Iako bi mnoge rekle kako bi volele živeti život umetnice, maštajući da će ih, tako, većina životnih nedaća zaobići, realnost nam govori drugačije. I umetnice moraju jesti, negde spavati, boriti se za garantovano i dostojanstveno zdravstveno i penziono osiguranje.
Kako stoje stvari, izgleda da ne. Od kada je stupio na snagu, novi Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom pogoršao je položaj većine žena koje se nalaze u sličnoj situaciji – naročito onih koje nemaju stalno zaposlenje, rade u neizvesnim uslovima, bave se privremeno-povremenim poslovima ili su bez posla. Zahtev da sve žene, bez obzira na činjenicu da li su trenutno zaposlene ili ne, imaju obezbeđenu naknadu za porodiljsko odsustvo radi nege deteta u iznosu republičkog minimalca, koliko god to bilo nedovoljno, deluje nedostižno. A tek kada u središte teme uvedemo samostalne umetnice, ulazimo u more nepreglednih zakonskih tumačenja i institucionalnih razvlačenja.
Slučaj ili tragedija umetnica-porodilja
Isidora Ilić i Šejma Fere su vizuelne umetnice, prisutne godinama unazad na lokalnoj i internacionalnoj umetničkoj sceni. Obe su postale majke u slično vreme koje se poklopilo s novim Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom i obe se našle u vrlo nezavidnoj situaciji. Novi zakon je ženama poput pomenutih umetnica ugrozio pravo na socijalno osiguranje koje imaju po važećem Zakonu o kulturi 1. Posledice su katastrofalne; socijalni doprinosi za period porodiljskog odsustva, između ostalog, njima će se pojaviti kao poreska zaduženja, koja će morati da plate iz sopstvenog džepa.
Do uvođenja novog Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom sve je bilo relativno jasno za samostalne umetnice – tokom porodiljskog bolovanja nadležno udruženje im je „zamrzavalo“ status dok im je radni staž i dalje tekao, a RFZO im je za to vreme pokrivao troškove porodiljskog bolovanja. Iako se radilo o minimalnoj naknadi u skladu s minimalnim doprinosima koje im je grad Beograd uplaćivao, primanja su bila sigurna i redovna. To je de facto značilo da im je status samostalne umetnice omogućavao sva radna prava propisana Zakonom o radu, dok ih je sistem zdravstvene zaštite tretirao kao zaposlene.
„Jedini“ problem bila su poreska dugovanja nastala usled kašnjenja uplata doprinosa, koje su umetnice godinama unazad same morale da pokrivaju kako bi stekle osnov za nastavak primanja zdravstvenog osiguranja.
To je, recimo, bio slučaj s umetnicom Aleksandrijom Ajduković, koja je u Udruženju likovnih umetnika Srbije od 2005. godine. Zbog duga koji je stvoren tokom nekoliko godina, nije bila u mogućnosti da ostvari naknadu za porodiljsko bolovanje. Kako je i sama izjavila za Mašinu:
Taj dug nije samo moja stvar, jako puno umetnika u statusu samostalnog umetnika ima status dužnika i zbog tog duga ne možemo da realizujemo ostala prava koja nam pripadaju.
Za Šejmu i Isidoru situacija je donekle drugačija. Iako bez dugovanja prema Poreskoj upravi, one su se našle u beznadežnoj situaciji, nemajući kome da se obrate kako bi najpre shvatile situaciju u kojoj su se našle, a zatim pokušale i da je reše. Isidora Ilić za Mašinu objašnjava vrzino kolo u kojem su se obe obrele u proteklih nekoliko meseci, koliko traje njihova bitka za razrešenje situacije. U momentu u kojem bi svoje vreme, sasvim sigurno, draže provodile sa svojom decom, nego u brigama, stresu i neizvesnosti koje im je ova situacija upravo donela, Isidora Ilić kaže:
Onog trenutka kada smo Šejma i ja po novom zakonu postale porodilje, a to je od 1. jula 2018, kada je stupio na snagu Zakon o finansijskoj podršci porodici s decom, samostalne umetnice su stavljene u taj famozni Član 17. i tako izjednačene s preduzetnicama, advokaticama, fizerkama, nezaposlenima, itd. To znači sledeće: da niko po tom članu iz pomenute kategorije nema prava na porodiljsko bolovanje niti na odsustvo radi nege deteta. Za razliku od perioda trudničkog bolovanja, u kojem nam RFZO pokriva troškove bolovanja, onog trenutka kada se porodimo, nama se oduzima pravo na porodiljsko odsustvo. Tretirajući naskao preduzetnice, novi Zakon nas tera da, u periodu porodiljskog bolovanja, nastavimo svoju aktivnost, za koji period imamo pravo da dobijamo nadoknadu za porodiljsko koja u našem slučaju iznosi 15 000 dinara.
Budući da nadležno Udruženje umetnika – ULUS – u njihovom slučaju nije adekvatno ispratilo pomenute zakonske promene, u slučaju produžetka porodiljskog bolovanja zbog potrebe deteta za posebnom negom – što je situacija kod obe navedene umetnice – značajno im je umanjen prosek zarade za iznos naknade za posebnu negu. Dok jednoj ta naknada iznosi nepunih 5 200 dinara, druga još čeka rešenje iz Sekretarijata.2 Time su samostalne umetnice dvostruko oštećene, budući da njihove zarade ne ulaze u prosek zarada.
Mario Reljanović, profesor radnog prava, za Mašinu komentariše njihov komplikovani zakonski status:
Poenta je u tome da su do sada samostalne umetnice bile tretirane kao zaposlene. Dakle, po starom zakonu su imale sva prava kao zaposlene, a sada se tretiraju kao preduzetnice. Sada novi Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom pravi drastičnu razliku između ta dva, gde se porodilje stavljaju u mnogo lošiju poziciju nego ranije – i to nije dobro, a nije ni dozvoljeno. Dodatno, prema ovim novim zakonima nigde se ne vidi da se samostalne umetnice tretiraju kao preduzetnice a nije ni logično da se tako tretiraju, budući da nemaju registrovanu preduzetničku radnju, već poseban, zakonom utvrđen status. U odnosu na to bi trebalo da imaju prava kao zaposlene. A u slučaju da postoji nedoumica i sumnja, uvek se uzima ono što je bolje za radnika. Dakle, trebalo bi da se svrstaju u kategoriju zaposlenih, čime bi problem bio rešen.
Nevolje s nadležnima
Međutim, njihovo matično umetničko udruženje – Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS) – iako nadležno, očigledno nema kapaciteta niti dovoljno znanja (a možda ni volje?) da pravovremeno reaguje na zakonske promene koje se negativno odražavaju na njihove članice, za koje su se obavezali da se sistemski staraju i bore za njihova prava i obaveze.
Kako za Mašinu ističe Šejma Fere: „Negde pri kraju našeg porodiljskog je tek ULUS shvatio da mi imamo problem. To je bio početak septembra. I sve do sada (sredina novembra) oni nisu uradili ništa tim povodom.” Budući da je ULUS sve vreme radio po starom i nije ispratio sve zakonske promene koje su se u međuvremenu dogodile, umetnice su bile pritisnute da same rešavaju svoju situaciju:
Ja sam dobila groznicu nakon sastanka sa sekretaricom Udruženja i dva člana UO gde nam je usmeno rečeno – jer napismeno nisu hteli da daju odgovor, iako smo im to tražile – da u zakonu lepo piše da mi dobijamo naknadu bez ostalih doprinosa. I onda ide dalje tumačenje: vi ste po zakonu o kulturi umetnice, ali vas zakon o finansijskoj podršci svrstava u preduzetnice i nema doprinosa. I tu je kraj. Oni kažu, dobijate naknadu. Od te naknade od 15 000 dinara mi bi trebalo da pokrivamo naše poreze i doprinose, a koji iznose oko 9 000 dinara mesečno. Poražavajuće je što je njima iz ULUS-a lakše da kažu to je tako, nego da je neko oštetio te umetnice, pa da se institucionalno pobune protiv toga, nastavlja Šejma.
Samostalni umetnici – šta to beše?
U Srbiji danas i dalje radi – ili bolje rečeno preživljava – oko 2 500 samostalnih umetnika i umetnica, koji to svojim registrovanim statusom preko jednog od 34 registrovana reprezentativna umetnička udruženja, svake četiri godine to moraju i da dokazuju. Od toga, oko 2000 ih živi u Beogradu. Novi zakoni u kulturi, donošeni u nekoliko navrata od 2000-ih naovamo, njihov status su učinili skoro nepodnošljivim, dovodeći većinu samostalnih umetnika na rub propasti. Preciznije, u dužničko ropstvo.
Radi se o tome da je promenama zakona o samostalnim umetnicima – kojim je država skoro pet decenija unazad, ozbezbeđivala socijalno osiguranje, čineći ih delom radno sposobnog stanovništa, te ih uključila u sistem radnog prava – danas ostavila u zakonski nedefinisanoj kategoriji. Naime, prema novim zakonskim promenama, iako de jure u specifičnoj kategoriji „samostalnih umetnika“, država Srbija ih je stavila de facto u kategoriju preduzetnika – iako je to u koliziji i u potpunoj kontradikciji sa samom formulacijom „samostalnih umetnika“.
O tome je nedavno, u intervjuu za Novu ekonomiju, govorio i umetnik Uroš Đurić, koji je ovako objasnio svoju poziciju:
Možda je paradoks, ali je zaista tako. Devedesetih sam bio umetnik u usponu i bez problema živeo od prodaje slika zato što je status samostalnih umetnika nasleđen iz Jugoslavije još uvek funkcionisao. Zakoni koji su ga razorili doneti su na inicijativu ministra finansija Mlađana Dinkića takoreći preko noći, bez javne rasprave, polovinom avgusta 2005., dok su još svi na odmoru. Stručna javnost i udruženja su samim tim reagovali prekasno, tek kad su zakoni postali izvršni, ali ti protesti nisu urodili plodom i oporezovani smo kao vlasnici samostalnih zanatskih i trgovinskih radnji ili uslužnih delatnosti.
Čini se da je, godinama unazad, takav autorski ugovor koji je naručioca posla oslobađao velikog dela poreza i doprinosa, mnogim umetnicima i umetnicama delovao kao dobro rešenje. Nekima u trenutku njihove borbe za golo preživljavanje, drugima tek kao mogućnost za razvoj dugo željenog umetničkog tržišta, no ni jednima ni drugima ne ostavljajući prostora za razmišljanje o dugoročnim posledicama koje, već neko vreme, sve većem broju angažovanih u sektoru umetnosti i kulture, stižu na naplatu. Tako i ne čudi što sve više njih, poput Uroša Đurića, počinju da pokazuju otklon od ideje umetnika kao „kreativnog preduzetnika“:
Poštujem i pekare i taksiste, ali ja kao slikar ne mogu da funkcionišem kao samostalni preduzetnik, ja sam samostalni radnik i tim suludim nametima sam diskriminisan u odnosu na moje radno pravo i u tome je ključna razlika u nerazumevanju statusa kod zakonodavca.
Umetnica je radnica?
I dok ni jedan drugi zakonski okvir trenutno ne štiti frizerke, poljoprivrednice, nezaposlene i mnoge druge samostalne delatnice obuhvaćene Članom 17 novog Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, sistemski ih deprivilegujući, samostalne umetnice imaju Zakon o kulturi, koji bi morao da ih štiti. Iako, kako vidimo iz naših primera, očigledno to ne radi.
To najbolje pokazuje i pisani odgovor Ivane Dedić, pomoćnice Ministra kulture za savremeno stvaralaštvo, u kojem se navodi da oni nisu nadležni, ali da „vas ohrabrujemo da uputite inicijativu za izmenu odredaba kojim se porodilje stavljaju u neravnopravan položaj“, te preporučuju da „preko vašeg reprezentativnog udruženja, ili Koordinacionog odbora umetničkog udruženja“ upute nadležnom ministarstvu – misleći na Ministarstvo finansija – istu molbu.
Iako Ministarstvo kulture i dalje, po zakonu, ima nadzornu ulogu nad umetničkim udruženjima i nadležno je za sprovođenje zakona u kulturi, oni su tek iz dopisa samih umetnica saznali za njihov „nepovoljni“ položaj, što savetnica i kaže u samom odgovoru: „Iz vašeg dopisa sam obaveštena za jako nepovoljan položaj umetnica porodilja zbog odredbi Zakona o finansijskoj podršci porodica sa decom.“ Dakle, reč je paradigmatičnom odsustvu bilo kakve institucionalne odgovornosti za situaciju u kojoj se većina kulturnih radnica i radnika nalazi godinama unazad.
Neobaveštena o novom Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, stručna služba u ULUS-u je zanemarila primarne ciljeve i zadatke udruženja, iako je to u njihovom Statutu eksplicitno naznačeno – da unapređuju i štite prava i interese članova Udruženja, regulišu penzijsko-invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu samostalnih umetnika „u skladu sa pozitivnim propisima“, da iniciraju i aktivno učestvuju u predlaganju zakonskih rešenja vezanih za status članova, i konačno, da obavljaju poslove „poverene od strane Vlade Republike Srbije, odnosno nadležnog ministarstva, a na osnovu Zakona o kulturi, te da obavljaju sve obaveze koje „proizilaze iz Statuta ULUS-a‟ – prepuštajući njihovim članicama i članovima da se sami i pojedinačno bore za svoja radna i druga prava koja im zakonski pripadaju.
Za razliku od pomenutih nadležnih instanci, koje su godinama unazad „vruć krompir“ prebacivale iz jednog dvorišta u drugo, jedini od konkretne pomoći – u ovom slučaju – bio je sindikat. Granski sindikat kulture, umetnosti i medija „Nezavisnost“, ako ništa drugo, uspeo je da im otvori ključna vrata, koja su za pojedinačne bitke oko radnih prava, najčešće zatvorena, omogućivši Šejmi Fere i Isidori Ilić da se obrate Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao i da dobiju konkretnu pomoć u vidu zakonskog tumačenja njihovog statusa po rođenju deteta, koji ULUS i sva druga udruženja mogu i moraju da primenjuju u svim budućim slučajevima umetnica-porodilja.
Bar sve do trenutka dok se famozni novi Zakon o finansijskog pomoći porodicama sa decom, te njegov duboko diskriminatorni član 17. ne ukine. Sve dok svaka majka u ovoj zemlji – bez obzira na to da li je umetnica, preduzetnica, poljoprivrednica, nezaposlena ili nešto drugo – ne ostvari pravo na dostojanstveno i zagaranovano porodiljsko bolovanje i adekvatnu finansijsku naknadu.
- Pravo na socijalno osiguranje umetnice imaju po Zakonu o kulturi Član 70 i Član 71, i Odluci grada Beograda o plaćanju doprinosa za zdravstveno, penziono i invalidsko osiguranje samostalnih umetnika, objavljeno u „Službenom listu Beograda“, br. 7 od 25. marta 2003).
- Naime, za umetnice, po ovom zakonu nije definisano ni kako se računa iznos naknade zarade, jer se porez na zaradu od autorskih honorara umetnika posebno obračunava (Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, Član 57), a takve vrste prihoda nema u Šifarniku za obračun naknada. Šifarnik uz Zakon o finasijskoj podršci izostavlja prihode umetnika: iako se prihod umetnika spominje u katalogu vrste prihoda Ministarstva finasija pod brojem od 315 do 321.
