Film Bonga Džunhoa, Parazit, satirična je kritika kapitalizma. Nakon nizanja uspeha po bioskopima i festivalima, osvojio je Oskara za najbolji film. Ta nagrada je prvi put dodeljena delu koje nije s engleskog govornog područja.
Najnovije filmsko ostvarenje poznatog južnokorejskog režisera Bong Džunhoa, „Parazit”, privuklo je pažnju svetske filmske javnosti prošle godine, kada je na premijernom prikazivanju na prestižnom Kanskom festivalu bilo nagrađeno osmominutnim ovacijama veoma stroge kanske publike. Nekoliko dana kasnije, Parazit je jednoglasnom odlukom žirija osvojio Zlatnu palmu i tako postao prvi korejski film u istoriji kojem je to pošlo za rukom.
Nakon osvajanja Zlatne palme, film je nastavio da niže uspehe, koji su kulminirali osvajanjem Oskara za najbolji film, što je prvi put pošlo za rukom kinematografskom ostvarenju van engleskog govornog područja u devedesetdvogodišnjoj istoriji dodele nagrade američke Akademije filmske umetnosti. Pored toga, Parazit je nagrađen Oskarom u još tri kategorije: za najbolju režiju, scenario i inostrani film.
„Parazit” se vrlo teško može nedvosmisleno klasifikovati u ovaj ili onaj žanr, ali možda je najzahvalnije opisati ga kao crnu komediju sa elementima trilera. Radnja filma prati siromašnu četvoročlanu porodicu Kim u njenim pokušajima da se izvuče iz finansijske nemaštine u kojoj se godinama nalaze. Okidač glavnog zapleta u filmu predstavlja iznenadna poseta Mina, prijatelja porodice Kim i nesuđenog Kivuovog kolege, budući da Kivu nije uspeo da upiše fakultet.
Kada Min objasni da je svrha njegove posete zapravo ponuda Kivuu da ga zameni u držanju privatnih časova engleskog jezika srednjoškolki iz bogate porodice Park, dok je on na studentskoj razmeni u Americi, čini se da se porodici Kim sreća konačno osmehnula.
Kivu sa oduševljenjem prihvata ovu ponudu i nakon što uz pomoć svoje sestre (Kidžong) uverljivo falsifikuje diplomu, s lakoćom ubeđuje lakovernu i naivnu bogatu gospođu Park da je upravo on pravi profesor za njenu ćerku (Dahje).
Nakon toga, Kivu zajedno sa svojom porodicom, smišlja čitav niz lukavih spletki i prevara zahvaljujući kojima i ostatak porodice Kim ubrzo postaje zaposlen na različitim pozicijama u domaćinstvu porodice Park.
Čini se da je porodica Kim konačno uspela da pobegne iz zamke siromaštva, sve dok jedne večeri ne dođe do potpuno neočekivanog zapleta.
Ko je Bong Džunho?
Režiser Bong Džunho je slavu u Južnoj Koreji, a kasnije i globalnu, stekao 2003. godine zahvaljujući filmu „Sećanja na ubistvo”. U pitanju je triler drama zasnovana na istinitoj priči o pokušajima rešavanja slučaja prvih serijskih ubistava u Koreji krajem 80-ih godina. Nakon ovog filma, Bong je potpisao režiju za još pet filmova uključujući i „Parazit”, pri čemu se svaki od njih direktno ili indirektno bavi kritikom savremenog društva.
Tako se njegov prošli film „Okđa” bavi kritikom modela poslovanja velikih multinacionalnih korporacija i okrutnosti prema životinjama, dok se njegov pretprošli film „Ledolomac” bavi posledicama zanemarivanja zaštite životne sredine i kritikom klasnog sistema.
Bong je do posla filmskog režisera došao zaobilaznim putem. Bio je uspešan student sociologije, ali je po sopstvenom priznanju većinu vremena provodio u filmskom klubu na kampusu Univerziteta.
U svojoj domovini, ali i u međunarodnim filmofilskim krugovima, Bong je poznat i po svom nadimku „Bongtail” (miks prezimena i engleske reči detail) zahvaljujući svom prepoznatljivom filmskom stilu, koji je u velikoj meri određen temeljnim i istovremeno delikatnim bavljenjem detaljima. Na primer, gledaoci „Parazita” su možda primetili kako se u uvodnoj špici filma čuje zvuk zvona. Kada su novinari pitali Bonga da im objasni zašto je to tako, on im je odgovorio da se zvono u špici čuje tačno pet puta, kako bi publika u bioskopima mogla da se uveri u simetričan kvalitet ozvučenja. Kao što ćemo videti, nijedan detalj u Bongovim filmovima nije slučajan.
Metafora stepenica
Već u prvim kadrovima filma primećujemo da četvoročlana porodica Kim živi u polupodrumu (suterenu) jedne zgrade. U gusto naseljenom Seulu ovakvi stanovi nisu neuobičajena pojava i, kao i u filmu, predstavljaju oličenje društveno-ekonomskog statusa.
Kako postepeno sve više saznajemo o porodici Kim, uključujući i to da su svi nezaposleni, iako su savršeno radno sposobni, postaje sve jasnije kako Kimovi gaje nadu da će živeti iznad zemlje, ali istovremeno osećaju i strah da ne padnu na samo dno društvene lestvice. Polupodrum jasno simbolizuje tu svojevrsnu limbo poziciju Kimovih.
Scena u kojoj porodica Kim, u želji da dobije besplatno zaprašivanje stana, ne zatvara prozor kada lokalni komunalni radnik dolazi da zapraši ulicu, osim što je urnebesna, predstavlja i jasnu asocijaciju na njihovu „parazitirajuću” poziciju u društvu. Bong se čak svesno igrao njihovim imenima. Naime, parazit se na korejskom kaže Gi(Ki)sengčung, a imena članova ove porodice su Kitek, Kivu, Kidžong i Čungsuk (inače vrlo arhaična imena). Gi i Ki se na korejskom čitaju isto, tako da se delovi svih ličnih imena porodice Kim nalaze u reči parazit.
Momenat koji je veoma bitan i koji pokreće čitav niz događaja u filmu jeste poseta Kivuovog prijatelja Mina. Navodni razlog Minove posete jeste poklon koji donosi Kivuovoj porodici – kolekcionarski kamen za koji se veruje da donosi „materijalno bogatstvo”. Pravi razlog Minove posete, doduše, krije se u njegovoj želji da ga Kivu zameni u poslu predavanja engleskog jednoj srednjoškolki iz vrlo bogate porodice, dok je on na putu u Americi.
Ali, kao što se i sam Kivu u filmu pita, zašto baš on? Zašto bi Min želeo baš njemu da ponudi da ga zameni, pored svih svojih kredibilnijih kolega s fakulteta?
Nije stvar u tome da Min veruje da Kivu neće pokušati da osvoji slatku Dahje, devojku koju ljubomorno „želi za sebe“, jer mu je dobar prijatelj (kao što mu Min u filmu govori), već je stvar u tome što Min veruje da će Kivu „znati gde mu je mesto”, te da mu neće pasti na pamet da „pređe granicu” i pokuša nešto s devojkom iz tako bogate porodice kao što je Dahje. Zbog klasnog jaza između ekstremno bogatih i siromašnih teško je zamislivo da neko poput Kivua bude u romantičnoj vezi sa Dahje, pogotovo u konzervativnom društvu kao što je korejsko.
Jedini način da Kivu uopšte dođe u kontakt sa imućnom porodicom Park jeste posredstvom nekoga ko pripada višoj ekonomskoj klasi od njega, a to je u ovom slučaju Min.
Najbitnija metafora koju režiser Bong Džunho maestralno koristi i stavlja u prvi plan u ovom filmu jesu stepenice. Često smo u prilici da vidimo likove u filmu kako se u zavisnosti od konteksta penju ili spuštaju niz stepenice, koje predstavljaju jasan simbol klasne mobilnosti. Bong korišćenje stepenica i vertikalne vizualizacije kao moćnih filmskih oruđa u Parazitu dovodi do savršenstva.
Jedna od najupečatljivijih nizova scena u prvom delu filma jeste upravo kad Kivu prvi put odlazi u kuću porodice Park. Na početku Kivua vidimo u dnu brda pored ogromnih zidova koji čuvaju prilaze bogatom delu grada. U trenutku kada se Kivu penje uz brdo, na jednom od tih zidova vidi se i biljka creeper (na srpskom: puzavica), koja predstavlja biljke poznatu po svom brzom rastu i širenju na nove i nepristupačne teritorije i koja jasno simbolizuje Kivua i porodicu Kim.
Kad konačno dođe do kapije porodice Park, koja se nalazi na vrhu brda, Kivu mora da se popne i uz velike stepenice da bi došao do kuće. Zahvaljujući impresivnoj vizuelnoj formi filma, u trenutku kad se Kivu probije do kuće Parkovih, imamo utisak da je dvorište šire od fudbalskog terena, a da je kuća puna prostorija kojima se ne nazire kraj.
Tračak svetlosti u filmu prvi put vidimo u trenutku kad Kivu kroči na ulice grada, nakon što se prethodno popeo uz stepenice izlazeći iz svog mračnog doma u suterenu. Za razliku od doma Kimovih, koji je u polumraku, dvorište i kuća Parkovih su u svoj svojoj grandioznosti u potpunosti obasjani sunčevom svetlošću.
Bong je koristeći isključivo vizuelni jezik filma uspeo da nam dočara neverovatan kontrast između ekstremno bogatih i siromašnih u jednom društvu.
Prelazak zamišljene granice
„Parazit” pristupa temi klasne nejednakosti iz specifične perspektive. Naime, Bong u ovom filmu ne prikazuje bogate pojedince u društvu (u ovom slučaju porodicu Park) kao inherentno zle osobe ili negativce, a siromašne članove društva (porodicu Kim) kao heroje.
Bong želi da premeštanjem fokusa s konkretnih pojedinaca sav akcenat stavi na sistem koji dozvoljava tako dramatičnu razliku u životnom standardu stanovništva.
To ne znači da želi da poruči kako nije problem u bogatima, štaviše Bong se u ovom filmu i ne bavi svesnim akcijama koji ljudi na pozicijama moći koriste protiv interesa siromašnijih građana. On se bavi onim nesvesnim u ljudskim delima. Onim akcijama koje ljudi preduzimaju automatski, bez ikakvog razmišljanja, i na taj način postavlja pitanje da li je delovanje prosečnog čoveka van ustoličene društveno-ekonomske hijerarhije danas uopšte moguće?
Bogati gospodin i gospođa Park ne primećuju suptilnu „infiltraciju” porodice Kim u njihovo domaćinstvo ne zbog toga što su preterano naivni ili glupi, već zbog toga što u njihovom svetu baviti se minornim pitanjima poput tih predstavlja gubljenje vremena. Parkove apsolutno ne interesuje ko će obavljati takve jednostavne manuelne poslove, jer im se finansijski ne isplati da uopšte razmišljaju o tome na nekom višem nivou. Gospodinu Parku je jedino bitno da neko „ne pređe granicu”.
Ali, i pored toga što su na vrhu piramide po društveno prihvatljivim parametrima uspeha, porodica Park nije u stanju da se brine sama o sebi u svakodnevnim kućnim poslovima i aktivnostima. Ono što je većini stanovništva rutinska životna aktivnost, poput vaspitavanja dece, učenja s njima, pa sve do održavanja kućne higijene i spremanja hrane, za njih je daleko od rutine. Na neki način, oni zavise od utrošenog rada ljudi koji su niže na društveno-ekonomskoj lestvici, i u tom smislu oni mogu biti doživljeni kao paraziti.
S druge strane, porodica Kim ne bira sredstva da bi došla do pristojne sume novca koja bi im garantovala normalan život. Kimovi svoje beskrupulozne i sebične akcije koje dovode do otpuštanja kućne pomoćnice i vozača porodice Park sebi pravdaju time što na ovom svetu važi pravilo „svako za sebe”, i time što to vide kao jedini način bekstva iz nemaštine. Otpušteni vozač i kućna pomoćnica već će se snaći, uostalom ipak su Kimovi ti koji su na dnu hijerahije i njima je pomoć najpotrebnija, zar ne?
Trka do dna
Iznenadna poseta otpuštene kućne pomoćnice (Mungvang) u trenucima kada Kimovi zajedno uživaju u svim blagodetima kuće porodice Park rezultiraće neočekivanim otkrićem da se u okviru ogromne kuće porodice Park nalazi skriveni podrum u kome godinama živi muž bivše kućne pomoćnice (Gunse). Obe porodice ubrzo postaju svesne pretnje koje jedna drugoj predstavljaju u novonastalom ekosistemu domaćinstva Park, pa se okreću jedna protiv druge.
Dodavanjem zapleta oko podruma i treće porodice, Bong konačno dobija i poslednji delić slagalice koji mu je neophodan za potpuniju klasnu analizu društva. Kao što je koristio vrh brda da bi prikazao ekonomski status porodice Park, Bong koristi nepregledni niz stepenika ka podrumu da bi slikovito predstavio dno društvene hijerarhije, na kome se nalaze Gunse i njegova žena.
Već u prvoj interakciji sa ljudima koji pripadaju sličnom društvenom staležu kao oni, Kimovi (konkretnije, Čungsuk) svojim postupcima pokazuju da ne žele da budu poistovećeni sa njima ni na koji način. Ipak, ove dve porodice imaju mnogo više toga zajedničkog nego što bi to Kimovi želeli.
U slučaju obe porodice, stvari kreće po zlu kada njihove male prodavnice identične vrste kolača bankrotiraju (male poslastičarnice s tom vrstom kolača inače su bile veliki trend u Koreji i masovno su otvarane na svakom ćošku po Seulu). Ključna razlika je u tome što je, za razliku od Kiteka (oca porodice Kim), Gunse dugovao novac zelenašima, te je bio primoran na bekstvo i pronalazak novog utočišta u podrumu.
Jedna od prvih prepreka koja sprečava ljude da steknu širu sliku o društvu čiji su deo jeste upravo odsustvo empatije prema onima koji se nalaze u sličnoj ili još goroj materijalnoj situaciji, i na to nas na svoj način Bong ovde podseća. Pored toga, svesno ili ne, ljudi često umeju da idealizuju one bogatije od sebe, i to ih takođe odvaja od preispitivanja sopstvene društveno-ekonomske situacije. Tako Gunse u ovom filmu glorifikaciju dovodi do ekstrema tretirajući gospodina Parka bukvalno kao Boga.
Još jedna od suptilnih Bongovih metafora koja reprezentuje potpunu izolovanost najprivilegovanijih ljudi u odnosu na ljude „ispod” njih predstavlja i uverenost porodice Park da se svetla u njihovom hodniku pale i gase sama od sebe. Osvetljenost njihovog hodnika u stvari je rezultat „napornog rada” Gunsea, koji u svetu Parkovih uopšte i ne postoji.
Kiša i kamen
Kiša je takođe bitan simbol u ovom filmu. Ona pokazuje potpuno drugačiji uticaj istog događaja na „gornji” i „donji” deo današnjeg ekstremno polarizovanog društva. Dok kiša, s jedne strane, dovodi do poplave i potpuno uništava dom porodice Kim, sa druge izaziva tek manju neprijatnost u svakodnevnom životu porodice Park.
Kolekcionarski kamen koji Kivuov prijatelj donosi Kimovima kao poklon, osim što predstavlja svojevrstan pokretač fabule u filmu, nosi sa sobom i veoma važnu simboličnu ulogu. Kivu veruje da kamen reprezentuje njegovu vezu sa svetom privilegovanih, kome on očajnički želi da pripada. Kamen predstavlja Kivuovu nadu da će biti deo tog sveta. Na kraju balade, taj isti kamen ga maltene ubija.
U jednom intervjuu, Bong je izjavio:
Kada sam režirao ovaj film, pokušao sam da izrazim sentiment specifičan za korejsku kulturu, i mislio sam da će imati i previše korejskog u sebi gledano iz strane perspektive. Međutim, posle projekcije filma u bioskopima širom sveta, video sam da su reakcije publike iz različitih zemalja bile maltene iste, nakon čega sam shvatio da je tema filma u stvari univerzalna. Suštinski, svi mi živimo u istoj zemlji, koja se zove kapitalizam, i to objašnjava univerzalne reakcije publike.
Kada se gospodin Park, misleći da je sâm sa ženom, požali na neprijatan miris gospodina Kima, on se muči da taj isti miris i objasni. Park ne ume da objasni na šta ga taj miris podseća upravo zbog toga što je fizički i psihički potpuno odsečen od prosečnog čoveka.
Na kraju filma, Gunse se, nakon što je pobegao iz podruma i u želji da osveti svoju ženu, pojavljuje na proslavi rođendana najmlađeg člana porodice Park i ubija Kidžong. Kitek reaguje tako što ubija Gunsea, ali nakon što u tim presudnim trenucima konačno uvidi sa koliko distance Park gleda na Kimove i svet oko sebe, Kitek gubi i poslednje zrno dostojanstva i impulsivno ubija Parka.
Kitek beži na mesto na kome ga policija neće tražiti – u podrum.
Posle nekog vremena, Kivu izlazi iz bolnice i nekako zaključuje da mu se otac krije u podrumu sada već bivše kuće porodice Park, i piše mu pismo u kome mu obećava da će završiti fakultet, naći posao i postati toliko bogat da će moći da kupi bivšu kuću Parkovih kako bi porodica, ili makar ono što je preostalo od nje, ponovo bila na okupu.
„Sve što treba da uradiš je da se popneš uz stepenice”, glasi jedna od poslednjih Kivuovih rečenica u pismu upućenom ocu. Ali poslednji kadar u filmu isti je kao i prvi.
Kao što bi, prema Bongovoj računici, u stvarnosti Kivuu trebale 564 godine da kupi tu kuću, i u filmu je takvo penjanje uz stepenice društveno-ekonomske hijerarije – samo san.
