Oko 115 hiljada dinara – barem toliko bi trebalo da zarađuju radnica ili radnik u Srbiji da bi mogli da pokriju troškove hrane, odeće, stanovanja i komunalija, javnog prevoza, obrazovanja, zdravstvene zaštite i minimalne štednje.
Primanja koja pokrivaju nabrojane, osnovne potrebe nisu ni potrošačka korpa ni minimalac, već takozvana plata za život. Plata za život je univerzalno ljudsko pravo – kao koncept prepoznata u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, Evropskoj socijalnoj povelji i drugim međunarodnim dokumentima. Uprkos značaju ovog koncepta i potencijalima njegove primene u statističke i regulativne svrhe, javnost uglavnom nije upoznata sa njim, a nadležni ga ignorišu iz političkih interesa – jer diskutovati o plati za život istovremeno znači govoriti na još jedan način o rastućem siromaštvu i socioekonomskim razlikama.
Naime, zarada koju primaju mnoge radnice i radnici širom sveta i minimalna garantovana zarada u mnogim zemljama niže su od plate za život. Razlika između minimalne plate i plate za život je u Jugoistočnoj Evropi, recimo, veća nego u Aziji. U Srbiji, tako, minimalna zarada pokriva tek četvrtinu plate za život.
Preciznije, po prethodnom istraživanju, koje je Centar za politike emancipacije (CPE) obavio 2018. godine plata za život u Srbiji je iznosila 98.030 dinara, a minimalna zarada pokrivala tek 25% ovog iznosa. Ovi podaci korišćeni su u proteklom periodu u agitovanju za bolji ekonomski položaj radnika, te u istraživačke svrhe.
CPE je nedavno izašao sa svežom računicom, oslanjajući se na podatke iz 2021. godine. Po njoj, plata za život u Srbiji iznosi 114.752 dinara. Minimalac pokriva 28% te svote. Iz CPE upozoravaju da će inflacija još više udaljiti minimalac od plate za život ukoliko minimalna cena rada ne bude značajnije uvećana.
Da li plata za život pokriva samo troškove zaposlenog, ili i izdržavanih lica? Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije za Mašinu pojašnjava da je u pitanju plata zarađena u sklopu regularnog radnog vremena, koja treba da pokrije troškove života radnika ili radnice i njihovih porodica, odnosno domaćinstava.
„Troškovi domaćinstava se različito statistički izračunavaju. U Srbiji je statistički standard tročlana porodica, koja se računa kao 2,2 potrošačke jedinice: prvi član domaćinstva se računa kao jedna jedinica, drugi kao 0,7, a dete kao 0,5. Takva metodologija je dosta skučena. U našoj računici plate za život postoje 3 potrošačke jedinice, što nam deluje kao adekvatnija mera, pa može podrazumevati tri odrasle osobe, dve i dva deteta ili jednu odraslu osobu i tri deteta“, pojašnjava Simović.
Javno naglašavanje razlika između zarada koje omogućavaju, i onih koje ne omogućavaju dostojanstven život građana i opstanak društva deo je borbe za bolja prava radnica i radnika. Kako podsećaju iz Centra za politike emancipacije i organizacije Clean Clothes Campaign (CCC), u ovoj borbi ključni su udruživanje i međunarodna saradnja. Potrebu za solidarnošću i saradnjom aktualizuje dominantni narativ suprotstavljenosti i razjedinjenosti ekonomskih aktera, te trka do (sve dubljeg) dna u koju su kao takmaci u privlačenju stranih investitora uključene zemlje jeftine radne snage poput Srbije.
CPE i CCC su zato učestvovali u kampanji zagovaranja plate za život koja je istovremeno pokrenuta u više država u regionu i izradi proračuna Regionalne najniže plate za život u Evropi (Europe Floor Wage) za zemlje Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope. Kako smo već pisali, ova računica je zasnovana na istraživanjima troškova života u petnaest evropskih zemalja u kojima se proizvodi odeća i obuća za najveće svetske kompanije, uključujući i sedam država članica EU, a javnosti je predstavljena početkom aprila 2022. Kako se navodi u tadašnjem saopštenju:
„Regionalna najniža plata za život u Evropi je alat koji služi tome da pokaže kompanijama i lokalnim vladama kolika je zarada od koje se može elementarno dostojanstveno živeti, a sindikati i nevladine organizacije mogu koristiti ovu kalkulaciju kako bi ojačali svoju pregovaračku moć u borbi za bolje uslove života i rada.“
Zahtevajući institucionalno priznavanje kategorije plate za život kao merila dostojanstvenog života u zvaničnim statistikama i uvođenje kategorije plate za život u Zakon o radu, sa ciljem da se minimalna cena rada uskladi sa realnim troškovima života i potrebama radnika i radnica, tri sindikata i 18 udruženja građana potpisalo je krajem juna Deklaraciju o plati za život. Potpisnici su tada još jednom naglasili da je potrošačka korpa daleko ispod mere minimalno dostojanstvenog života ljudi.
Podsetimo, svaki četvrti stanovnik Srbije je u riziku od siromaštva a svaki treći stanovnik od socijalne isključenosti. Zoran Ristić iz sindikata „Nezavisnost“ je u aprilu upozorio: „Problem nije samo minimalna zarada, već su problem i ukupne zarade, jer danas u Srbiji dve trećine stanovnika ima zaradu koja je manja od prosečne zarade, imamo ogromnu razliku između prosečne i medijalne zarade koju prima polovina stanovnika Srbije. U ovom trenutku medijalna zarada je 408 evra a prosečna je 538 evra što nije dovoljno za preživljavanje.“
Kako je prilikom predstavljanja koncepta plate za život podsetio Danilo Ćurčić iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11, oko 350.000 radnika i radnica koji u Srbiji primaju minimalne plate ne mogu da izađu iz siromaštva. Početak ovogodišnjih pregovora o minimalcu ne uliva preveliku nadu da će se to promeniti.
I.K.
