Priča počinje fotografijom inbox konverzacije u kojoj postoje samo dve poruke, obe upućene od strane dostavljača nekoj ženskoj osobi. Po sadržini poruka se vidi da je dostavljač kontaktirao ženu nakon što joj je dostavio narudžbinu, a potom je obavestio da je „zbog nje dobio otkaz“. Žena je, sudeći po porukama nakon prve dobijene poruke, kontaktirala kompaniju i uputila žalbu.
U javnosti i na društvenim mrežama se potom povela burna rasprava o tome ko je pogrešio, a ko ispravno postupio, te su mišljenja o ovom pitanju podeljena. Dok jedni kažu da je otkaz preterana reakcija i žene koja ga je prijavila i kompanije jer je javljanje dostavljača „kulturno, a ne vulgarno“, drugi smatraju da je žena ispravno postupila jer je u ovoj situaciji bila uznemiravana te da su njeni podaci zloupotrebljeni u svrhe za koje nisu namenjeni.
Nakon pokretanja ove teme, Instagram profilima poput Ovarijuma i Kritičkog su se javile žene koje su ispričale sve što su doživljavale od različitih muškaraca, službenika, taksista, policajaca, pripadnika granične policije, drugih dostavljača, itd. One su navele da slične situacije nisu prijavile u bojazni od osude društva ili pretpostavljajući da će im se reći da preuveličavaju i da „to nije baš toliko strašno“, ali su neke od njih posvedočile i da su se osećale uplašeno i zbog toga što su, ukoliko je bio u pitanju dostavljač ili taksista, oni najčešće znali i gde one žive.
Radna prava ili pravo na sigurnost žena?
I jedno i drugo. No, u situaciji kada dostavljač ima podatke osobe kojoj dostavlja hranu, uključujući i njenu adresu, a možda i druge informacije (recimo o tome da li živi sama, što može relativno lako da zaključi pri dostavi), privatne poruke ženi znače mnogo više od „nenapadnog starta“.
Mario Reljanović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo, za Danas je izjavio da je „Volt u ovom slučaju u pravu“. Kako je objasnio, to su podaci o ličnosti koje dostavljači dobijaju da bi završili svoj zadatak, kompanija je te podatke dužna da čuva, i da ih upotrebljava samo za one svrhe za koje su prikupljeni. Reljanović dodaje da je sa stanovišta radnog prava važno i to koju vrstu ugovora je zaposleni dostavljač imao i da li je otkazna procedura sprovedena kako treba. O radnim pravima dostavljača možete čitati ovde.
Zakonom je jasno definisano da pravna lica mogu da koriste podatke jedino za ono za šta su ih tražili od drugog lica i da ih ne smeju koristiti ni u jednu drugu svrhu. Pod ličnim podatkom se podrazumeva svaki podatak koji se odnosi na fizičko lice i može se dovesti sa njim u vezu.
Ovde treba pomenuti i General Data Protection (GDPR) kao Opštu uredbu Evropske unije (EU) o zaštiti podataka, koji važi za sve građane EU i Evropskog ekonomskog prostora. Primenjuje se od 2018. godine, a Srbija koja je na putu priključivanja Evropskoj uniji, prihvatila je GDPR radi otvaranja nekoliko poglavlja.
Da li je kompanija ovim putem brinula o osobi koja je podnela prijavu, ili o sebi jer su ovakvi propusti prilično utuživi, kao i da li se i ostali segmenti radnog prava koji se odnose na dostavljače mogu lako urediti kao kršenje GDPR-a, ostaje tema za drugi razgovor.
Kako navode autorke teksta na portalu Radio 021: „Prijavljivale, ne prijavljivale – krive smo“. Autorke dodaju da bez obzira na edukaciju radnika i radnica, ne bismo smeli da upadnemo u zamku odbrane navodnih radničkih prava nauštrb opravdavanja seksualnog nasilja. „Dok je za muškarce teško, ako ne i nemoguće, da razumeju strah koji osećamo dok hodamo same noću, ali i danju, ili dok izlazimo na ispit kod profesora koji je poznat po neprimerenim komentarima ili dok se psihički pripremamo na bolan porođaj jer nam nije dat epidural na vreme, neophodno je da se muškarci promene, na bolje,“ navode Riznić i Radulović u svom autorskom tekstu.
S.T, I.P
