Svaka struktura moći opravdava položaj pobednika. Pojmovi su ključni jer kroje subjektivnu stvarnost, zbog čega se i danas iz rečnika izbacuju stari i izmišljaju novi pojmovi. Cilj neoliberalizma je da demonizuje prošlost i suzi opseg socijalne pravde, što treba sprečiti. Ključni izazovi tiču se odnosa moći koje je, bez pravih pojmova, sve teže problematizovati.
Svaka hegemonija proizvodi veru u sebe. Svaka se pravdala stabilnošću (robovlasništvo), Božjim proviđenjem (feudalizam) ili civilizatorskom misijom (kolonijalizam). Tako i neoliberalizam, utemeljen na imperativu rasta, obećava obilje, sakralizuje sadašnje i demonizuje prošlo. Što je socijalizam gori, kapitalizam je bolji.
Svaku smenu epoha (1945, 1989, 2000) prate ekonomska i idejna rekonstrukcija. Stare vrednosti nestaju, nove treba opojmiti. Pojmovi kroje stvarnost i doživljaj prošlosti. Šta nam danas, u kompetetivnom društvu, znači samoupravljanje – ravnopravnost ili uravnilovku? Je li Jugoslavija bila plod oslobodilačke borbe ili nametnuti komunistički teror? Zavisi ko pita, ali i kad se pita. Danas važi ovo drugo, jer su i referentne vrednosti druge.
Neoliberalna hegemonija ne održava se samo materijalno, „slobodnom“ trgovinom, nametanjem dužničkog ropstva ili koncentracijom finansijske moći. To radi i idejno, suptilnom ali podmuklom promenom svesti. To traži prevrednovanje, izbacivanje i izmišljanje pojmova o društvu. U novom vremenu, stari pojmovi žuljaju.
Kada identiteti zamene klase, kulturna diskriminacija zamenjuje ekonomsku eksploataciju. Kavga verskih, seksulnih i drugih identiteta uvek je korisna jer, dok su ekonomski sukobi nepomirljivi i opasni po sistem, identitetski su takođe opasni – ali ne po sistem.
Prekarizacija, a ne liberalizacija
Neoliberalizam novim pojmovima nameće novu strukturu moći, čemu ne svedoče samo nove zvanične proklamacije i institucionalne deklaracije (stabilizacije, tranzicije, evropske integracije) već i žargon koji koriste novinari, a lansiraju liberalni ekonomisti.
Zato je najava reformi u budžetu najava njegovog smanjenja, kroz „stezanje kaiša“, „kresanje“ penzija ili „zamrzavanje“ plata. U istom rečniku, fleksibilizacija znači rast moći tržišta. U finansijama, to znači rast prekograničnih tokova kapitala bez nadzora. U sferi rada – olakšavanje otpuštanja, privremenog zapošljavanja, promociju dualnog obrazovanja i druge vidove prekarizacije.
Sve više se priča o mobilnosti radne snage, zbog čega često menjanje poslova počinje da zvuči cool. U takvoj atmosferi, celoživotno zaposlenje sve manje je vrlina (stabilnost) a sve više mana (uhlebljenje). To je plod mantre o vlastitoj inicijativi, kojom se odgovornost za socijalnu sigurnost svaljuje na pojedinca.
Kada o pojedincu nema ko, a potom i ne treba niko da brine, otvoren je put liberalizaciji, što znači slabljenje kontrole nad tržištem. Ovoliko tetošenje tržištu uspešno opravdava povećanje konkurentnosti privrede, neizostavne u religiji ekonomskog rasta. Zato se, uprkos problematičnosti BDP-a, uporno propovedaju rad, strpljenje i vera do, valjda, konačnog spasenja.
Strpljivo, ove zavodljive ideje, pojmovi i sintagme pažljivo se pripremaju i ugrađuju u predodređenu retoriku. I danas odzvanja ideja o važnosti doing business liste, koja pokazuje kvalitet privrednog ambijenta u zemlji. Ovim pojmom kodirana je lakoća kojom kapital ostvaruje svoje interese. Da nije tako, ne bi se na njoj Gruzija kotirala bolje od Norveške, Severna Makedonija od Nemačke, a Srbija od Belgije. Pošto jeste tako, tema je mobilnost radnika – ali ne i poslodavaca. Kome je lepo, taj ne odlazi.
Žrtve, a ne gubitnici tranzicije
Kada mobilnost razveje radnike a fleksibilizacija oslabi sindikate, socijalni dijalog omutavi. Zato minimalnu zaradu sve češće zovemo opterećenjem privrede. Kada retorika poslodavaca postane opšta, privreda postaje poslodavac. Tada zaboravljamo zaposlene, ali i prihvatamo da poslodavci postoje uprkos, a ne zahvaljujući njima. Da je kapital preduslov rada, a ne obrnuto.
Dok se novogovor čisti od nepoželjnih pojmova, diskurs određuje šta je poželjno reći. Kao što je, kasnih devedesetih, diskurs Blerovih „novih laburista“ normalizovao tačerizam, tako je dvehiljaditih diskurs EU normalizovao neoliberalizam.
To se vidi i po prelasku istraživača sa koncepta siromaštva na socijalnu isključenost. Ona opojmljava uskraćenost pojedinca ili grupe za mogućnosti i prava koja su deklarativno garantovana svima. Drugim rečima, nedopustivu bedu. Ovo je loše jer kada siromaštvo kao vrednosni pojam zamenimo isključenošću kao tehničkim pojmom, problem više nije socijalni već proceduralan. Zadatak države više nije da pojedinca izbavi iz bede, već da ga „uključi“ u tržišnu igru, tj. da mu pomogne „da samom sebi pomogne“.
To je srž aktivne politike tržišta rada, koja se promoviše nauštrb pasivne politike kao što je novčana socijalna pomoć. Ovde su balkanske zemlje veći katolici od Pape, pošto za ovu vrstu davanja izdvajaju daleko manje u odnosu na BDP od proseka EU. Suština te „aktivacije“ je, ponovo, u individualizaciji odgovornosti. Ako ne uspeš, nisi se potrudio.
Ali šta se dešava kada, uprkos trudu, pojedinac ne uspe sebi da pomogne? Šta se dešava sa hiljadama žrtvama tranzicije? Malo šta, jer su masovna otpuštanja proglašena za prihvatljiv deo prelaska na tržišnu privredu. Baš zato je upotreba pojma gubitnik tranzicije – koji sugeriše lenjost, nesposobnost pa i maloumnost – cinična normalizacija siromaštva.
Stupnjevi nejednakosti
Ideološka uloga pojmova je da temeljne napetosti kapitalizma prevede u održive obrasce saradnje. Zato treba biti precizan: nije partnerstvo nego antagonizam. Nisu ugledni privrednici nego kapitalisti. Ovi pojmovi su prognani, baš zato što su precizni.
Suptilnost odabira reči vidi se kod danas možda i ključne, a to je nejednakost. Ekonomisti se usredsređuju na nejednakost dohodaka od rada, dohodaka od kapitala ili nejednakost u imovini. To su nejednakosti ishoda, kada pojedinci nemaju istu količinu materijalnog bogatstva kao rezultat tržišnog procesa. Širi pristup ističe nejednakost šansi, kada nema svako jednak pristup zdravstvu, obrazovanju i adekvatnim životnim uslovima, pre samog tržišnog procesa. Premda jednakost zvuči progresivno, ne traži svaka isti stepen pravde.
Tako se libertarijanska pravda iscrpljuje već u jednakosti pred zakonom. Važno je da svi igramo po istim pravilima, pa kom opanci kom obojci. Svojina je ključna, tržište svetinja a demokratija pogubna – bila je teza Fridriha Hajeka i drugih arhijereja ekonomskog liberalizma. Nešto iznad toga, meritokratska pravda zadovoljava se jednakošću šansi. Tako je za konzervativce poput Grega Menkjua, autora globalno najpopularnijeg udžbenika ekonomije, svaka nejednakost u bogatstvu prihvatljiva dok god krećemo sa iste tačke. Koliko vrediš, toliko i zarađuješ.
Ali ne krećemo svi sa istih tačaka, niti je to lako obezbediti – kažu progresivniji ekonomisti poput Džozefa Štiglica, za koje je problem u neadekvatnom upravljanju globalizacijom. U dugom roku, nejednakost ishoda (bogatiji roditelji) pretvara se u nejednakost šansi (obrazovanija deca), zato se i ona mora držati na oku.
So far so good. Da li je ovo dovoljno?
Vera se testira u sumnji, a pravda u proizvodnji
Svaki društveni sistem opravda položaj pobednika i daje smisao postojećim nejednakostima. To je neodvojivo od pojma socijalne pravde, koja je danas meritokratska. Njena srž je u filantropskom diskursu, u kome opšte dobro nije posao države. Zato bi opšte dobro trebalo što manje da finansira država, a što više bogataši. Naravno, ukoliko žele. Zato su preduzetnici i milijarderi danas slavljeni kao da društvo, u svojoj skrušenosti, nikada neće moći da im se oduži.
Da to misle i oni sugeriše samouverenost kojom Filip Cepter komentariše svoj doprinos srpskom društvu. Upitan šta misli o Forbsovoj proceni da je „težak“ devet milijardi evra, odgovorio je da nije važno koliko ima, već koliko je dao. A dao je za kulturu, kako kaže, preko osamdeset pet miliona evra.
Dobročinstvo je po sebi pohvalno, ali ovaj intervju nije važan zbog toga. Niti zbog izjave da je ključna mera inteligencije „brzina prilagođavanja promenama“. Važan je jer otelovljuje narativ u kome može biti svega: od liberalnog konzervativizma do socijaldarvinizma.
Nema pojma, nema problema
Upravo takav narativ preovlađuje, čega biznismeni ne moraju ni biti svesni. Neki od njih iskreno veruju da rade za opšte dobro. Baš zato ga treba dekonstruisati. Milosrđe je, kao deo hrišćanske etike, najmanje obavezujuća pomoć i tiče se lične empatije. Solidarnost je, kao spremnost za grupno zalaganje, ipak nešto više ali ni ono ne ugrožava kapitalizam. Zato se tek na trećem stupnju može govoriti o istinskoj socijalnoj pravdi: nezakinutoj vrednosti rada i osiguranom pravu na rad.
Normativni opseg socijalne pravde sistematski se sužava. Kao prilog vernika koji spašava dušu svoju, bogataško dobročinstvo je u redu – dok se ne reklamira. U suprotnom, postaje razmena finansijskog kapitala za socijalni, a upravo je to suština neoliberalne filantropije. Zato socijalna pravda ne sme da se zasniva na njoj, niti je može regulisati tržište.
Ovo je sve teže prepoznati. Dok su sindikati na Zapadu snažniji, na Balkanu se novo radno mesto uslovljava gašenjem sindikata. Kapital zna svoj životni interes – sećamo li se mi svog?
Sve slabije, jer se neophodni pojmovi istiskuju. Zatečena retorika zvuči sve prirodnije. Sa odvijanjem tog procesa, sve je teže razumeti da socijalna pravda nije rezultat dobre volje, već sistemski odnos iznuđen odozdo. Da istinska jednakost nije u potrošnji, već u proizvodnji.
