Tržište konsaltinga je u 2024. godini premašilo vrednost od hiljadu milijardi dolara. Zbog velike diverzifikacije, srodnosti usluga i relativne netransparentnosti, tačnu vrednost nemoguće je znati. U privatnim kompanijama za konsalting zaposleno je blizu dva miliona ljudi. Godinama su među najvećim privatnim poslodavcima Deloitte, PwC i Ernst & Young, a četvrti najveći poslodavac u Americi je firma Accenture.
Više nego desetostruki rast tržišta u odnosu na početak veka je plod zavisnosti država od spoljnih saradnika, koji preuzimaju njihove uloge. To je loše, jer smanjuje sposobnost vlade i kognitivne mogućnosti njenih zaposlenih. Kada se ne radi, zaboravlja se kako se radi. Tada javni kapaciteti slabe a javni interes trpi.
Šta je konsalting
Koreni savetodavnih usluga sežu do 1870-ih kada su prvi inženjeri, koje su američke korporacije angažovale na modernizacij proizvodnje, odlučili da formalizuju svoj rad. Na vrhuncu popularnosti tejlorizma, koji je ljude smatrao pukim poslovnim resursom, nastaju i menadžment konsultanti koji, poput Džejmsa Mekinsija (McKinsey), sarađuju sa američkim kapitalistima.
Bila je to tek jedna od delatnosti do 1970. godine, kada Boston Consulting Group osmišljava čuvenu BCG matricu za mapiranje portfolija prema poslovnom potencijalu. Vrlo brzo ju je plaćalo više od stotinu korporacija. Poslovni svet je poludeo za optimizacijom, kao da je slutio sedamdesete, obeležene naftnim krizama, inflacijom, nezaposlenošću i opštim ekonomskim usporavanjem.
Ali nije zanemoćalo sve: ubrzao se uspon neoliberalne misli koja za krizu krivi države kao takve, obesne sindikate i raskalašnu socijalnu politiku. Za desne populiste nije više važan radnik, već građanin-poreski platiša, kome su na leđa natovareni neradnici i sirotinja. Njegove vedete Margaret Tačer i Ronald Regan dolaze na vlast u Ujedinjenom Kraljevstvu (1978) i SAD (1981), sa pričom da države treba da se obračunaju sa sindikatima, olabave zaštitu zaposlenosti, smanje poreze i privredu ostave na miru. Da ne kamče tuđe, već brane konkurenciju.
U neoliberalnom šifarniku, konkurencija znači deregulaciju, jačanje finansijskog i finansijalizaciju realnog sektora. Znači podizanje konkurentnosti, privatizaciju i prepuštanje javnih poslova privatnicima. Od SAD do Australije, stotine takvih reformi trebalo je da sprovedu države… I neko da ih savetuje. U Ujedinjenom Kraljevstvu je 1979–1990. godine – upravo za vakta Margaret Tačer – ukupna javna potrošnja na privatne konsultante porasla četrdesetostruko, sa 7,1 milion na preko 290 miliona dolara.
Početkom devedesetih u modu ulazi nova menadžment doktrina. Namesto tradicionalnog modela stabilnog i predvidivog poslovanja dolazi narativ stalne promene. Namesto okoštale fordističke firme dolazi fleksibilna „organizacija koja uči“. Dobit više nije glavni zadatak menadžera već maksimiranje „vrednosti za akcionare“. Ove promene olakšale su tehnike pričanja priča (storytelling), kojima se zaposleni mogu ubediti da prihvate svaku promenu, uključujući i njihovo otpuštanje.
Kada je reč o potrošačima, njima se više ne prodaje proizvod, pa ni brend, već priča: o vrednosti, predanom radu, uspehu i korporativnoj kulturi. Glavni ideolozi promene bili su elitni konsultanti – gurui menadžmenta kao što su Adižes, Druker, Sendži i drugi.
Za čije babe zdravlja
Uvreženi stav o konsultantima je da su to eksperti koji korporacijama i vladama, svojom stručnošću i složenim metodima prenose znanje i unapređuju radne procese. Popularan naziv za to je „stvaranje vrednosti“, čime se i pravda spektakularan rast konsaltinga od 1980.
A je li vrednost koju konsultanti stvaraju uopšte pozitivna? Za engleske ekonomistkinje Marijanu Macukato i Rozi Kolington ovo pitanje nije trivijalno. U svojoj knjizi Big Con (2023) tvrde da ovi ne ispunjavaju uvek očekivanja i ne ostvaruju uvek zacrtane ciljeve. Štaviše, često nisu ni eksperti u onome za šta su angažovani. Kada i jesu, znanje ne prenose u potpunosti.
Zato se trude da blistavim prezentacijama, formalnim analizama i elokventnom retorikom stvore utisak o vrednosti. Utisak je neodoljiv i ne prestaje čak ni kada se njihovo angažovanje ispostavi kao greška. Što ih onda angažuju? Jednom rečju: moraju. U zemljama u razvoju poput Angole, Gvineje Bisao ili Nigerije, angažovanje konsultanata bilo je preduslov za pozajmicu Međunarodnog monetarnog fonda. Autorke se fokusiraju na bogate zemlje, što ima smisla: ako bi u Africi, koja pati od nedostatka „ljudskog kapitala“ dovođenje konsultanata i bilo opravdano, to ne bi bio slučaj na Zapadu, zasnovanom na zasluzi i sposobnostima. Zar ne?
Fijasko u Švedskoj
Kada su 2010. godine Šveđani počeli da grade veliku, ekološki održivu i najsavremeniju univerzitesku bolnicu u Evropi, hteli su da radi na principu „zdravstva baziranog na vrednosti“, koji je osmislio menadžment guru Majkl Porter. Troškovi izgradnje procenjeni su na 1,4 milijarde evra sa završetkom u 2015. godini. Vlasti su odabrale model javno-privatnog partnerstva. Angažovani su PwC i EY i najavili „maksimizaciju vrednosti uz čvrstu kontrolu troškova“. Iz građevinske kompanije Skanska su rekli da će ovaj model „preneti rizik sa države i poreskih obveznika na privatni sektor“.
Šta se dešava sa mozgom organizacije koja treba da uči kroz rad, ako rad obavljaju drugi?
Ali nije bilo tako. Troškovi su odmah premašili procene jer je u obračunima izostavljena važna tehnička oprema. Od ukupnih troškova tek petinu je fakturisao konzorcijum koji je dobio tender, a ostatak podizvođači i konsultanti. Glavni od njih, angažovan na „implementaciji ključnih elemenata strategije“ bio je Boston Consulting Group. Primena Porterovog koncepta se pokazala haotičnom zbog nedostatka kreveta, premalih čekaonica i drugih problema. Ipak, devet konsultanata je šest godina zarađivalo po 67 hiljada evra mesečno. Kako bi se popravile stvari, angažovana je konsultantska kuća Nordic Interim AB, koja je svoje usluge naplatila 12 miliona evra. Zbog ovih i drugih problema, bolnica je završena tri godine nakon roka i uz troškove za oko milijardu evra veće od planiranih.
Konsalting i politika – ruka ruku mije
Ovo možda i ne bi bilo sporno da se radi samo o novcu, ali ne radi se: sve je više naznaka o umešanosti konsultanata u nedemokratske prakse i održavanje onoga što su Asemoglu i Robinson nazvali ekstraktivnim institucijama. Autorke upozoravaju da je konsalting često paravan za izvlačenje javnog bogatstva. Kada je Ujedinjeno Kraljevstvo izlazilo iz EU, konsultantske firme osnovale su specijalne ogranke za Bregzit, pozicioniravši se kao eksperti za sprovođenje ove složene odluke. Iste godine, rast tržišta konsaltinga je bio četiri puta veći od rasta britanskog BDP-a. Kako i ne bi, kada je svega šest firmi – Deloitte, PA Consulting, EY, PwC, BCG i Bain & Company – podelilo 96% vrednosti ugovora povezanih sa Bregzitom. Preko milijardu funti.
Kada je Portoriko otpočeo postupak bankrotiranja 2016. godine SAD su, ne mogavši do ta dopuste, donele zakon PROMESA – Puerto Rico Oversight, Management and Economic Stability Act. Za potrebe tamošnje vlade osnovan je odbor za kontrolu ekonomskih reformi. Zbog reputacionog rizika, odlučeno je gro odbora čine Portorikanci, kako ne bi ličio na neku paralelnu vladu. I nije ličio – dovedeni su konsultanti. Tako je, umesto države, reforme sprovodio McKinsey kao partner u privatizaciji, reformi zdravstva „baziranog na vrednosti“, smanjenju javne potrošnje i restrukturiranju javnog duga. Ovo poslednje je zanimljivo, pošto je otkriveno da je McKinsey posedovao 20 miliona dolara u obveznicama Portorika. Tako su zaradili od istog duga koji su pozvani da restrukturiraju.
Suština odnosa između država i konsultanata je da države, kako bi izbegle politički rizik nepopularnih mera, prenose odgovornost na spoljne tehnokrate. Dok oni sprovode „teške ali neophodne reforme“, političari čuvaju legitimitet. Tako nam je 2014. godine, radi tzv. fiskalne konsolidacije, za ministra finansija doveden Lazar Krstić, pravo sa pozicije McKinsey partnera. Neopterećen odgovornošću, najavio je otpuštanje 160.000 ljudi i seču penzija i plata za barem 20, odnosno 15 odsto. Na kraju je usvojena njihova blaža verzija.
Poslednji plen Zemlja
Kraj knjige autorke posvećuju klimatskom konsaltingu, koji je dobio je na značaju sa porastom svesti o klimatskim promenama. Klimatski konsultanti pomažu firmama da prate svoj ugljenični otisak, ispunjavaju targete smanjenja emisija i prilagode se propisima. Pa ipak, uprkos priči o „održivosti“, svetske emisije rastu. Kako?
„Ne radi se o tome rade li konsultanti svoj posao“ – ističe Ričard Ternblum, suosnivač konsultantske firme Atmoz – „već u tome da ga rade u sistemu koji više vrednuje izveštavanje nego akciju“. Prema njegovom viđenju, upravljenje emisijama je postalo uvežbavanje usklađenosti, bez istinske transformacije poslovanja. „Korporativna klimatska akcija počela je zbog pravih promena, ali se upetljala u propise, regulatorne okvire i beskrajne proračune“, ističe Ternblum.
Kako onda rešiti problem „profesionalaca za održivost“ (sustainability professionals) koji gube vreme na prikupljanje i obradu podataka o emisijama, umesto da primenjuju rešenja? Rešenje je pronađeno u veštačkoj inteligenciji – softver će da automatizuje „ugljenično računovodstvo“ i učini ga bržim i preciznijim. Za Ternbluma, budućnost nije u boljem konsaltingu, niti u boljem softveru, već u „budućnosti gde je održivost samoregulišuća i potpuno integrisana u poslovne operacije“.
Šta je ovo? Zašto se, u doba brzog tehnološkog razvoja, konsultanti i dalje sapliću o podatke umesto da mozgaju? Zašto su – od konsaltinga, energetike do finansija i bankarstva – ključne reči „održivost“, „vrednost“, „otpornost“ i ostali apstraktumi? Gde su istinska rešenja?
Nema ih, niti će ih biti. Veštačka inteligancija ne može da olakša problem klimatskih promena, jer ga otežava. Ukoliko konsultanti to ne znaju, utoliko je problem veći. A već je veliki, jer je reč o fundamentalnom sukobu interesa. Privatni sektor ima privatni interes: profit. Zato konsultanti i reviziju i konsalting rade istim firmama. Zato savetuju i fosilne kompanije i države koje ove treba regulišu.
Klimatske promene zlatna koka konsaltinga. Trajne su i svaka korporacija i država je potencijalni klijent. Konkurencija vri: sajtovi konsultanata su puni lepih, besplatnih izveštaja o održivosti. Dok pozivaju na klimatsku akciju, kao avangardu predlažu – sebe.
Taj predlog mora da se odbaci. Posao privatnika nije da spasavaju svet, već da zarade. Niti da preuzimaju gro rizika ili ulažu dovoljno u istraživanje i razvoj. Sve je to skupo i neizvesno. Privatni sektor ne može da mobiliše resurse za ostvarivanje kolektivnih misija. Za razliku od njih, države to mogu.
Zbog toga bi, umesto da praznoslovimo o privatnoj inicijativi, trebalo promisliti novu ulogu države u društvu. Ona mora izaći iz negativne spirale zavisnosti od konsaltinga. Kada se ne radi, zaboravlja se kako se radi. Sposobnosti venu, a institucionalno pamćenje slabi. Tada je, sa svakom krizom, javni interes sve ugroženiji. Zbog toga, prihvatili mi zelenu tranziciju ili potpuno odbacili religiju rasta, demokratski izabrane vlade moraju da ostanu ključne.
