Šefica Odseka za filozofiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Mina Đikanović ocenjuje da je eutanazija jedna od najtežih bioetičkih tema današnjice, jer se u njoj sudaraju različiti pogledi na život, smrt i ljudsku autonomiju.
Ona podseća da sama reč eutanazija u svom izvornom značenju označava „dobru smrt“, što smatra retkom tačkom oko koje bi različiti pogledi mogli da pronađu zajednički imenitelj.
„Ono što mi se čini da može da bude neka tačka saglasnosti jeste etimologija reči eutanazija koja podrazumeva dobru smrt. Jer bilo kojoj verskoj, građanskoj ili političkoj opciji da pripadamo, sami za sebe i za svoje bližnje uvek priželjkujemo dobru i laganu smrt. Pitanje je, naravno, šta to konkretno podrazumeva. Dok tako nešto ostaje na nivou apstrakcije, relativno je jednostavno zaplašiti ljude mogućim zloupotrebama, koje su naravno prilično velike. Međutim, ono što bi trebalo da bude ključ svakog zakonodavstva jeste da se mogućnost zloupotrebe ne ispreči pred mogućnošću ljudske dostojanstvene smrti“, ističe Đikanović u razgovoru za Mašinu.
Đikanović smatra da društvo često izbegava razgovor o smrti, naročito mlađe generacije, zbog čega se ozbiljna rasprava o eutanaziji gotovo i ne vodi.
„Primećujem u razgovoru sa ljudima, posebno sa mladima, da se od same teme smrti beži. Smrt je neizbežna i veoma realna, ali ljudi teško prihvataju da o njoj treba govoriti. Međutim, svako ko se suočio sa patnjom bližnjeg uviđa da dostojanstvo ljudskog bića podrazumeva i dostojanstven završetak života“, dodaje ona.
Bez javne debate nema ni ozbiljnog zakona
Prema njenim rečima, Srbija bi pre bilo kakve rasprave o legalizaciji morala da otvori široku društvenu debatu u kojoj bi učestvovali stručnjaci različitih oblasti, ali i građani.
„Pravo rešenje jeste edukacija. Potrebno je da o toj temi intenzivno razgovaraju stručnjaci različitih oblasti, ali i građani, jer kada je u pitanju smrt niko od nas nije laik. To je pitanje koje je beskonačno važno i beskonačno lično. Bez vrlo intenzivne javne debate i izuzetno snažnog zakonodavnog okvira koji će sprečiti zloupotrebe, ne možemo čak ni da stavimo na sto diskusiju o tome da li je i u kojoj meri eutanazija dopustiva“, priča ona.
Dodaje da bi eventualna legalizacija morala da bude ograničena isključivo na jasno definisane slučajeve terminalnih bolesti uz pristanak pacijenta.
„Zakon koji omogućava eutanaziju nikoga na nju ne primorava“
Govoreći o ulozi Srpske pravoslavne crkve i religijskih stavova, Đikanović smatra da pravo izbora ne bi smelo da bude nametanje bilo čijih uverenja drugima.
„Zakon koji omogućava eutanaziju nju ne nameće. To je prva stvar koju treba objasniti ljudima. Mogućnost da postoji legalno dostupna eutanazija ne znači da ste vi u obavezi da joj se podvrgnete. Oni koji žele da slede uverenja svoje verske zajednice imaju puno pravo na to. Ali isto tako nije prihvatljivo da bilo koja, pa ni verska organizacija, vlastite principe nameće kao obavezu koja će nekim ljudima onemogućiti spokojnu smrt.“
Ona upozorava da pitanje nije jednostavno ni za pristalice legalizacije, jer postoje rizici da teško oboleli ljudi iz osećaja da predstavljaju teret porodici donesu odluku koju možda inače ne bi doneli.
„Sve su to ozbiljna pitanja. Ali u državama u kojima eutanazija nije legalizovana ljudi su ponekad prinuđeni da sami sebi okončaju život odbijanjem hrane ili drugim teškim načinima samo da bi prekinuli agoniju. I to je deo stvarnosti o kojoj takođe moramo da govorimo“, objašnjava Đikanović.
Sociološki pogled: Eutanazija je ogledalo poverenja u državu
Profesorka sa Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Nada Sekulić u razgovoru za Mašinu ističe da se pitanje eutanazije danas sve češće otvara zato što savremene države sve više počivaju na zaštiti individualnih prava i sloboda.
„To pitanje danas postaje pravno regulisano jer su u savremenim državama ljudska prava i slobode jedan od stubova na kojima društvo počiva. Poštovanje ličnosti, njenih odluka i izbora regulisano je čitavim nizom zakona, a eutanazija pripada upravo tom polju. Zato nije slučajno što se zakoni koji omogućavaju eutanaziju uvode pre svega u državama koje imaju snažnu zaštitu individualnih prava, visok stepen sekularizacije i razvijen, dobro organizovan zdravstveni sistem koji ima kapacitete da ovoj temi posveti posebnu pažnju“, kaže Sekulić.
Ona naglašava da je razvoj medicine otvorio potpuno nova pitanja, jer danas postoje mogućnosti da se život održava i onda kada su šanse za oporavak gotovo nepostojeće.
Religija jeste važna, ali poverenje u institucije često je presudnije
Sekulić ističe da istraživanja pokazuju da religioznost snažno utiče na stavove građana, ali da nije jedini faktor.
„Sva istraživanja pokazuju da je stepen religioznosti ključan faktor, ali nikada ne deluje samo jedan činilac. Ono što bih izdvojila kao izuzetno važno jeste poverenje u zdravstveni i pravni sistem. Tamo gde tog poverenja nema, građani mnogo više pažnje obraćaju na mogućnost zloupotreba. Upravo zbog toga mnogi ljudi sa rezervom gledaju i na doniranje organa ili druge medicinske prakse koje su nastale iz humanih razloga.“
Kako dodaje, pitanje eutanazije ne može biti odvojeno od kvaliteta zdravstvenog sistema.
„Danas je eutanazija dozvoljena uglavnom u državama koje imaju veoma razvijenu palijativnu negu. Ako bi se takvi zakoni jednostavno prekopirali u države sa lošim zdravstvenim sistemom, slabom brigom za stare i nedemokratskim uređenjem, rezultati bi mogli biti veoma teški i nepravedni. Zato rasprava o eutanaziji mora istovremeno da bude rasprava o kvalitetu zdravstvene i socijalne zaštite, pravima pacijenata i demokratskim institucijama.“
Francuska i Srbija nisu u istoj društvenoj poziciji
Govoreći o razlikama između evropskih država, Sekulić podseća da zemlje koje su legalizovale neki oblik eutanazije nisu do tih zakona došle preko noći.
„Liberalni model imaju države sa dugom liberalnom tradicijom, poput Holandije i Belgije. To je važan pokazatelj da su za legalizaciju eutanazije neophodni razvijena demokratija, razvijen demokratski sistem i kvalitetna palijativna zaštita. Ni među tim državama zakoni nisu isti. Francuska je, recimo, izbegla izraz ‘eutanazija’ i koristi termin ‘pomoć pri umiranju’, a zakon predviđa vrlo precizne uslove, uključujući pravo zdravstvenih radnika na prigovor savesti“, ističe Sekulić.
Za Srbiju, međutim, smatra da trenutno ne postoje preduslovi za ovakav zakon.
„Srbija je država čiji zdravstveni sistem ne funkcioniše na zadovoljavajući način, podložan je dnevno-političkim uticajima, prisutan je visok stepen korupcije, nega starijih ljudi je lošija, a kvalitetna palijativna nega uglavnom je dostupna u privatnom sektoru. Takođe, Srbija nema dovoljno razvijene demokratske institucije i objektivno nema uslove za humane okvire donošenja ovakvog zakona.“
Sagovornice Mašine saglasne su da rasprava o eutanaziji ne može biti svedena isključivo na medicinska ili pravna pitanja. Dok filozofija naglašava dostojanstvo čoveka i pravo na izbor u najtežim trenucima života, sociologija upozorava da takvo pravo može biti humano samo ukoliko postoji razvijen zdravstveni sistem, poverenje u institucije i društvo koje je spremno da zaštiti najranjivije građane od svake moguće zloupotrebe. Upravo zbog toga, zaključuju, Srbija bi pre rasprave o legalizaciji eutanazije morala da vodi mnogo širu raspravu o kvalitetu zdravstvene zaštite, demokratskim institucijama i odnosu prema ljudskom dostojanstvu na kraju života.
A.Đ.
