Vlada Republike Srbije je 2021. godine izašla sa Nacrtom zakona o radnom angažovanju zbog povećanog obima posla u određenim delatnostima u šta je prerastao aktuelni Zakon o sezonskom radu, koji pojam sezonskog rada proširuje na pojedine poslove u poljoprivredi, šumarstvu i ribarstvu, turizmu i ugostiteljstvu, građevinarstvu, kućnim i pomoćnim poslovima. Jedan od osnovnih ciljeva ovog zakona je, kako su iz udruženja NALED već rekli za Mašinu, „da se radnicima koji rade na crno obezbede prava u skladu sa međunarodnim standardima“, ali kako smo ranije pisali, usvajanje ovog zakona bi podstaklo niz problema i dovelo u pitanje ljudska i radna prava sezonskih radnika.
O nacrtu ovog zakona razgovarali smo sa Larom Končar, doktorantkinjom na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i laureatkinjom nagrade „Zagorka Golubović“ za najbolji angažovani istraživački rad. U tekstu „Strukturni uslovi i rodna dimenzija nacrta Zakona o radnom angažovanju zbog povećanog obima posla u određenim delatnostima“, ona je analizirala moguće zloupotrebe i manjkavosti, ali i predočila rodnu dimenziju odredbi trenutnog Nacrta.
Kakav je uticaj uvođenja novog zakona na sivu ekonomiju? Da li je ovaj zakon zapravo podstiče?
U obrazloženju o donošenju Nacrta zakona o radnom angažovanju zbog povećanog obima posla u određenim delatnostima je navedeno da je primarni cilj novog Zakona suzbijanje „sive ekonomije“ i rada „na crno“, te da se neformalno angažovani radnici i radnice na povremenim poslovima uvedu u „legalne tokove“. Dalje obrazloženje institucija sastoji se u tome da su neprijavljeni radnici i radnice uskraćeni za osnovna prava, dok država ne uspeva da naplati poreze i doprinose, te da poslodavci koji posluju legalno imaju znatno veće troškove poslovanja, posebno radne snage (!), u odnosu na svoje konkurente iz sive zone.
Slični argumenti su bili istaknuti i prilikom usvajanja Zakona o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima, koji je aktuelan od 2018. godine, i koji se isključivo odnosi na sezonske poslove u poljoprivredi, ribarstvu i šumarstvu. Ovaj Zakon su državne institucije ocenile kao „uspešno sprovedenu reformu“, te su predlogom novog zakona, pored sezonskih poslova u poljoprivredi, uključeni i drugi sektori rada kao što su građevinarstvo, turizam, ugostiteljstvo, poslovi pomoći u kući i čišćenja, i dr. Može se čak tvrditi da je sektor poljoprivrede poslužio kao „pokazna vežba“ za proširenje zakonskih odredbi na druge delatnosti.
Na prvi pogled čini se da je cilj donošenja novog Zakona smislen. Međutim, borba protiv „sive ekonomije“ i rada „na crno“, umesto da se kreće u smeru razvijanja inspekcijskih i drugih vidova kontrole rada i poslovanja poslodavaca, te osmišljavanja dugoročnih rešenja za probleme nezaposlenosti – odigrava se nauštrb radničkih prava i uvođenjem novih zakona. S jedne strane, kao posebna „pogodnost“ i olakšanje za poslodavce istaknuta je pojednostavljena prijava radnika i radnica, koja neposredno pretpostavlja i povećanje zaposlenosti u Srbiji. S druge strane, nepovoljan položaj radnika i radnica je legitimizovan sa mnogim karakteristikama koje su se pronalazile i u „neformalnom obliku“. Drugim rečima, institucionalna borba protiv „sive ekonomije“ i rada „na crno“ ostavlja mogućnost da se veliki broj radno angažovanih u čitavom spektru delatnosti uvuče i zadrži u angažmanima kratkotrajnog i neredovnog karaktera sa ograničenim pravima, iako gorenavedene delatnosti nisu isključivo privremene prirode.
Nacrtom zakona podsticanje sive ekonomije ne mora biti očito, dovoljna je analiza zakonskih odredbi iz kojih je moguće čitati nameru da se institucije povuku iz seta odgovornosti za poštovanje radničkih i drugih prava iz sistema zdravstvene i socijalne zaštite, te kontrolu njihovog kršenja.
Logika da će uvođenje radnika i radnica u „legalne tokove“ i kratkotrajne radne angažmane pozitivno uticati na probleme nezaposlenosti i lošeg položaja radne snage na tržištu rada u Srbiji nije samo stvar zakona već sistemsko ignorisanje političkih, ekonomskih i društvenih okolnosti u kojima se stanovništvo nalazi.
Kakva je perspektiva ,,radno angažovanih” nasuprot ,,zaposlenih” i da li vidite moguće dugotrajne zloupotrebe i posledice ovog statusa?
Tokom javne rasprave o Nacrtu zakona, koja je sprovedena u septembru 2021. godine, odbijen je predlog „da se uvrste prava na godišnji odmor, kolektivno pregovaranje, sindikalno organizovanje, uvećanu naknadu za prekovremeni rad i rad noću“, a u obrazloženju je navedeno da „ova prava Zakonom o radu nisu propisana ni za ostale ugovore van radnog odnosa“.
Citirana rečenica je odlična ilustracija na koji način domaće zakonodavstvo razlikuje „zaposlene“ i „radno angažovane“ i kako se već postojeće zakonske odredbe koriste za uskraćivanje određenih prava. Naime, „rad van radnog odnosa“ pronalazi se i u Zakonu o radu (Član 197-98) i odnosi se na privremene i povremene poslove, te nije novina sa kojom se prvi put susrećemo u Nacrtu. Pored navedenih prava, radno angažovani su ovim statusom uskraćeni i za: pravo na štrajk, plaćeno odsustvo, pravo otkaznog roka i pravo na zaštitu od otkaza, kao i na niz prava iz oblasti zaštite materinstva.
Kako bismo bolje razumeli dugoročne posledice ovakvog zakona navešću jedan od primera. Nacrtom zakona predviđeno je da lice koje je u kalendarskoj godini kod određenog poslodavca radno angažovano maksimalan broj dana (90 ili 120 u zavisnosti od delatnosti) ima pravo da od tog poslodavca zatraži da zasnuje radni odnos na određeno ili neodređeno vreme (Član 27). U praksi, ako se uzme u obzir da stupanje u sigurne i dugotrajne radne angažmane predstavlja izuzetak a ne pravilo (posebno u gorenavedenim delatnostima) – mnogo je lakše zamisliti scenario u kojem su radnici i radnice prinuđeni da konstatno menjaju poslodavce i/ili istovremeno budu angažovani kod više poslodavaca. Posebno jer prema članu 22. Nacrta: „poslodavac ne može da ograniči pravo radno angažovanom licu da, van njegovog rasporeda rada, radi kod drugog poslodavca po istom ili drugom osnovu“. Ukoliko ovakvoj poziciji radno angažovanih dodamo i probleme niskih naknada za rad i minimalne cene rada, čini se vrlo očitim da će more ljudi iznova cirkulisati kroz takozvane nestandardne i neformalne radne angažmane kod jednog ili više poslodavaca, ili će se iznova nalaziti u statusu nezaposlenosti.
Kako zakon može zaštititi žene i osigurati njihovu ravnopravnost na tržištu rada?
U Nacrtu zakona od posebnog značaja je to što žene ne mogu ostvariti pravo na plaćeno porodiljsko odsustvo, odsustvo radi nege deteta, kao ni odsustvo radi posebne nege deteta. Jedino mesto u Nacrtu gde se eksplicitno pojavljuju prava iz oblasti zaštite materinstva u slučaju radno angažovanih jeste u članu 19, koji se oslanja na ograničenje radnog vremena prema Zakonu o radu, a čije se odredbe odnose na posebnu zaštitu trudnica i porodilja u pogledu trajanja dnevnog i nedeljnog radnog vremena, ograničenja prekovremenog rada i preraspodele radnog vremena. Dodatno, pitanje zlostavljanja na radu je eksplicitno izdvojeno samo u članu 29, gde je navedeno da se sporna pitanja između poslodavca i radno angažovanog lica mogu rešavati pred Republičkom agencijom za mirno rešavanje radnih sporova.
Osnovno je da zakoni moraju uzimati u obzir različite odnose koji se konstituišu u radnim okruženjima i nepovoljne socio-ekonomske pozicije u kojima se žene nalaze. Postoje brojna i veoma iscrpna istraživanja koja ukazuju na loš položaj žena na tržištu rada u Srbiji, a zapanjujuće je da se usvajaju zakoni koji su ignorantni prema rodnoj perspektivi rada. Na primer, ako se složimo da je Nacrt zakona takav da posledično legitimizuje prekarizaciju rada i da ne rešava probleme nezaposlenosti, i u ovoj poziciji zamislimo radno angažovanu majku koja nema pravo na plaćeno odsustvo radi nege deteta ili koja nema pristup vrtićima i drugim uslugama iz sistema zdravstvene i socijalne zaštite; ukoliko uzmemo u obzir da „maksimalno dnevno radno vreme može trajati najviše 12 časova uključujući i prekovremeni rad“ (član 19) i istaknemo da su naknade za rad u ovim delatnostima veoma niske; i, postavimo pitanja: u kakvim se porodičnim, partnerskim i srodničkim odnosima i dinamikama nalazi, u kojoj meri nosi teret neplaćenog kućnog rada, te poslova nege i brige o drugima (a ne samo dece) – onda uviđamo da zakonska komponenta nije dovoljna.
Pitanje položaja žena na tržištu rada, naravno, ne mora biti problematizovano na primeru majki, možemo govoriti o penzionerkama čija primanja nisu dovoljna za osnovne troškove života te se iz tog razloga priključuju privremenim radnim angažmanima, ili bilo kojoj drugoj kategoriji žena koja je, na primer, istovremeno angažovana kod više poslodavaca. U krajnjoj liniji, ovo su sve primeri sa kojima sam se susrela u razgovorima sa sezonskim radnicama u poljoprivredi.
Važno je podvući da zaštita žena i njihova ravnopravnost na tržištu rada nisu samo pitanje zakona već šireg konteksta: ekonomskih, društvenih i kulturnih uslova u kojima se nalaze.
Izmena zakona jeste deo borbe, ali ukoliko ne uzmemo u obzir svakodnevicu žena i to da se nalaze u poziciji zavisnosti i nemogućnosti da reaguju na nasilje, nejednakosti i da prave drugačije izbore – ne možemo očekivati ravnopravnost na tržištu rada, poštovanje radničkih prava ili zaštitu od zlostavljanja na radu i drugih oblika uznemiravanja.
Da li možete da pojasnite status ,,neplaćenih članova domaćinstva” i kakav uticaj ima taj status na grupe koje mu pripadaju?
Poslednja tačka Nacrta zakona koju bih izdvojila nalazi se u članu 6 gde je istaknuto da se odredbe zakona ne primenjuju na lica koja poslodavcu fizičkom licu pomažu povremeno i bez naknade u obavljanju poslova, kao u slučaju rodbine, suseda, komšija i prijatelja. Ovde se već nalazimo na terenu međuljudskih i/ili srodničkih odnosa i dogovora, a interesantno je da su nacrtom zakona predviđene situacije u kojima neko dobrovoljno obavlja rad bez naknade. Kao statističku kategoriju kojom se objašnjava radni status onih koji pomažu članu domaćinstva u vođenju poljoprivrednog gazdinstva javljaju se pomažući neplaćeni članovi domaćinstva/poljoprivrednog gazdinstva. Žene u ruralnim područjima, posebno u sektoru poljoprivrede, čine većinu radno angažovanih u ovom statusu, a ova kategorija smatra se najugroženijom na tržištu rada jer se ne ostvaruju naknade za rad, socijalna prava niti prava iz „radnog odnosa“.
Međutim, postoji jedna novina: 2021. godine u novousvojenom Zakonu o rodnoj ravnopravnosti navedeno je da lice koje nije zdravstveno osigurano po bilo kom drugom osnovu stiče pravo na zdravstveno osiguranje po osnovu neplaćenog rada u kući (vođenje domaćinstva, staranje o podizanju dece, staranje o ostalim članovima porodice), neplaćenog rada na poljoprivrednom imanju i dr (Član 29). Ovo jeste dobra vest jer je zakonski prepoznat neplaćeni rad žena, iako nije precizno ni regulisan niti definisan, i tek ćemo moći da sagledamo šta ove odredbe znače u praksi te kako se primenjuju. S druge strane, i da zaključim sa dopunom odgovora o položaju žena na tržištu rada: umesto kolektivizacije neplaćenog rada, osnivanja različitih sistema podrške i besplatnih usluga, na žalost, svedočimo institucionalnim politikama koje prava iz oblasti zaštite materinstva tretiraju kao trošak, nedvosmisleno (p)održavaju i legitimišu distinkcije između plaćenog i neplaćenog rada, i ostavljaju prostor za niz eksploatativnih praksi i zloupotreba kako na nivou radnih okruženja tako i na nivou međuljudskih odnosa.
