Namera vlasti i poslodavaca da prošire dejstvo Zakona o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima, kao i samo formiranje radne grupe, u kojoj je NALED dobio dosta prostora, i proces njenog rada su izazvali dosta nezadovoljstva među sindikatima, o čemu ste već mogli da čitate na Mašini.
Ovaj zakon je usvojen 2018. godine i tada je uveo, mnogima problematičani, „usmeni dogovor“ kao način ugovaranja odnosa između poslodavca i radnika. Zakon se odnosi na određene poslove u poljoprivredi, šumarstvu i ribarstvu, a ukoliko budu usvojene izmene i dopune kako ih vide poslodavci i vlast on bi mogao da se primenjuje i na određene poslove u građevinarstvu, ugostiteljstvu i turizmu, kućnim poslovima i kreativnim industrijama.
Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a smatra da ove izmene nisu dobre i da nas „NALED stavlja na led!“
„Država će izgubiti pola milijarde evra godišnje“
Vuković smatra da bi država „izgubila blizu pola milijarde evra godišnje“ ukoliko se dozvoli poslodavcima da u oblastima građevinarstva i ugostiteljstva radnike angažujuju kao sezonce.
Ko deli te pare? Kome ostaje tih pola milijarde evra!?, pita se naš sagovornik.
Kako nam objašnjava Vuković, ako bi poslodavci angažovali radnike po važećem Zakonu o radu na određeno ili neodređeno vreme ili preko agencija za privremeno i povremeno zapošljavanje, morali bi da plate poreze i doprinose. Međutim, ako ih angažuju kao sezonce prema usmenom dogovoru procenat koji se izdvaja na osnovu poreza je znatno manji.
Razlika između rada na određeno ili neodređeno i onoga što bi plaćali prema usmenom dogovoru je negde oko 16.000 dinara po radniku. Odnosno oko pola milijarde evra godišnje kada se uzme u obzir koliko bi ljudi moglo biti ovako angažovano.
U NALED-u, čiji su predstavnici deo radne grupe koja je zadužena za pravljenje nacrta izmena i dopuna zakona o sezonskom radu, su za Mašinu rekli da je osnovna intencija proširenja ovog zakona „da se radnicima koji sada rade na crno, obezbede prava u skladu sa međunarodnim standardima: penzijsko osiguranje i osiguranje u slučaju povrede na radu“.
Povezani članci:
Vuković kaže da je po njegovoj proceni oko 300.000 radnika angažovano na crno i da poslodavci već imaju dovoljno zakonskih mogućnosti da ih uvedu u legalne tokove kroz angažovanje na određeno ili preko agencija.
Radnik nije mogao da reprodukuje rad na crno, on je doveden u takvu poziciju. Država nema mehanizme da spreči rad na crno, poslodavci to koriste i primoravaju radnike da se povinuju takvom stanju. Poslodavac kaže radniku: „Nemaš posao? Dođi kod mene ja ću ti dati pare ispod tezge“. Država i neodgovorni poslodavci su do sada to reprodukovali, a sa ovim izmenama zakona se to nastavlja, kaže Vuković.
Proširenje dejstva zakona potpredsednik SSSS-a vidi kao pokušaj dublje eksploatacije radnika i radnica koji će angažovani preko usmenog dogovora imati „mizerno penziono i zdravstveno osiguranje“.
„Zašto baš NALED?“
Dosta negodovanja kod sindikata je izazvalo istaknuto mesto koje je Ministarstvo dalo udruženju NALED u izradi ovog zakonskog predloga. U rešenju o obrazovanju radne grupe za izradu nacrta izmena i dopuna zakona o sezonskom radu između ostalog stoji da će NALED „radnoj grupi pružiti stručnu, finansijku i administrativno-tehničku podršku“. Pitali smo Duška Vukovića da prokomentariše ovo:
Mislim da je to jedan strašno loš početak ove Vlade i Ministarstva rada koje je formiralo ovu radnu grupu koju je predložilo na čelu sa NALED-om i ne razumemo zašto je ovo udruženje, čiji delokrug rada nije socijalni dijalog, dobilo toliki prostor da daje glavni stav o tome koji zakon i kako treba menjati.
Vuković se pita i zašto vlast vidi baš NALED kao organizaciju koja sublimira civilni sektor, privatni sektor i javni sektor pošto ne zna „da su i neki sindikati članovi NALED-a?“.
NALED ne bi smeo da dominira u kreiranju javnih politika. I teorijski i praktično u slučaju radnog zakonodavstva to treba da ostane domen konsenzusa izvršne vlasti, sindikata i poslodavaca. NALED može da da doprinos u smislu javne rasprave, ali dok god zvanično ne kažu da su predstavnici poslodavaca ne bi trebalo toliko da utiču na politike i zakone koji se donose, smatra Vuković.
U razgovoru, Vuković je više puta naglasio i odgovornost vlasti u ovom procesu.
Mislim da se koristi period epidemije kada ne možemo normalno da se sastajemo pa se javna rasprava i rad u radnoj grupi dešavaju online, to ne može biti dovoljno transparentno i vidljivo. Tako izvršna vlast radi sasvim drugačije od onoga što je proklamovala, a to je da ovo bude država u kojoj će radnici moći da zarade dovoljno i da imaju dobar životni standard – ne vidim da sa ovim izmenama i dopunama zakona o sezonskom radu idemo u tom pravcu.
„Građevinarstvo i ugostiteljstvo više nisu sezonski poslovi.“
To imamo prilike i da vidimo, sada su niske temperature a gradilišta rade, tehnologija je napredovala. Ugostiteljski objekti rade i po gradovima i po planinama i banjama, kaže Vuković.
Naš sagovornik smatra da građevinske poslove na koje žele da prošire dejstvo zakona o sezonskom radu inače obavljaju radnici prisutni na gradilištu.
Pominju se recimo radovi na iskopu, a to je rad na kojem pored rada na visini najviše građevinaca gine. Po Zakonu poslodavac treba da obuči sezonca o načinu rada, da ga upozna sa zaštitom na radu, a kada će to da uradi ako nekog angažuje na recimo tri dana?
Poseban problem je veća eksploatacija radnika koji bi bili angažovani preko usmenog dogovora, objašnjava nam Vuković:
Na osnovu usmenog ugovora radnik bi mogao da radi nešto manje od 1500 sati tokom 120 dana koliko može tako biti angažovan. To je na nivou osam meseci nekoga ko radi na određeno ili na neodređeno. Znači, poslodavac dodatno eksploatiše tog radnika, njegov rad u vrednosti od osam meseci sabije u 120 dana, plaća ga minimalno a društvu na osnovu poreza uplaćuje mnogo manje od onoga što bi moglo da se plaća prema postojećim zakonima.
Vuković i na primeru hotela u turističkim mestima kao što su Zlatibor ili Vrnjačka Banja objašnjava da to i nisu baš sezonski poslovi.
Oni možda imaju manju popunjenost kapaciteta krajem januara i tokom februara ali to ne traje dugo, veći deo godine imaju više posla. Zašto onda ti poslodavci ne bi imali tokom cele godine optimalan broj stalno zaposlenih izvršioca, a onda u skladu sa njihovom sistematizacijom i potrebama nekoga angažuju na određeno, na šest, sedam ili osam meseci? Veliki broj tih radnika nisu sezonski radnici kako žele da ih tretiraju po ovom zakonu, zaključuje Vuković.
