Ma koliko nam bio omiljen Oliver Tvist, čini se da je svest o nezbrinutoj deci još uvek društveno nerazvijena. Bilo da se radi o manjku solidarnosti ili nedostatku institucionalnih kapaciteta, problem dece u ustanovama, i one koje žive i rade na ulici, i dalje je otvoren i sporo rešiv.
Prema Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu, u Srbiji je tokom 2021. godine usluge smeštaja deci i mladima bez roditeljskog staranja, kao i onima sa smetnjama u razvoju, pružalo 19 ustanova. Podaci iz svih 19 ustanova ukazuju da je 21,8% dece i mladih koji su u toku te godine primljeni u ustanove, pre smeštaja živelo sa svojom biološkom porodicom. Ostali korisnici boravili su u nekoj drugoj ustanovi socijalne zaštite, zdravstvenoj ustanovi, hraniteljskoj ili usvojiteljskoj porodici.
U ovim ustanovama, tokom prethodne godine, boravilo je ukupno 2.093 najmlađih pripadnika populacije.
Kako funkiconišu hraniteljske porodice i ima li ih dovoljno?
Hraniteljstvo je privremeni oblik zaštite dece bez adekvatnog roditeljskog staranja. Sve dok je dete privremeno zbrinuto kod hranitelja, Centar za socijalni rad i druge institucije nastoje da, ukoliko postoji mogućnost, rade sa biološkom porodicom, kako bi im se deca vratila.
Ukoliko to nije moguće, Centar za socijalni rad odlučuje o daljem radu sa detetom i o tome da li će dete odrastati u hraniteljskoj porodici do svoje 18 ili 26 godine (ukoliko studira), ili ako za to postoje uslovi da život nastavi u usvojiteljskoj porodici.
Na teritoriji Republike Srbije, na smeštaju u hraniteljskim porodicama smešteno je oko 5000 dečaka i devojčica, dok je na teritoriji Vojvodine smešteno 1329, rekla je direktorka Centra za porodični smeštaj i usvojenje iz Novog Sada, Ivana Koprivica i dodala da su potrebe za smeštajem dece kontinuirane.
Posebno osetljivu grupe čine bebe. Kako Zakon Republike Srbije predviđa zabranu smeštaja dece od 0 do 3 godine u institucije, osim ako njihovo zdravstveno stanje zahteva medicinsku negu i nadzor, deca ovog uzrasta se obavezno smeštaju u hraniteljske porodice.
„Nama se u praksi dešava da deca ostanu u hraniteljskoj porodici i do sticanja punoletstva ili završetka školovanja i navršenih 26 godina života. Stoga je važno da se povećava broj hraniteljskih porodica kako bi i u budućnosti mogli da svakom detetu omogućimo jednake šanse za život u podržavajućem porodičnom okruženju i mi uvek tražimo nove hraniteljske porodice i trudimo se da naša kampanja traje cele godine“, napominje Koprivica.
Da nema dovoljno hraniteljskih porodica za svu decu u Srbiji bez adekvatnog roditeljskog staranja, potvrđuje i zamenica direktora Ustanove za decu i mlade u Beogradu, Milica Jeremić, koja kaže da su jedan od razloga za to i predrasude vezane za hraniteljstvo.
„Da bi neko bio hranitelj, mora da prođe obuku centra za hraniteljstvo, a većini je motiv novčana nadoknada. Kako ta nadoknada nije nešto velika, to je jedan od razloga zašto se ljudi ne odlučuju za hraniteljstvo“.
Hranitelji su uglavnom iz Vojvodine, iz ruralnih sredina, i često su to stariji ljudi. Ukoliko se mlađi bračni parovi i prihvate hraniteljstva, to uglavnom traje dok ne dobiju sopstvenu decu ili dok im se ne promeni materijalni status, istakla je Jeremić.
Sa druge strane, Koprivica kaže da je jedna od čestih prerasuda ta da se deca iz biloških porodica izmeštaju zbog siromaštva. Istina je da su brojni razlozi zbog kojih se deca izmeštaju iz biološke porodice: zlostavljanje, zanemarivanje, smrt ili bolest roditelja, služenje zatvorske kazne, ali siromaštvo nikada nije jedini razlog zbog kog se deca smeštaju u hraniteljsku porodicu.
„Kada pogledate ko sve može da bude hranitelj i šta se od njega očekuje, vidite da to zaista ne može da radi svako“, istakla je.
Hraniteljska porodica treba da obezbedi sigurno okruženje za dete, kako u porodici tako i u zajednici, da razume potrebe deteta i da ga neguje, vaspitava, obrazuje. Da razume uticaj gubitka i prekida emocionalnih veza sa kojima je ono suočeno na njegov dalji razvoj i pruža podršku detetu u prevladavanju gubitka i da rade na očuvanju identiteta deteta kroz podržavanje veza između deteta i njegove biološke porodice. Zatim, da omoguće detetu osposobljavanje za samostalni život, da rade u partnerstvu sa stručnjacima, imaju veštine i poštuju pravila timskog rada, da štite dete od zlostavljanja i zloupotrebe.
Verujem da mnogi koji imaju predrasude ovo ne znaju i ne bi mogli da budu hranitelji, zaključila je direktorka Centra za porodični smeštaj i usvojenje.
Novčana nadoknada
Nadoknada za izdržavanje deteta trenutno iznosi oko 35.000 dinara po detetu i finansira se iz budžeta Republike Srbije za celodnevni rad. Hranitelji su dužni da za taj iznos materijalno obezbede dete, odnosno mladu osobu i nadoknade sve troškove boravka deteta u porodici.
Iako smo svesni da je potrošačka korpa jednog domaćinstva u Srbiji daleko iznad prosečne mesečne zarade i svakako veća od nadoknade koju hraniteljske porodice dobijaju, Koprivica ističe da se često čuje osuda zbog toga što su hranitelji materijalno stimulisani.
„Moramo da napomenemo da su hranitelji licencirani, hraniteljstvo je posao. Oni su partneri našoj instituciji i brinu o deci 24 sata, svaki dan i noć, u svim aspektima života. Njihova nadoknada vrlo često nije dovoljna u odnosu na potrebe deteta, i imamo niz primera gde hranitelji daju mnogo više za konkretno dete“, dodala je.
Važna je još i činjenica da se prilikom davanja podobnosti hraniteljskoj porodici vodi računa da je porodica finansijski i stambeno obezbeđena, da hraniteljstvo nije jedini izvor prihoda i da poseduje adekvatan prostor i uslove za život dece.
Deca sa smetnjama u razvoju
Briga o deci sa smetnjama u razvoju u hraniteljskim porodicama podrazumeva dodatne veštine hranitelja i senzibilisanost da na adekvatne načine zadovolje sve potrebe ove dece, te se ovakav vid hraniteljstva naziva hraniteljstvo uz intenzivnu i dodatnu podršku.
Direktorka Centra za porodični smeštaj i usvojenje rekla je da je ovakva podrška potrebna sve više, kako za decu sa smetnjama, tako i za decu sa poremećajem u ponašanju, i da je u sistemu socijalne zaštite sve više ovakve dece.
Prisustvo poremećaja ponašanja kod neke dece na hraniteljstvu može predstavljati izazov za hranitelje i svakako da takva problematika, kao i briga o deci sa smetnjama u razvoju zahteva i intezivnu podršku stručnog kadra iz sva tri sistema: socijalne zaštite, zdravstvene zaštite i obrazovnog sistema, dodala je.
Po novom zakonu o socijalnoj zaštiti, svi oni koji su lako mentalno nedovoljno razvijeni u blažem obliku, ne mogu se smeštati u Domove i za njih se prvo traže hraniteljske porodice, rekla je Milica Jeremić.
Ona je dodala i da se često uzimaju deca nižeg uzrasta, koja ostaju kod istog hranitelja, ili ih menjaju, uglavnom do puberteta kad počinju prvi problemi u ponašanju.
„Uglavnom se to kategoriše kao razvojni disharmonični poremećaj ili poremećaj u ponašanju i upravo su hranitelji ti koji prvo naiđu na ovakve probleme. Ovo se naročito dešava u pubertetu. Često hranitelji odustanu od takve dece, bez obzira kad su ih uzeli, jer neretko ni sami nisu dovoljno upućeni šta i kako treba raditi sa njima. U ovakvim slučajevima, ako se ne nađe druga porodica, deca se smeštaju u ustanove“, rekla je Jeremić.
Ipak, postoje hraniteljske porodice koje se uspešno bave ovom vrstom hraniteljstva i deca o kojoj brinu su u velikoj meri napredovala i razvila svoje potencijale, zahvaljujući velikom trudu i zalaganju hranitelja.
Ukoliko se sistemski pruži podrška hraniteljima i deci, slažu se sagovornice, izazovi sa kojima se suočavaju u brizi o deci će se lakse prevazilaziti, a ona će ostvariti svoje pune potencijale i prevazići teškoće u meri u kojoj je to moguće.
Deca koja žive i rade na ulici
Za razliku od dece koja su smeštena u institucije ili hraniteljske porodice, siromaštvo kod dece koja žive i rade na ulici igra značajnu ulogu. Ona su izložena višestrukim rizicama, socijalno su isključena, diskriminisana i žive u ekstremnom siromaštvu.
„Većina ljudi sa kojima pričamo na temu uslova života naše dece uopšte ne može da razume kakvi su to uslovi“, istakla je koordinatorka Svratišta za decu u Beogradu Mina Medić.
Ona je rekla da su to najčešće neformalna naselja, gde kuće uglavnom nisu zidane (barake), koje su veoma male, gde nema tekuće vode i struje. Održavanje lične higijene je samo po sebi jako izazovno, a porodice velike, višečlane. Roditelji dece su često nepismeni, i sami pravno nevidljivi. Formalno zaposlenje je za njih veoma teško izvodljivo, teško mogu da pomognu deci oko školskih obaveza, a glavni izvor prihoda je uglavnom sakupljanje sekundarnih sirovina. Ove porodice su izložene višegenracijskom siromaštvu, iz kog se jako teško izlazi.
Svratišta za decu, na obe lokacije u Beogradu, trenutno rade sa ukupno više od 350 devojčica i dečaka uzrasta od 5 do 15 godina. Sve što Svratište radi, teži baš tome da šanse za razbijanje začaranog kruga siromaštva budu što veće, napominje Medić.
„Cilj nam je da se deca u Svratištu osećaju sigurno, da im bude lepo, da mogu da vode računa o ličnoj higijeni i jedu nutritivno izbalansirane obroke, da budu vidljiva i povezana sa institucijama sistema, da budu upisana u školu i da je redovno pohađaju, da usvoje osnovne životne veštine, da posete muzeje, pozorista, bioskop, igraonicu, zoo vrt. Svako dete koje je u uličnoj situaciji ima mogućnost da dođe u Svratište.
Mi verujemo da deci ulepšavamo dane i pomažemo im da žive bolju bućnost, zato i jesmo tu. Celo Svratište je i nastalo tako što su neka deca pre otpilike petnaest godina rekla da im treba ovako nešto. Drugačije bi ovaj posao bio jedan od najtežih teških poslova“, zaključila je Medić.
