili čak na postojanje sala za fizičko.³

Fizička aktivnost je izuzetno važna za sve, a pogotovo za decu, jer predstavlja preduslov pravilnog psihofizičkog razvoja. Nedostatak fizičke aktivnosti tokom razvojnog perioda može dovesti do niza problema – lošeg držanja, povećanja telesne mase, gubitka koštane mase, pogoršanja hroničnih oboljenja i kardiovaskularnog zdravlja, slabljenja kognitivnih sposobnosti, ali i psihičkih problema poput depresije, pogotovo u stresnim periodima što pandemija koronavirusa jeste.Prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije, deca i adolescenti bi trebalo da provedu 60 minuta svakog dana u umerenoj, a tri puta nedeljno da praktikuju intenzivniju fizičku aktivnost. Ove preporuke bi bile lako ostvarljive za svu decu, a ne samo za onu talentovanu za sport ili onu čiji roditelji to mogu finansijski da priušte, uz reformu obaveznih časova fizičkog i zdravstvenog vaspitanja u školama. Kako bi ta reforma mogla da izgleda?

Fiskulturna reforma

Na prvom mestu, reforma bi mogla da uključi promenu načina na koji se časovi fizičkog vaspitanja, pa i samo fizičko vaspitanje po sebi vrednuju, ne samo u školskim programima izvođenja nastave već i generalno. Časovi fizičkog vaspitanja nemaju za cilj samo da budu izvor fizičke aktivnosti dece u razvoju, već su integralni deo tog razvoja kroz usvajanje zdravih navika, koje podrazumevaju svakodnevnu fizičku aktivnost prilagođenu svakom životnom dobu i sposobnostima pojedinke ili pojedinca.

Pored toga, časovi fizičkog ne bi trebalo da budu fokusirani samo na telesne aspekte fizičke aktivnosti već i na one psihičke, i u tom smislu oni predstavljaju prostor u kome deca od najranijeg doba mogu upoznavati sebe i svoja tela i učiti da ih poštuju umesto da ih procenjuju i kritički vrednuju. Ovo kritičko vrednovanje estetike tela prisutno je i kod dečaka, ali je posebno zastupljeno kod devojčica – istraživanje Fondacije za mentalno zdravlje pokazuje da je čak polovina devojčica, nasuprot četvrtini dečaka, izuzetno zabrinuta zbog svog fizičkog izgleda.

S druge strane, neophodna je izmena kurikuluma, ne samo u smislu češćih časova, jer jedan čas nedeljno, ili čas svake druge nedelje nije dovoljno za zdrav razvoj dece. Ova izmena bi podrazumevala napuštanje ideje da je cilj fizičkog vaspitanja da, pod čvrstom rukom nastavnika i nastavnica, očeliči ili stvori buduće vojnike, kao u sokolanama, već da aktivnost usmeri ka ostvarivanju punog potencijala svakog pojedinačnog učenika ili učenice. Nisu sva deca talentovana za sport ili gimnastiku, ali to ne znači da ne žele da budu fizički aktivna. Terati decu na aktivnosti u kojima se ne osećaju dobro ili kojih se plaše, bilo zbog straha od visine ili lošije koordinacije pokreta, znači izazvati dugoročan opasan kontraefekat – prezir prema fizičkoj aktivnosti.

Možda jedina dobra strana komerijalizacije fizičke aktivnosti jeste upoznavanje široke populacije s najrazličitijim načinima da se bude fizički aktivan. Biti fizički aktivan više ne znači baviti se isključivo nekim sportom ili gimnastikom, već to uključuje i ples, pešačenje kao sport, jogu, fitnes, pa i kapoeru i vožnju skejta ili rolera. Većinu ovih aktivnosti moguće je uključiti u časove fizičkog i zdravstvenog vaspitanja, sa izuzetkom hajkinga, koji se može praktikovati kao vannastavna aktivnost, u sekciji. Isto tako, ako ostali predmeti imaju domaće zadatke, pa što to ne bi moglo i fizičko? Na ovaj način bi fizička aktivnost postala svakodnevni deo života današnje dece a sutra odraslih ljudi, bez obzira na klasnu pripadnost ili talenat.

I na kraju, a možda i na samom početku, ništa od ovoga nije moguće bez reforme državne politike u pogledu važnosti fizičkog vaspitanja. Ako ne toliko zbog humanog aspekta, koji treba da bude prioritet, onda zato što su državi potrebni zdravi ljudi, makar zbog smanjenja pritiska na zdravstveni sistem.

Ovo podrazumeva i finansijsko ulaganje u fizičko vaspitanje u predškolskim ustanovama, osnovnim i srednjim školama, ali i na fakultetima, od kojih većina ne praktikuje obaveznu nastavu fizičkog vaspitanja. Drugim rečima, potrebno je da škole imaju sale i terene za fizičko, kao i adekvatnu i funkcionalnu opremu, a ne, u nekim slučajevima, opremu staru čak i po pola veka. Iako se s finansijskim ulaganjima u izgradnje sala i terena za fizičko počelo pre pandemije, ova ulaganja su bila više projektnog tipa i deo predizbornog programa nego što su bila deo jasne državne politike institucionalizacije fizičke aktivnosti koja će biti dostupna svim građankama i građanima, a pogotovo onim najmlađim, kojima je to i najpotrebnije.

Fizičko jeste bitno, i dok dostupnost informacijama na internetu i uspon informaciono-komunikacionih tehnologija mogu olakšati gotovo sve aspekte našeg života, fizička aktivnost i dalje ostaje ekskluzivno rezervisana za ne-digitalni prostor. Kao preduslov funkcionalnosti i zdravlja i naših tela i naše psihe, pogotovo u situacijama zdravstvenih kriza, klimatskih promena i ekoloških kriza, ono treba da zauzima prostor u centru, a ne na margini.

1. Sama ideja za proslavu Dana mladosti nošenjem štafete potekla je od Odeljenja za sport i fiskulturu 1945. godine, a prvi Dan mladosti je održan 1957. godine.
2. Krajem 2021. godine su pojedine škole u Beogradu uvele besplatne školice sporta za svu decu u okviru projekta koji finansiraju Sekretarijat za sport i omladinu, Grad Beograd i Ministarstvo omladine i sporta. Ipak, ovim programom je izostavljena čak ⅓ škola na teritoriji grada Beograda, dok je u potpunosti izostavljeno, bez ijedne škole, čak pet gradskih opština – Grocka, Lazarevac, Mladenovac, Surčin i Novi Beograd, opština s najvećim brojem osnovnih škola.
3. Prema podacima istraživanja Ministarstva sporta i saveza za školski sport iz 2018. godine, 30% škola u Srbiji nema salu za fizičko. Nažalost, čak i one škole koje je imaju suočavaju se s nizom problema: sale su male, nemaju potrebnu visinu, zagušljive su ili prokišnjavaju.