Prvobitna inicijativa je pokrenuta u septembru 2024. godine, u sklopu nje je postojala biografija Draže Mihailovića, sa kojom se, vrlo verovatno, ne bi složili svi istoričari, a sasvim sigurno oni koji se bave istoriografijom koja ne prihvata istorijski revizionizam kao naučni metod.
Dopuna ove iniciajtive, u koju je Mašina imala uvid, je primljena početkom februara ove godine. U njoj se kao alternativna lokacija navodi park na Ušću, Novi Beograd, u neposrednoj blizini Muzeja savremene umetnosti.
Ono što je dodatno uznemirilo javnost, sudeći prema reakcijama na društvenim mrežama, bila je saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda.
U dopisu ove institucije navodi se da je Zavod primio dopis u četvrtak 6. februara ove godine a promptno odgovorio već u utorak, 11. februara. Za svega dva cela radna dana Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda razmotrio je dopunu Inicijative za postavljanje spomenika Dragoljubu Draži Mihailoviću i – dao saglasnost.
„U skladu sa Zakonom o kulturnom nasleđu predmetni prostor nije utvrđen za kulturno dobro, ne nalazi se u okviru prostorno kulturno-istorijske celine, ne uživa status dobra pod prethodnom zaštitom i ne nalazi se u okviru prethodno zaštićene celine. Sagledavajući predmetnu Inicijativu, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda je, u skladu sa zakonskim ingerencijama, saglasan sa postavljanjem spomenika generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću u parku ‘Ušće’“, navodi se u dopisu.
Ništa protiv nema ni Urbanistički zavod Beograda, ali ni gradsko zelenilo – nema ograničenja, odnosno lokacija pruža mogućnosti.
Zašto se od ove iniciajtive ne odustaje, za Mašinu je komentarisao Branislav Dimitrijević, odbornik Zeleno-levog Fronta u Skupštini Beograda i član Komisije za spomenike i nazive ulica i trgova.
„Dakle onaj deo našeg grada koji je nastao u vreme socijalizma protiv kog se Mihailović borio daleko više nego protiv fašizma – a sa čim bi se pretpostavljam složili i njegovi današnji istomišljenici. Da li su možda Mihailovićevi četnici učestvovali u oslobođenju Beograda pa otuda ideja da se njegov konjanički spomenik postavi ovde? Jer na stranu sada večita rasprava koliko je Mihailović znao i koliko puta je lično naredio izvršenja najstravičnijih četničkih zločina – spomenik se ne podiže nekom za ono što on možda nije bio. Spomenik se podiže za neke naročite zasluge, a vojskovođi za pobede u ratu i bitkama, ili pak za herojsku smrt u borbi, ili neku uspešnu vojnu doktrinu, ili s druge strane za mirotvoračke podvige. Ono što najviše upada u oči u Šapićevom obrazloženju ove inicijative je to da ni on kao predlagač ne zna ni za jednu takvu Mihailovićevu zaslugu ili podvig, osim naravno ‘Operacije Hilijard’. Svakoj iole nezavisnoj Komisiji ne bi bilo uopšte teško da ovakav predlog odbaci kao neargumentovan“, navodi Dimitrijević.
O tome šta na simboličkom nivou govori podizanje tog spomenika na prostoru za koji je predviđena nova tura kapitalističke džentrifikacije, Dimitrijević smatra da Srpska napredna stranka gradi grad unutar našeg grada.
„To više nije samo džentrifikacija nego i feudalizacija javnog prostora. Spomenici služe za markiranje tog feuda. Pri tom ne postoji ni završen urbanistički projekat parka na Ušću, što je i sam Urbanistički zavod konstatovao, što ih nije sprečilo da izdaju pozitivno mišljenje o ovoj inicijativi. Pozitivno mišljenje izdao je i gradski Zavod za zaštitu spomenika kulture, dakle dve institucije koje i onako služe za legalizaciju ovih procesa džentrifikacije i feudalizacije. Dok se u istom delu grada mesto logora Staro Sajmiše sve više uklanja iz sećanja, namerava se podići spomenik koje to sećanje ne samo briše nego se implantira novo i lažno sećanje“, kaže Dimitrijević.
Ipak, postoji u izgradnji spomenika i nešto više od stvaranja nove kulture sećanja.
Kako ističe Dimitrijević, „ova inicijativa ne tiče se samo ovog spomenika, tiče se i čitave šeme po kojoj Šapićeva garnitura upravlja, zbog koje bi, kako sam ranije Komisiji i predložio, trebalo ne samo sprečiti izgradnju ovog konkretnog spomenika nego i privremeno obustaviti izgradnju svih drugih spomenika dok se ne otkrije iznos koji su građani odvojili za Stefana Nemanju, a za šta je zakonski rok tajnosti odavno prošao – ali i dok se ne uspostave jasne procedure i omogući stručna i javna rasprava o načinima obeležavanja javnog prostora u Beogradu.“
Podsetimo, Mihailović je rehabilitovan odlukom Višeg suda u Beogradu koji mu je vratio građanska prava koja su mu bila oduzeta u procesu 1946. godine. Kako je tada prenela AlJazeera, „sudija Višeg suda je rekao da je sud usvojio zahtev za rehabilitaciju i poništio presudu kojom je Mihailović 15. jula 1946. godine bio osuđen na smrt, a dva dana kasnije streljan.“
Kako je ranije sociološkinja Jana Šarić pisala u autorskom tekstu na Mašini, „od raspada bivše zajedničke države, u gotovo svim republikama vodi se tiha borba oko nasleđa (…) i svim političkim akterima bitka za javni prostor ključna, naročito ako se radi o javnim prostorima ispunjenim emocionalnim sadržajem koji služe za izgradnju novih ili obnovu već postojećih kolektivnih identiteta. Muzeji i spomenici posebno su važni, s obzirom na to da predstavljaju uprostorenje ideologije i njen otisak u vremenu. Ličnosti kojima se dižu spomenici i otvaraju muzeji bi, u idealno tipskim uslovima, trebalo da budu ključni za određeni vremenski period, sa zaslugama toliko velikim da je neophodno da budu izložene svetu. Ovakve građevine i institucije najčešće samo oslikavaju aktuelan odnos društvene moći, pa oni koji je poseduju odlučuju o tome čije zasluge je važno staviti u javni prostor.“
M.M. I.P.
