Dok se spomenici posvećeni „novoj“ istoriji širom Srbije grade, oni posvećeni antifašističkoj borbi i izgradnji socijalističkog društva, tendenciozno se zapostavljaju i ruše. Jedan od mnogih, ali i poseban, Memorijal „Boško Buha“ na Jabuci, godinama je zapušten i oronuo, a od 2019. i nekoliko puta stavljen na prodaju, kao deo stečajnog postupka Ugostiteljsko-turističkog preduzeća „Putnik” iz Prijepolja.
Isključivo zaslugom organizovanih građanki i građana, naročito onih udruženih u Inicijativu za obnovu memorijalnog kompleksa „Boško Buha”, prodaja Memorijala je zaustavljena, javnost je obaveštena u kakvom stanju se objekti nalaze, a nadležne institucije primorane da reaguju.
O obećanjima datim iz Ministarstva kulture, njihovim namerama u odnosu na Memorijalni kompleks na Jabuci, razlozima dugogodišnjeg nemara, tromosti sistema da uradi nešto, ili pak njegovog potencijalnog saučestovanja – kako se sve češće govori i u slučaju istoimenog dečijeg pozorišta na Trgu republike – istorijskim fragmentima ali i potencijalnim rešenjima, razgovaramo sa Ivanom Bogićević Leko, dramskom pedagoškinjom i članicom Inicijative za obnovu memorijalnog kompleksa „Boško Buha”.
Tokom prošle nedelje Inicijativa za obnovu memorijalnog kompleksa „Boško Buha” imala je sastanak sa Ministarstvom kulture na kome su data obećanja da će se raditi na rešavanju nastalih imovinsko-pravnih pitanja, kao i da će Ministarstvo kulture biti „posvećeno pronalasku odgovarajućeg rešenja za revitalizaciju ovog memorijalnog kompleksa spomenika kulture od izuzetnog značaja“. Koji su vaši utisci sa sastanka?
Od 2019, nakon naše prve peticije i zaustavljanja licitacije, imali smo više sastanaka u Ministarstvu kulture i Republičkom zavodu za zaštitu spomenika. U periodu korone 2020. nismo imali sastanke, a pretposlednji sastanak bio je u avgustu 2022. Tada smo dobili određena obećanja; međutim, pre našeg ponovnog apela, nažalost se ništa nije dogodilo. Slučajno, ali simbolično, 27. marta smo imali jedan sastanak sa predstavnicima Ministarstva i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, pod čijim se najvišim stupnjem zaštite nalazi Memorijal.
Svi sastanci u Ministarstvu kulture bili su konstruktivni i deklarativno smo svi saglasni oko toga da Memorijalni kompleks ne može biti predmet prodaje i licitacije i da bi optimalno rešenje bilo da se on vrati u javnu svojinu, obnovi i da mu se vrati prvobitna namena – da to bude javno dobro, dostupno deci i mladima, sa edukativnim, sportskim, stvaralačkim programima. Problem, dakle, nije u sastancima, već u tome što se nakon sastanaka do sada ništa konkretno nije preduzelo.
Ovog puta smo dobili uveravanja da licitacije i prodaje neće i ne može biti i da će Zavod za zaštitu spomenika, u čijoj nadležnosti se nalazi Memorijal, izaći ponovo na teren i raditi na projektu rehabilitacije, da će se raditi na prioritetnim problemima – da će se urgentno rešiti problem krova koji prokišnjava na Spomen domu i pristupiti sanaciji vodovodne cevi u zgradi spomen doma, koja bi mogla da prouzrokuje dodatna oštećenja. Ministarstvo kulture oglasilo se zvaničnim saopštenjem; verujemo da je to obavezujuće. Moramo istrajati na tome da zaštitimo Memorijal od ideje svake dalje prodaje ili licitacije, i boriti se za hitne sanacije, kako bi se uopšte moglo raditi dalje.
Mi želimo da verujemo da institucije i građani nisu na suprotstavljenim stranama, već da zajedničkim snagama možemo doprineti boljem i pravednijem društvu.
Simptomatično je da su nadležne instance u stanju da ne reaguju godinama i decenijama, i da tek nakon što se sami građani organizuju i izađu u javnost, oni „pokažu dobru volju“ i „spremnost“ da reše problem. Ista situacija je i sa pozorištem za decu i mlade „Boško Buha”: sami ste i ukazali na strukturni nemar nadležnih institucija i problem „fantomskog uknjižavanja” na javnu imovinu koji, kako kažete, „blokiraju njihovu obnovu i rad“. Zbog čega je to tako?
Mi smo, kao aktivni građani i građanke, odavno izgubili poverenje u institucije. Društvo je osiromašeno. Utisak mnogih je da se dobre promene dešavaju na inicijativu samoorganizovanih građana i pojedinaca, a ne sistema, koji je, između ostalog sve birokratizovaniji i sve korumpiraniji. Nadležnost i odgovornost se do besvesti prebacuje sa instutucije na instituciju, čime se problemi samo guraju pod tepih, a ne rešavaju, dok vreme neumitno prolazi, a prilike se propuštaju. Memorijal „Boško Buha“ je jedan u moru takvih primera.
Kršenje zakona je, tako ispada, daleko efikasnije od sprovođenja zakona. Nekome treba dva dana da nelegalno podigne spomenik ili objekat, a državi treba deset godina da ga ukloni, ili ga najčešće ne ukloni. Šta time nama institucije poručuju? Mi smo kao Inicijativa delimično ohrabreni poslednjim sastankom, ali i dalje skeptični da li će se dogoditi konkretne aktivnosti koje vode do sanacije nesagledive štete koja je ovom Memorijalu nanesena.
Deo pitanja tiče se i nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, to je ono čime nadležne instutucije moraju da se bave. Mi smo kao Inicijativa nenadležni, možemo da predlažemo, sugerišemo, ali, naravno, ne možemo da rešavamo.
Zanimljivo je da je memorijalni kompleks finansiran putem „pionirskog dinara“, što je, pretpostavlja se, u Evropi jedinstven primer takvog finansiranja jednog (društvenog) objekta, u ovom slučaju memorijala. Međutim, i različite radne organizacije su učestvovale u finansiranju njegove izgradnje, poput Tekstilnog kombinata „Ljubiša Miodragović” iz Prijepolja. I ne samo to, radnici kombinata su i pokrenuli raspravu o budućnosti spomen-doma, učestvujući u odlukama da to postane pionirski dom – mesto susreta i antifašističkog obrazovanja dece i mladih iz čitave Jugoslavije.
Šta je danas sa tim kombinatom, ali i – ukoliko ste upoznati sa situacijom – da li se, i na koji način, radnici i radnice, kao i stanovnici Prijepolja i okoline sećaju Memorijalnog kompleksa dok je bio otvoren i posećivan? Da li postoji „kultura“ sećanja vezana za spomen-dom „Boško Buha“?
Članica Inicijative za obnovu Memorijala, istoričarka Instituta za noviju istoriju Srbije, dr Sanja Petrović Todosijević veoma se posvećeno bavila značajem ovog Memorijala unutar obrazovnog sistema Jugoslavije. Baveći se ovom temom pronašla je razne zanimljive i dragocene arhivske materijale, pa i spisak svih fabrika, preduzeća i škola SFRJ koje su dale svoj doprinos izgradnji Memorijala. Brojnost svih ovih aktera ukazuje na posvećenost idejama i vrednostima koje je Memorijal sistemski negovao. To su vrednosti antifašizma kojima i danas stremimo: solidarnost, jednaka prava za sve, široka dostupnost kulturnih, obrazovnih i sportskih sadržaja.
Koliko nam je poznato, tekstilni kombinat „Ljubiša Miodragović“, koji je u srećna vremena zapošljavao preko 3000 radnika i radnica, deli sudbinu mnogih fabrika u Jugoslaviji. On danas ne radi, a nakon stečaja u kome je bio od 2010, kupio ga je privatnik. Pominje se da bi uskoro mogao da se pokrene pogon za proizvodnju radnih odela koji bi zaposlio dvestotinak konfekcionara, ali nemamo pouzdane informacije o ovome.
Nakon posete Prijepolju, stekli smo utisak da je odnos građana Prijepolja i okoline podeljen. Jedni smatraju da je Memorijal deo istorije koja treba da se poništi, te da na teritoriji Memorijala treba da „niknu“ komercijalni sadržaji. Drugi su saglasni da je MemorijaLni kompleks „Boško Buha“ deo identiteta ovog kraja i da bi obnovom i vraćanjem namene, ovaj kraj oživeo. Dakle, nailazimo na podršku sa jedne strane, ali i na negativne komentare da Inicijativa „koči“ prosperitet i razvoj turističkih potencijala Jabuke.
Mi kao Inicijativa verujemo da ovi stavovi nisu nepomirljivi i da na Jabuci ima mesta i za sadržaje Memorijala koji bi bili usmereni na decu i mlade, ali i za turističke sadržaje, i da bi i jedni i drugi doprineli boljitku zajednice.
U kakvom je trenutno stanju Memorijal? Koji su vaši predlozi po pitanju njegovog očuvanja i oživljavanja i kakva su vam očekivanja povodom datih obećanja nadležnih, s obzirom na dugogodišnji problem?
Memorijal obuhvata više objekata: Spomen dom, spomenik Bošku Buhi, mesto pogibije (kamen obeležje), Muzej pionira i omladine Jugoslavije, restoranski objekat, bungalove i spomenički kompleks deci palim borcima. Bungalovi su skoro sasvim devastirani, morali bi da se ponovo izgrade. Spomenici su očuvani, potrebno ih je obnoviti, no oni su i pravljeni da stoje napolju i odoleli su zubu vremena. Spomen obeležje je zaraslo u travu. Muzej stoji kao napušten objekat, za njega je nadležan Muzej Prijepolja, koji je sve predmete iz Muzeja pionira pohranio u svom depou. Restoran je dobre konstrukcije, ali propada i potrebno mu je renoviranje. Spomen dom u kome su smeštajni kapaciteti je u lošem, ali ne neporavljivom stanju, to tvrdimo i mi i nadležni iz Zavoda za zaštitu spomenika. Uz pomenutu urgentnu sanaciju ovaj objekat može da se sačuva i vrati prvobitnoj nameni.
Drugo pitanje tiče se imovine i programskih sadržaja. Da li je održivost u civilno-javnom partnerstvu? Naravno da programi ne treba da budu prepisani iz vremena koje je prošlo, ali je veoma važno da oni budu (i ostanu) regionalni, i namenjeni deci i mladima. Kako bi aktivnosti bile održive, potrebno je da se održavaju tokom čitave godine i da programi budu pažljivo osmišljeni.
Ovo je tema kojom se već sada treba baviti. Prostor Memorijala upotrebljiv je i idealan za rad sa decom i mladima. Tu postoje i smeštajni kapaciteti, i prostori za rad unutar spomen doma i fantastična priroda – to je jedno lepo, zdravo i podsticajno okruženje. Ovde mogu da se odvijaju: nastava u prirodi, ekskurzije, izleti, rekreativne nastave, sportske pripreme i takmičenja, zimski sportovi; radionice, umetnički programi, stvaralački kampovi; konferencije; seminari i još mnoštvo sličnih aktivnosti. Spisak aktivnosti je ogroman, mogao bi da „pokrije“ zaista veliki broj učesnika i učesnica iz Prijepolja, Zlatiborskog okruga, čitave Srbije i regiona.
Ministarstvo omladine i sporta je za 2023. godinu u fokus Strategije za mlade postavio prostore za mlade. Ovo je dobra prilika da se bavimo i ovim prostorom – ne samo kao spomeničkim i memorijalnim kompleksom, nego i njegovom namenom i korišćenjem njegovih kapaciteta.
U Švajcarskoj postoji dečje selo Pestalozzi gotovo identične namene. Tu dolaze deca i mladi iz čitave Evrope da provedu kvalitetno vreme, da se druže, obrazuju, stvaraju, upoznaju. Zašto se toliko govori o budućnosti „naše dece“, kada veliki broj dece ima sve manje mogućnosti da nekud ode i zašto mi ne bismo mogli u Srbiji da imamo nešto slično Pestalozzi dečjem selu, na šta ćemo moći da budemo ponosni?
