Nedavno objavljeni predlog Nacionalne strategije zapošljavanja u Republici Srbiji za period od 2021. do 2026. godine i održana javna rasprava o istoj pružaju neke upute o viziji i planovima Vlade za rešavanje ključnih problema na tržištu rada. Takođe, kroz ex-post analizu Nacionalne strategije zapošljavanja za period od 2011. do 2020. godine mogu se uočiti efekti javnih politika u prethodnom periodu i njihov uticaj na makroekonomske trendove koji se tiču zapošljavanja.
Prema Zakonu o planskom sistemu, Strategija je osnovni i po hijerarhiji najvažniji dokument javne politike. Strategiju bi trebalo da prati i Akcioni plan, najdetaljniji dokument koji razrađuje prethodno definisanu Strategiju i određuje dinamiku sprovođenja javnih politika. Akcioni plan se donosi istovremeno kad i Nacionalna strategija. Međutim, kako još uvek nije objavljen Akcioni plan zapošljavanja za naredni period, nemamo uvid u konkretne planove ove Vlade koji se tiču zapošljavanja, ali i zapošljavanja mladih.
Prethodni period bio je naročito izazovan za mlade koji, kako u Evropskoj uniji tako i u Srbiji, predstavljaju teže zapošljivu kategoriju. Prema Zakonu o mladima u ovu kategoriju spadaju osobe od 15 do 30 godina starosti. Kakav je njihov položaj u pogledu zapošljavanja i zašto nije povoljan?
Pozitivni makroekonomski trendovi
Početna pozicija mladih bila je daleko lošija od drugih većih ranjivih grupa u Srbiji početkom 2011. Loš početni položaj ogledao se u niskoj stopi zaposlenosti (14%), niskoj stopi aktivnosti1 (28.5%) i veoma visokoj stopi nezaposlenosti (50.9%). Međutim, tokom godina brojke su se popravile, stopa nezaposlenosti se u 2019. godini gotovo prepolovila (27.5%), stopa zaposlenosti se povećala 1,5 puta (21.5%), dok je najmanji napredak napravljen u pogledu aktivacije mladih (21.5%). Iako indikatori ukazuju na pozitivan trend, oni nisu uspeli da dostignu Strategijom planirane vrednosti. Uz to, brojke u velikoj meri odstupaju od prosečnih vrednosti u Evropskoj uniji.
Delimičan napredak učinjen je zahvaljujući aktivnim merama zapošljavanja poput Paketa usluga za mlade, Prve šanse ili poslednje mere „Moja prva plata“. Ovi programi predstavljaju jeftiniju verziju programa Evropske unije za zapošljavanje mladih – Garancije za mlade. Međutim, veće zasluge za smanjenje stope nezaposlenosti mladih mogu se pripisati ekonomskim migracijama mladih. Iako se tačan broj ne zna, procenjuje se da godišnje zemlju napusti između 30 i 60 hiljada ljudi. Da udeo mladih nije mali govori i činjenica da više od 50% mladih želi da napusti zemlju u potrazi za dostojanstvenim životom i boljim uslovima za rad. Ali, sa kakvim preprekama se suočavaju oni mladi koji ipak odluče da ostanu i rade u Srbiji?
Nedovoljna institucionalna podrška
Kako mladi vide svoj položaj? U prethodnoj godini, putem Izveštaja o položaju i potrebama mladih (Ministarstvo omladine i sporta) zabeleženo je više negativnih trendova u pogledu percepcije mladih o sopstvenom položaju. Porastao je procenat mladih koji ekonomsku situaciju u svojoj porodici opisuju kao lošu (sa 11% u 2018/19. na 19% u 2020.). Porastao je broj mladih koji nisu zaposleni (odnosno ne ostvaruju zaradu po bilo kom osnovu) sa 22,2% u 2018. na 26% u 2020. godini. Od onih koji su zaposleni 26% nije prijavljeno na poslu i taj broj je doživeo porast u 2020. u odnosu na 2019. godinu kada je 21% mladih dalo ovakav odgovor. Od onih koji su nezaposleni više od 26% ispitanika aktivno traži posao duže od godinu dana, gde je takođe došlo do porasta (20% u 2019. godini). Ukoliko na trenutak zanemarimo ograničen domet aktivnih mera zapošljavanja mladih, šta može biti uzrok ovako lošim brojkama koje ukazuju na izrazito nesiguran i prekaran položaj mladih?
Pre svega, nedovoljna institucionalna podrška. Da Zakon o radu iz 2014. godine daje poslodavcima mogućnost da mnoge članove Zakona tumače proizvoljno i slobodno nije neka novost. Loša normativna uređenja radnog prava podstiču neke poslodavce da se vode rudimentarnom ekonomskom logikom kojom zloupotrebljavaju radnu snagu, a među njima i mlade.
Položaj i percepcija institucija koje tradicionalno brane radna prava nije povoljan među mladima. Iz ograničenih podataka kojima raspolažemo, u 2012. godini je 33% mladih bilo među članovima sindikata u Srbiji. Neki svežiji podaci o proceni uloge sindikata za vreme epidemije ukazuju na to da postoji relativno visoko neslaganje sa tvrdnjama o zaštiti radnih prava tokom epidemije: 45% smatra da sindikati nisu doprineli zaštiti bezbednosti i zdravlja na radu, 44% da nisu doprineli sprečavanju gubitka radnih mesta, 40% da sindikati nisu imali ulogu o boljoj informisanosti radnika o njihovim pravima tokom epidemije.
Negativna normativna rešenja
Sa druge strane, aktivne mere zapošljavanja mladih otvoreno zaobilaze okvire propisane Zakonom o radu i tako postaju još jedna ad hoc mera Vlade za poboljšanje zvanične statistike. U prethodnoj godini donesena je mera koja je neopravdano nazvana Moja prva „plata“. Njen cilj je da mladima pruži preko potrebno prvo radno iskustvo i pripremi ih za izazove sa kojima se mogu susresti na tržištu rada u Srbiji. Iako će se stopa aktivnosti mladih na tržištu rada povećati, neminovno je da će se stopa prekarnosti mladih takođe povećati. Zbog čega je to tako?
Sama formulacija programa Moja prva plata nije dobra jer nadoknada koju mladi primaju nema karakter zarade. Mladi koji pronađu prvi posao putem ovog programa nisu u radnom odnosu i samim tim nemaju zagarantovanu većinu radnih prava koje propisuje Zakon o radu. Nadoknada koju dobijaju (24.000 dinara za osobu sa visokim obrazovanjem i 20.000 dinara za osobu sa srednjim obrazovanjem) je ispod svakog minimuma prosečne potrošačke korpe ili zakonom propisane minimalne zarade. Tripartitni ugovor koji se potpisuje između poslodavca, Nacionalne službe zapošljavanja i mlade osobe ne garantuje mladima radni staž, plaćeni prekovremeni rad ili ograničeno radno vreme. Zdravstveno osiguranje koje dobijaju je ograničenog karaktera i obezbeđeno je samo u slučaju povrede na radu i profesionalne bolesti.2 Mentorstvo koje je obezbeđeno ne podleže proveri, evaluaciji ili praćenju efekata rada mentora.
Upitno je zašto ovaj program zapošljavanja mladih nije više obratio pažnju na nesigurne oblike rada, naročito kada je poznato da su upravo mladi u najvećem riziku od prekarne zaposlenosti u odnosu na druge kategorije uzrasta. Dodatno, predlog Strategije zapošljavanja, donet šest meseci nakon Moje prve plate, ističe da je neophodnost uklanjanja barijera između mladih i tržišta rada važan strateški cilj u narednom periodu. Među glavnim preprekama ističe se da je neophodno unapređenje regulatornih okvira za oblike rada koje mladi najčešće preduzimaju, odnosno sprečavanje zloupotreba kroz angažovanje mladih kroz ugovore van radnog odnosa – ugovore o delu i autorske ugovore, ugovore sa omladinskim/studentskim zadrugama, ugovore o stručnom osposobljavanju i ostalo.
Šta dalje sa mladima?
Mera poboljšanja položaja mladih na tržištu rada prema Predlogu strategije zapošljavanja za period od 2021. do 2026. godine predviđa uvođenje programa „Garancije za mlade“, koji se od 2013. sprovodi u državama članicama EU i podrazumeva da mladi do 30 godina dobijaju ponudu za posao, nastavak obrazovanja, praksu ili obuku u periodu od četiri meseca po završetku formalnog obrazovanja. Program ima za cilj dugoročnu i održivu integraciju mladih na tržište rada. Od uvođenja Garancije za mlade, stopa nezaposlenosti mladih u EU je do februara 2020. godine pala na rekordnih 14.9%.
Međutim, prema proceni izvodljivosti uvođenja Garancije za mlade u Srbiji (Međunarodna organizacija rada), domaće institucije kao što su Nacionalna služba za zapošljavanje i relevantna ministarstva nisu u mogućnosti da delotvorno upravljaju ovako složenim okvirom zapošljavanja mladih. Zato se predlaže da ove institucije prvo ojačaju svoje organizacione i administrativne kapacitete kako bi sprovođenje programa bilo stvarno kvalitetno, a ne još jedna ad hoc mera za poboljšanje trenutne statistike. Takođe, neophodna su i veća, trenutno nepostojeća, finansijska izdvajanja iz budžeta RS.
Ono što je osnovni preduslov svakog boljeg položaja zaposlenih jeste uređenje normativnih okvira na čelu sa novim Zakonom o radu. Donošenje novog ZoR-a trenutno čeka stabilne političke uslove, ali i usklađivanje sa regulativom EU u procesu pridruživanja Uniji. Da bi se prekinuli negativni trendovi ekonomskih migracija mladih i povećao kvalitet zapošljavanja mora se raditi na ukidanju nesigurnih oblika rada i obuhvatanju svih ugovornih formi o radu u okvire radnog odnosa.
Prema postojećim socio-demografskim trendovima, stanovništvo Srbije je sve starije. Sve su veće razlike između stope radno aktivnog stanovništva koje treba da finansira sistem socijalnog staranja naspram korisnika sistema socijalnog staranja. Iz tog razloga, u narednom periodu politike zapošljavanja moraju se koncentrisati na kvalitet zaposlenja i mere koje u prvi plan stavljaju mlade. Trajni odlazak iz zemlje mora postati izuzetak, a ne pravilo. Tradicionalni institucionalni saveznici u borbi za dostojanstveni rad moraju povratiti izgubljeno poverenje i što glasnije zastupati bolje i kvalitetnije uslove rada za mlade, zato što će uspeh dobre privredne aktivnosti i boljeg životnog standarda u budućnosti zavisiti od uspešnog mobilisanja mladih i njihovog delatnog potencijala kao relevantnog političko-ekonomskog aktera.
