Šon Fejn, borbeni sindikalac i novi predsednik UAW nakon štrajkačkih i drugih akcija koje su prošlog vikenda primorali „Veliku trojku“ da u pojedinim fabrikama zaustavi proizvodnju, poručio je da uprave Forda, GM-a i Stellantisa imaju rok do petka, odnosno do danas „da naprave značajan napredak“ po pitanju njihove ponude radnicima. U suprotnom suočiće se sa novim talasom „ciljanih štrajkova“ u njihovim pogonima.
Prvi istovremeni štrajk u najvećim automobilskim kompanijama u SAD — General Motors, Ford, Stellantis — počeo je 15. septembra kada je 13.000 radnika napustilo proizvodne hale tri fabrike u saveznim državama Mičigen, Ohio i Misuri, piše protal posvećen radničkim pitanjima u SAD-u Labour Notes.
UAW naziva svoju strategiju „štrajk ustajanja“ (stand-up strike) kao omaž istorijskom „štrajku sedanja“ (sit-down strike) u Flintu 1936-1937. godine koji je doprinelo osnivanju ovog, i dalje najvećeg, sindikata u Sjedinjenim Državama.
Instrukcije za štrajk stigle su 14. septembra dva sata pre ponoći putem veoma kratkog Facebook Live videa u kojem je predsednik UAW-a, Šon Fejn, označio ciljeve štrajka: Stellantis-ov kompleks za montažu u Tolidu u Ohaju; GM-ov centar za montažu u Vencvilu, blizu St. Luisa; i sektor finalne montaže i farbanja u Fordovoj fabrici u Mičigenu, zapadno od Detroita. U ovim fabrikama se proizvode visoko profitabilni SUV-ovi i kamioni, uključujući Jeep Wrangler, Chevy Colorado i Ford Bronco.
UAW se opredelio za ciljani štrajk (targeted strike). Kako je Fejn uoči početka štrajka objasnio, sindikat će obustaviti rad u pojedinim fabrikama kako bi pokazao kompanijama da je spreman da im nanese finansijsku štetu. Ciljani štrajk će takođe držati kompanije u neizvesnosti jer do poslednjeg trenutka neće znati u kojim fabrikama će radnici narednom prilikom obustaviti rad. Uz to, Fejn je izjavio da „potpuni štrajk i dalje ostaje mogućnost“.
Kakav je efekat odbijanja prekovremenog rada?
Članstvo UAW-a u fabrikama Velike trojke broji 146.000. Dok je u prvom ciljanom štrajku učestvovalo 13.000 radnica i radnika, mnogi drugi su takođe doprinosili remećenju prozivodnje, i to odbijanjem prekovremenog rada i odbijanjem da rade za vreme pauze. Inače su obe prakse deo svakodnevice u proizvodnim halama GM-a, Forda i Stellantisa.
„Takođe smo ohrabrivali ljude da odbiju prekovremeni rad“, rekao je za Labour notes Riki Brend, vozač viljuškara i potpredsednik sindikalne organizacije u Fordovoj fabrici u gradu Bufalo.
Već sledećeg dana, toliko radnika je odbilo dodatne smene da je „Ford morao da otkaže rad i subotom i nedeljom“, rekao je Brend, koji veruje da je u nekom trenutku „neizbežno da kompanija uvede obavezni prekovremeni rad”, što bi moglo da znači i rad tokom svih dana u nedelji.
Radnici u Stellantisovoj fabrici „Mack Assembly“ u Detroitu se međusobno ohrabruju sloganom „Eight and Skate“ („dođi u osam, briši u čeitiri“). Sagovornica Labour notes-a Kristal Čildrej kaže da ljudi obično hoće da rade prekovremeno, ali sada odlaze posle osam sati i objavljuju na nezvaničnoj Facebook stranici razloge za to.
„Ljudi govore da bi trebalo da napravimo finansijsku žrtvu i da ne pomognemo kompaniji“, rekla je Čildrej. „Ljudi koji su u štrajku podnose ogromnu žrtvu.“
Diskutujući o ovoj strategiji na Facebook-u, Mervin Vajt je ovako objasnio poentu kolegama: „Odbijanjem prekovremenog rada, povećavate uticaj štrajka i pokazujete ozbiljnost zabrinutosti radnika. Ova borba se vodi za blagostanje svih članova sindikata, ne samo za vaše vlastito. Potreba za prekovremenim radom direktna je posledica visoke potražnje i nesposobnosti menadžmenta da efikasno vodi posao… Molimo vas da se suzdržite od činjenja usluga kompaniji.“
Koji su razlozi za štrajk?
Razlozi za štrajk su hronična potplaćenost radnica i radnika i sve lošiji uslovi rada u Velikoj trojci koju čine najveće kompanije američke autoindustrije.
Ukoliko sindikalna borba ne uspe, na sledeću generaciju radnika čeka budućnost bez zdravstvenog osiguranja i penzije, piše The Guardian.
Kako bi ilustrovao položaj zaposlenih, Fordov radik Rajder Litldžon je za taj britanski list opisao vlasito iskustvo kod poznatog proizvođača automobila. On je ispričao kako je 1994. počeo da radi za platu od 12,45 dolara na sat, koja bi danas, sa uračunatom inflacijom, iznosila 20 dolara. U to vrema maksimalna radnička plata je iznosila 45 dolara.
Početnici danas dobijaju 16 dolara po satu, a maksimalna plata za radnike se smanjio na 32 dolara po satu.
„Mi zahtevamo samo ono što smo imali 1994. godine, oni imaju novca da nam plate ono što nam duguju, i obećali su bili da će nam vratiti“, kaže Litldžon.
Kako smo i na Mašini pisali ranije, radničke plate kod Velike trojke stagniraju, a nekima su čak i niže nego što su bile 2007. godine. Za pogoršanje uslova je delimično kriv i UAW koji nakon izbijanja Velike recesije 2008. godine pristao na niz značajnih ustupaka. Staro rukovodstvo sindikata je pored davanja prednosti interesima vlasnika kompanija bio uhvaćen i u nizu koruptivnih radnji, zbog čega su pojedini funkcioneri završili u zatvoru, a na čelo sindikata je došao Šon Fejn koji se jasno i glasno zauzima za radnice i radnike.
Uoči početka pregovora sa Fordom, GM-om i Stelantisom, UAW je pod Fejnovim vođstvom izneo sledeće zahteve:
- povećanje plata od 36% tokom perioda od četiri godine,
- ukidanje višeslojnog režima plata (prim. aut. višeslojni režim plata omogućava kompaniji da za isti rad plaća nadokandu različitih visina),
- smanjivanje angažovanja radnika na privremeno (prim. aut. kojima su plate najniže za isti rad zbog višeslojnog režima plata),
- povratak visine doprinosa na nivo na kojem su bili pre Velike recesije,
- uz skretanje pažnje na štetnost aktuelne prakse da radnici rade 50 do 60 sati nedeljno, sindikat zahteva da radnici budu plaćeni za 40 sati nedeljno, ali da rade 32 sata,
- ponovno uvođenje penzije sa definisanim iznosom, kakva je bila praksa ranije, i da kompanije pokrivaju sve troškove zdravstvene zaštite za penzionere.
Sindikalni organizatori tvrde da Velika trojka poseduje dovoljno novca za unapređenje kvaliteta uslova rada. Brojke takođe govore u prilog tome. Prema institutu za ekonomsku politiku (Economic Policy Institute), profiti kompanija Ford, General Motors i Stellantis gotovo su se udvostručili između 2013. i 2022. godine, dostigavši ukupno 250 milijardi dolara. Plate izvršnih direktora (CEO) su tokom istog perioda porasle za 40%, a kompanije su isplatile gotovo 66 milijardi dolara u obliku dividendi akcionarima i otkupa sopstvenih akcija.
Šana Šo već 15 godina radi za GM. Ona je među prvim radnicima koji su plaćeni manje kao rezultat uvođenja višeslojnog režima plata 2007. godine. Šo objašnjava kako, ukoliko se stvari ne promene, ona, nakon napunjenih 30 godina rada u fabrici GM-a, neće imati zdravstveno osiguranje.
„Kada radite za kompaniju 30 godina, na neki način joj dajete svoj život“, rekla je Šo za The Guardian. „Plaćeni ste za svoje vreme, a vaše vreme je ono najdragocenije što imate. Kada ga dajete korporaciji, pretpostavljate da će se zapravo brinuti o vama kada budete stariji i kada vaše telo bude iznureno jer ste proizvodili njihov proizvod, kvalitetan proizvod, jer vam je stalo do ljudi koji se voze tim vozilima. Želite da budu sigurni i stignu kući svojim porodicama; to mogu biti i vaša majka, brat, sestra, komšija. Želite da se uverite da je to vozilo najvišeg kvaliteta, a zauzvrat kompanija neće da brine ovama. To mi slama srce.“
UAW je tokom protekle nedelje pokazao svoje mišiće. Uskoro ćemo saznati da li je to bilo dovoljno kako bi uprave Forda, GM-a i Stellantisa promenili svoj stav prema radničkim zahtevima. Do sada je Velika trojka bila jedinstvena u odbijanju zahteva.
A.J.
