Ministarstvo zaštite životne sredine je početkom godine lansiralo jedinstveni Ekološki informacioni sistem Republike Srbije, najaviviši da će građani putem aplikacije gReact moći da prijavljuju ekološke probleme sa kojima se susreću u svojoj lokalnoj samoupravi. Kako je tada izjavila ministarka Irena Vujović, ovaj sistem služi za mapiranje ekoloških problema, kreiranje strategija za njihovo rešavanje i projektovanju budžetskih sredstava za te namene.
Stručnjaci i aktivisti su tada izrazili sumnju u to da će gReact, koji je pokrenut nakon četvrtog u nizu protesta za čist vazduh, „uspeti da promeni ono što nisu uspela brojna pisma, pozivi i protesti“. Oprezno pozdravljajući sve napore Ministarstva, oni su zahtevali odlučnije mere, poštovanje postojeće legislative u oblasti zaštite životne sredine i njeno pooštravanje.
Tokom proteklih nekoliko meseci se ispostavilo da, pored toga što bi gReact mogao poslužiti samo kao dopuna ozbiljnijim merama za zaštitu životne sredine (koje su ipak izostale) ovaj sistem ima i niz mana. Naime, kako su utvrdili CINS i BIRN, a preneo Danas, gReact je u prvoj fazi pokrio samo deo teritorije Srbije, odnosno 12 od 29 okruga, iako je trebalo da pokrije čitavu državu. Za implementaciju gReact-a u narednih 12 okruga, uključujući Grad Beograd, u međuvremenu je raspisana nova nabavka. Stručnjaci su zato kritikovali lošu procenu Ministarstva prilikom prve nabavke, ali i izrazili podozrenje da su vlasti skupu nadogradnju planirale od početka. Kako je za Danas izjavio advokat Ivan Ninić:
„Naručilac je morao u startu da definiše svoje potrebe i obim (posla), da zna šta naručuje, plaća i šta mu je potrebno. Da je to sve u startu plaćeno verovatno bi bilo jeftinije, ovako sa nadogradnjom nema limita“.
CINS i BIRN otkrivaju i da su autorska i imovinska prava za gReact ostala u vlasništvu firme Tcom, koja je uvela i nadogradila sistem, iako to nije uobičajena pravna praksa.
„Ako nekoga angažujete da vam nešto izradi, što se može smatrati autorskim delom, i za to ga platite i imate ugovor, prva i osnovna stvar je da ćete sva autorska prava da uzmete“, prokomentarisala je za Danas Nevena Krivokapić iz SHARE fondacije.
Problematično je i to što je na javnoj nabavci za nadogradnju softvera posao zbog uslova nabavke mogao da dobije „samo onaj ko je po meri Tcom-a“, kako se izrazio Ninić, jer se od ponuđača tražilo da sam reši pitanje autorskih prava – odnosno za njih plati. Takvi uslovi su Tcom stavili u povoljniju poziciju od drugih ponuđača.
Ministarstvo zaštite životne sredine je tako Tcomu platilo ukupno preko 300 miliona dinara, odnosno, kako kažu stručnjaci, investiralo 2.6 miliona evra u proizvod koji Tcom može da višekratno komercijalizuje, iako je moglo i da zadrži ekskluzivna prava na njega.
Sporni dodatni radovi nisu retkost u sprovođenju javnih nabavki, a nije to ni situacija u kojoj javni sektor putem javnih nabavki ili javno-privatnih partnerstava investira u razvojne projekte privatnih firmi, ostavljajući im mogućnost da na njima dodatno profitiraju dalje prodajući proizvode koji bi trebalo da budu u javnom, odnosno vlasništvu građana koji su u njih preko budžeta ulagali.
I.K.
