Tekstilne radnice imaju najniže zarade u prerađivačkoj industriji u regionu u kojima su prisutni različiti vidovi kršenja radnih prava, dok poslodavci otežavaju i zabranjuju sindikalno organizovanje radnica i radnika, zaključeno je na konferenciji održanoj u organizaciji Clean Clothes Campaign i hrvatskog Novog sindikata pod nazivom „Za dostojanstvenu plaću radnika i obavezujuću korporativnu odgovornost”.
Na prvom panelu razmotreno je istraživanje o uslovima rada u industriji odeće u Hrvatskoj. Njegove rezultate prezentirali su Ana Vragolović, istraživačica, predstavnica Hrvatskog centra za radničku solidarnost, i glavni sekretar Novog sindikata, Tomislav Kiš.
Učesnici drugog panela: predsednik Novog sindikata, Mario Iveković, Stefan Aleksić, istraživač Clean Clothes Campaign (CCC) iz Srbije, evropska parlamentarka Agnes Jongerius i koordinatorka makedonskog udruženja La Strada, Marija Todorovska, skicirali su nekoliko tema. Oni su sistematizovali osnovne pokazatelje iskustava iz regiona, pokretanje nove legislative o obavezujućoj odgovornosti tekstilnih korporacija na evropskom i nivou RH, te najnovije aktivnosti Clean Clothes Campaigna: aplikaciju za mapiranje uslova rada na globalnom nivou, koja je lansirana prošle sedmice.
Aktuelno je u Hrvatskoj u tekstilnoj industriji zaposleno oko 11 000 ljudi, što je, kako su istakli govornici, zanemarljiv broj u odnosu na nekadašnjih 80 000 hiljada radnika (1991.). Dok se tekstilna industrija Hrvatske svojevremeno oslanjala na rad nekoliko giganata, danas je rascepkana na preko preko 800 malih pogona. Ove fabrike, pretežno privatne, rade kao podizvođači poznatih brendova. Roba koju proizvedu uglavnom je namenjena izvozu u Nemačku i Italiju, što ih čini zavisnim od volje i potreba stranih partnera.
Pomenuto istraživanje izvršeno je prošle godine po jedinstvenoj metodologiji CCC-a u obliku desk i terenskog istraživanja u 3 fabrike sa po preko 200 zaposlenih i jednoj radionici. Sprovedeno je 38 intervjua sa radnicama i radnicima o uslovima rada, stanju radničkih prava, zaštite na radu i problemima sindikalnog organizovanja.
Tekstilne radnice sa najnižim zaradama u prerađivačkoj industriji
Tekstilne radnice, pokazuje se, imaju najniže zarade u prerađivačkoj industriji: platu tek nešto veću od minimalca (koji je u HR 405€), odnosno u proseku 34% od plate potrebne za dostojanstven život (decent living wage, procenjene za HR na 1240€), što 63% zaposlenih u ovom sektoru stavlja u rizik od siromaštva. Niska primanja dovode ih u finansijsku zavisnost od drugih članova porodice i primoravaju da rade dodatne poslove. Veliki broj ispitanika nisu znali koliko košta ulaznica za bioskop ili odlazak u restoran. Neke radnice su otkrile da priželjkuju kvalitetne vikende i normalan godišnji odmor, više vremena za porodicu i platu za normalan život, dok su druge rekle da su „već oguglale na situaciju u kojoj nemaju ništa”.
Istraživanje je dokumentovalo različite vidove kršenja radnih prava: često primoravanje na slabo plaćen ili prekovremeni rad bez nadoknade, neadekvatne uslove rada u fabrikama (prljavštinu, vrućinu, zakidanje na higijenskim proizvodima i tekućem održavanju prostorija, što je apostrofirano kao naročito opasno za vreme pandemije koronsvirusa). Od 38 ispitanika dvadesetak su članovi sindikata. Pokazalo se da su otežavajući faktor u sindikalnom organizovanju strah od otkaza i sankcija te nepoverenje među radnicima.
Tokom okruglog stola Stefan Aleksić je objasnio da istraživači uslova rada u tekstilnoj industriji u regionu detektuju iste grupe problema. Skrenuo je pažnju i na to da se u celom regionu minimalna plata oko četiri puta manja od plate potrebne za dostojanstven život. „Sindikat” je, uz to, u tekstilnoj industriji gotovo zabranjena reč, kako kaže: poslodavci radnike upozoravaju da je učlanjenje u sindikat praktično „nedozvoljena radnja”. Situacija na terenu je uslovljena politikom velikih brendova, a radnici su rezignirani i „nemaju utisak da se u njihovoj situaciji može išta promeniti”. Sa tim se složila Marija Todorovska, programska direktorka makedonske organizacije La Strada, koja je rekla da je poštovanje radničkih prava u Maediniji na niskom nivou, dok se zakoni primenjuju selektivno.
Konferenciji se putem internet uključenja iz Brisela pridružila članica EU parlamenta I saradnica sindikata u Holandiji, Agnes Jongerius, koja je prokomentarisala da je sramotno što mnoge fabrike u lancu podizvođača praktikuju neku vrstu modernog ropstva.
Tatjana Vlašić, savetnica građanske pravobraniteljice RH, koja je podržala Zakon o korporativnoj odgovornosti, potvrdila je da su radna prava je jedno od tri područja u kojima kancelarija ombudsmana dobija najviše pritužbi građana. Ombudsman je ovlašćen da na osnovu pritužbi formuliše preporuke za Vladu, ali nema ingerencije da radnike zaštiti na konkretniji način.
Sekretar Novog sindikata, Kiš, podsetio je na to da bi radnik „morao da se može prehraniti, platiti režijske troškove, imati dovoljno da se može pristojno obući i othraniti decu, otići na koji dan odmora, imati pristup javnom prometu i školovanju – to nisu bahate, nego najosnovnije stvari”. Kiš je napomenuo da Ustav Hrvatske, kao i pojedini dokumenti UN i EU, već garantuju radnicima i radnicama dostojanstvenu platu i dostojanstven život.
Iveković se na to nadovezao objašnjavajući da se treba boriti upravo za dostojanstvenu platu (living wage), a ne za minimalac, koji nije garant normalnog života, već rezultat slobode korporacija da ne plate fer cenu rada. On je naveo da na nivou EU postoji nekoliko organizacija koje rade na uvođenju takozvanog mandatory human rights due diligence law, što je u Hrvatskoj prevedeno kao Zakon o korporativnoj odgovornosti. Prošle godine je nešto slično od EU to već zahtevalo stotinu nevladinih organizacija. Ako bi se takav zakon uveo na nivou EU to bi internacionalne kompanije i njihove podizvođače uslovilo da poštuju ljudska prava radnika u pogledu humanih uslova rada i visine nadoknade.
Potrebne obavezujuće supranacionalne legislative
Pojedini dokumenti koji važe na supranacionalnom nivou, poput Guiding Principles for Business and Human Rights Ujedinjenih Nacija i Due Diligence Guidance for Responsible Business Conduct OECD-a, daju firmama smernice za postupanje u ovom smeru. Neke zemlje, kao što su Francuska, Finska, Nemačka i Italija već su uvele zakone slične Zakonu o korporativnoj odgovornosti. Međutim, nepostojanje obavezujuće supranacionalne legislative omogućava poslodavcima, odnosno internacionalnim korporacijama i podizvođačima, da radnicima plaćaju proizvoljno mizernu naknadu u svim zemljama koje ne štite radnike, a podizvođačima da se u smanjivanju plata i standarda uslova rada utrkuju do dna.
Kako kaže Iveković, uslovi rada su zato u
Bugarskoj, Rumuniji i Hrvatskoj gori nego u pojedinim azijskim
zemljama. Upravo zato bilo bi neophodno da se na nivou regiona ili
kontinenta garantuju plate za dostojanstven život koje bi radnike
istovremeno činile uporedivo platežno sposobnima.
Deo učesnika učešće je uzeo u studiju u Zagrebu, dok su se ostali pridružili putem interneta. Oni su se složili u zaključku da je potrebno jačati institucionalnu saradnju sindikata i civilnog sektora da bi se što pre došlo i do obavezujućeg zakonodavnog okvira za korporacije i generalnog poboljšanja radnih prava.
U tome bi mogao pomoći i web alat za prikupljanje informacija o odgovornosti brendova, koji je Clean Clothes Campaign lansirala prošle nedelje. Čak 93% brendova iz njihove aktuelne evidencije (koja obuhvata 108 preduzeća) nije dostavilo potvrdu da plaćaju dostojanstvenu platu bilo kom podizvođaču, a 63% brendova nsu se odazvali zahtevu CCC-a da objave imena ili adrese svojih snabdevača. Kako CCC otkriva na vebsajtu nove aplikacije, njhova namera je da „podatke sa sajta iskoriste da bi pritisli brendove i političare da implementiraki legislativu o plati za dostojanstven život za sve radnike u industriji odeće pre kraja 2022. godine“.
Pretpostavlja se da u industriji odeće radi oko 60 miliona ljudi širom sveta, od čega su 80% žene.
I.K.
