Idomeni: u blatu evropske birokratije

foto: Nenad Jovanović / Kamerades
foto: Nenad Jovanović / Kamerades

Dok se u međunarodnim diplomatskim krugovima i nacionalnim skupštinama slave pa kritikuju dogovori između Brisela i Ankare, desetine hiljada ljudi ostaje zarobljeno u birokratskom limbu bez elementarnih uslova za život i sa dugim cevima uperenim u njih. Besmisao “pregovanja” o ljudskim životima, kojima se ne pokušava pomoći već ih se želi iskoristiti i tretirati kao statističku greška, najbolje se vidi na granicama evropske periferije.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Kontrapress.

Noć pada na polje pored Idomenija, grčkog sela na granici s Makedonijom.  Kroz dim koji se širi sa različitih strana, probijaju se vrhovi šatora, obrisi ljudi koji tumaraju oko njih…  Iz daleka se mešaju povici „Open the borders!“, tradicionalna arapska muzika uz koju igraju desetine ljudi i dečja graja ili plač.

Tu su preko tri nedelje. Umorni, uplašeni, na ivici očaja, sa sve manje nade da će negde, kako kažu, naći mir i dobiti mogućnost da počnu novi život.

Preko 14.000 ljudi je u Idomeniju. Svi su izbegli zbog nečega – rata, neimaštine, straha… Dok se države, članice EU dogovaraju da li će ih zvati migrantima ili izbeglicama, mada se čini da ih više uopšte neće ni zvati, nego jednostavno prekrižiti sporazumom sa Turskom, oni strpljivo čekaju u blatu, prašini, prljavštini… Bez elementarnih uslova za život.

„Svaki dan je isti. Ustanem, popijem kafu u kafanici, prošetam se, odem na Facebook, čujem se sa porodicom u Damasku… Uveče samo molim boga da što pre zaspem, a to mi je sve teže“, kaže 23-godišnji Amar. Iz Damaska putuje sam.

„Ne znam šta da radim. Ovo predugo traje. Pa pogledajte gde živimo. Ovo niko ne zaslužuje“, pokazuje na šatore okolo. Postavljeni su ispod znaka „Slobodno kampovanje zabranjeno“ na železničkoj stanici u Idomeniju. Tako, kao i taj znak, nekako su smislene i realne i sve birokratske prepreke koje je Brisel izmislio kako bi ove ljude držao podalje od svojih udobnih života. Šatori se protežu u nedogled.

„Znaš li šta će biti s nama?“, najčešće je pitanje u Idomeniju ovih dana. Nas će sve prebaciti, jel’ da? Mi smo Sirijci, nas neće vratiti u Tursku, mi smo pod planom relokacije? Došla si iz spoljnjeg sveta, šta kažu o nama, hoće li nam pomoći? Znamo, da, znamo da se granice neće otvoriti, ali šta će sad biti s nama?

Milion pitanja – nema odgovora. Uvek je postojao bar neki odgovor koji bi vraćao nadu ljudima na putu. Na njihovim licima su se se uvek videli osmeh, zahvalnost i nada. U Idomeniju najviše ima očaja, nade u tragovima. Uz dva sloja bodljikave žice koju su makedonske vlasti razvukle duž granice sa Grčkom, ipak je ima.

„Siguran sam da će nas pustiti. Samo treba da budemo strpljivi i da sačekamo“, kaže Bilal.

Gledam u njega, pa u višeslojnu bodljikavu žicu i kroz glavu mi prolazi stih iz pesme Damira Avdića 51: „Pa, čovječe, bolan, oni će doći sa tenkovima“. Pa, došli su. Sa druge strane žice oklopna vozila. Čekaju. Sa ove strane, ispred tog poklona mađarske Vlade Makedoncima, deca igraju fudbal. Ili iz radoznalosti gledaju kroz žicu u makedonsku vojsku. U mestu Tabanovce, na severu Makedonije, gledaju u policiju Srbije. I tako redom.

Bilal ima dugu kosu, veže je u rep, nosi kožnu jaknu i obožava black metal. Prethodno je pomagao ekipi Lekara bez granica da podignu šatore za smeštaj oko 600 ljudi. Za jedno popodne, Lekari bez granica obezbedili su ležajeve i šatore za 600 ljudi. Dan kasnije će pomoći Holanđanima, koji su dovukli ceo cirkuski šator za klince.

Dok ga podižu zajedno izbeglice i aktivisti, prilazi momak od svojih pubertetskih 14 godina: „Je li ovo opet za decu? Pa dokle više sve samo za decu. Šta je s nama?“

U šatorima su neki od stanovnika Idomenija dobili zaklon od sunca ili kiše. Od smrada paljene plastike, kojom se deo ljudi u Idomeniju tokom noći pokušava ugrejati – ne mogu se skloniti. Svuda je dim.  Danju na tim istim mestima kuvaju sebi uglavnom krompir ili čaj.

„Danas sam jeo tunu iz kozerve, paradajz i krompir. Juče paradajz, krompir i tunu, a sutra ću krompir tunu i paradajz. Vidiš kako se bogato hranim“, smeje se Amar.

Malo dalje od njega majka „kupa“ svoja dva sina na pruzi. U BiH za vreme rata to kupanje se zvalo – poljevuša. Ali, bar nije bilo napolju pred 14.000 ljudi. Druga žena nekom majicom čisti ispred svoje kuće, dok treća pere veš u kartonskoj kutiji koju je obložila crnom vrećom za smeće. Njen muž čisti posude iz koje su malopre jeli. Hrane ima, ali nikada dovoljno. Troje dece sede napolju i dele jedan grčki mali jogurt, svakom za po kašiku. Samo malo dalje, jedna veća porodica na isti način deli konzervu graška.

Za sve ovo vreme Idomeni je postao mali grad. Neke ekipe prodaju cigare, druge hranu, treće odeću i obuću, kartice za telefon… Neki delovi tog grada su se jasno izdiferencirali pa se zna gde je, recimo,  berbersko ćoše, a gde večernji provod ili popodnevno lenčarenje.

Deca trče, voze jedni druge na svemu što ima i pokušaj točkova, vuku se u kutijama i gajbicama, pevaju, plaču… U grotlu starog dela kampa otac zabavlja kćerkicu učeći je kako da baca kamenčiće u vodu. Rano je, sunce se odbija od površinu tog jezera dok njih dvoje sede i igraju se, a on joj povremeno popravi frizuru i poljubi je u glavu. Idilična slika. Svuda. Samo ne u Idomeniju. Ovde je to prilika za zarazu.

Ekipa Avganistanaca demonstrira svakodnevno na pruzi. Tamo i spavaju. Uveče im se pridruži nekoliko desetina ljudi iz kampa.

„I want my father (hoću svog oca)“, piše na kartonu kojeg drži jedan dečak. Preko puta je policija.

„Nisam kriv“, „Preživeli smo rat, ali ste me vi naterali da zažalim“, neke su od poruka koje svaki dan na kartonu za Evropu piše već prepoznatljivo lice Idomenija – Husam iz Sirije. Na nekima od njih podseća na licemerje Nemačke koja povlači službenike ambasade iz Turske dok u isto vreme zagovara politiku da je Turska za izbeglice sigurna zemlja.

„EU se šali s nama, ali ne na lep način. Ruga nam se. Ovo više nije smešno“, kaže. „Ponižavaju nas.“

I Husam je na putu sam. I on je iz Damaska. I on želi samo miran život, mesto gde može da nastavi da studira pravo. Taman, kako kaže, i na drugoj planeti. Svejedno mu je.

Svejedno je. Kroz sve ove mesece prolaska izbeglica na putu ka EU, u njihovim rečima i očima mogla se očitati vera u bolje, pravednije sutra. U bolje društvo. U EU. Verovali su u EU. Onda im je ta ista Unija oduzela dostojanstvo, a zatim i ljudska prava.

Husam je u nedelju stajao sa praznim kartonom.

foto: Žarka Radoja
foto: Žarka Radoja

Prethodni članak

Spomenici revoluciji

Radni logori pod staklenim zvonom liberalizma

Sledeći članak