Milena Vasić iz Komiteta pravnika za ljudska prava (JUKOM) se osvrnula na najave Višeg javnog tužilaštva u Beogradu da će uputiti policiji zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja povodom neistinitih objava na društvenim mrežama u vezi sa požarom u Deliblatskoj peščari. Ona kaže da ovo nažalost nije prvi put da „naše institucije, umesto da iskomuniciraju sa građanima na jedan transparentan način, optužuju građane za izazivanja panike i nereda“.
„Podsetila bih na talas presuda za izazivanje panike i nereda. Kada se proširila vest društvenim mrežama i različitim Viber grupama da je voda u beogradskom vodovodu otrovna. Tada je bilo pokušaja od strane beogradskog vodovoda da se negira ova vest. Međutim ljudi su u panici nastavili da prenose ove informacije, pa je tužilaštvo tada pokrenulo postupak“, govori Vasić.
Ona objašnjava da je Posebno tužilaštvo za visokotehnološki kriminal (PTVTK) tada pokrenulo postupak za izazivanje panike i nereda, gde je veliki deo presuda bio oslobađajući, pod obrazloženjem da su za krivično delo izazivanje panike neophodne dve stvari.
Prvo, da postoji posledica, odnosno ozbiljno uznemirenje javnosti. Drugo, neophodno je da postoji direktan umišljaj da je osoba prenošenjem lažne informacije zaista imala nameru da izazove paniku.
„Naše institucije veoma često u nedostatku sopstvene transparentnosti ili u nedostatku poverenja građana prema njima pribegavaju represiji i prete krivičnim prijavama preko tužilaštva što jednostavno nije način na koji se komunicira i na koji se stiče poverenje građana u te iste institucije“, objašnjava Vasić.
Ona pojašnjava da ne možemo zaista da znamo šta je u pozadini ove namere tužilaštva da pokrene ove postupke. Ono što možemo videti je da sama pretnja deluje kao pucanje u prazno u smislu onoga što su obavezni elementi ovog krivičnog dela.
„Stiče se utisak da se ovim skreće pažnja sa jednog sistemskog nemara koji je doveo do eskalacije ovog požara o kojem su se građani vrlo opravdano bavili. Ne treba zanemariti javni interes kod ove teme i činjenicu da prosto nije bilo zaista transparentnog odgovora od strane države na sve ono što su bila pitanja građana“, zaključuje Vasić.
Bivša profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Jelena Kleut smatra da naše institucije hronično loše komuniciraju sa građanima, posebno tokom kriznih situacija.
„Jedan od prvih principa, da se građanima ponude pravovremene informacije, kod nas zakaže i umesto toga prve informacije imaju poruku – nismo mi odgovorni. Takvu smo situaciju imali nebrojeno puta od poplava 2014. pa sve do današnjih požara“, govori Kleut za Mašinu.
Naša sagovornica objašnjava da vakum u periodu bez pravovremenih zvaničnih informacija popune sami građani.
„Kada je neizvesnost velika, raste i potreba za informacijama i to je onda plodno tlo da se pojave i dezinformacije. Ovde treba naglasiti da one u ovim slučajevima češće predstavljaju nenamerno širenje neistina a manje neke organizovane, manipulativne kampanje“, smatra Kleut.
Generalna sekretarka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Tamara Filipović govori slično i ocenjuje da informacioni vakuum nikada ne ostaje prazan. Kada građani ne dobijaju dovoljno brzih i pouzdanih informacija od institucija, počinju da traže informacije i dele putem društvenih mreža, privatnih grupa i nezvaničnih izvora.
„U takvom okruženju zajedno sa tačnim informacijama veoma brzo počinju da kruže nepotvrđene tvrdnje, fotografije i snimci bez konteksta, glasine i dezinformacije. Ako zvanični izvor ćuti nekoliko sati dok se situacija na terenu brzo menja, društvene mreže će tu prazninu popuniti za nekoliko minuta“, kaže Filipović za Mašinu.
Ona tvrdi da u situaciji koja direktno utiče na bezbednost ljudi, njihovu imovinu i živote, javnosti su potrebne pravovremene, precizne i redovno ažurirane informacije iz jasno određenih zvaničnih izvora.
„Takvih informacija je bilo, ali su one često bile fragmentarne, dolazile su iz različitih institucija i nisu uvek bile dostupne medijima onda kada su im bile najpotrebnije. Institucije bi morale da imaju jasno određene osobe za komunikaciju sa medijima, redovne brifinge i jedan pouzdan kanal preko kojeg će novinari i građani moći da dobijaju ažurne informacije“, objašnjava Filipović za Mašinu.
Dodaje i to da predstavnici nadležnih institucija „Vojvodinašuma“ i Šumskog gazdinstva „Banat“ jesu davali pojedine izjave i odgovore nekim medijima, ali problem je jer ona nije bila kontinuirana i jednako dostupna svim zainteresovanim redakcijama.
„Novinari u takvoj situaciji ne traže informacije radi institucija ili samih medija, nego u ime javnosti. Javna institucija koja otežava pristup informacijama zapravo uskraćuje građanima pravo da znaju šta se događa“, ističe sekretarka NUNS.
Ona naglašava da posledice toga mogu biti veoma ozbiljne. Kako ocenjuje, prvo se stvara nesigurnost jer ljudi koji žive u blizini požara ne znaju koliki je rizik i kojim informacijama mogu da veruju, kao i da li treba nešto da preduzmu.
„Smanjuje se poverenje u institucije. Ako građani ključne informacije saznaju sa društvenih mreža ili od ljudi sa terena pre nego od institucija koje su za tu oblast nadležne, logično je da počnu da sumnjaju da li institucije raspolažu informacijama ili ih možda ne saopštavaju. Otvara se i prostor za glasine, manipulacije i dezinformacije“, zaključuje Filipović.
Jelena Kleut ocenjuje da bi se širenje dezinformacija moglo sprečiti da su institucije imale detaljno razvijene planove krizne komunikacije i ljude zadužene da ih sprovedu.
„Po svemu što smo videli, toga nije bilo. Naprotiv, građani su ostavljeni da sami filtriraju tačne informacije od netačnih, a jedino zahvaljujući požrtvovanosti jednog dela novinara imali su proverene informacije“, zaključuje Kleut.
L.M.
