U okviru Vikenda ponosa u Skoplju – kulturne manifestacije kojom LGBT+ zajednica obeležava mesec jun, kada je pobunom protiv policijske represije u Baru Stounvol u Njujorku 1969. godine, započeo globalni pokret za gej oslobođenje – gostovala je i Sara Ahmed, filozofkinja, feministkinja i aktivistkinja međunarodne reputacije koja se, između ostalog, bavi postkolonijalnom i kvir teorijom, kao i studijama rase. Njena knjiga Kulturna politika emocija (The Cultural Politics of Emotions, Edinburgh University Press and Routledge, 2004.) prihvaćena je kao jedan od ključnih tekstova teorije afekata i veze osećanja sa društvenim kretanjima.
U izlaganju naslovljenom sa KIlljoy kao kvir projekat, pošavši od Huserlove fenomenologije, istražuje mehanizme isključivanja na osnovu neheteroseksualnosti, ženskosti, rase itd., kao i mogućnosti otpora tom procesu. Pojam killjoy nije jednostavno prevesti na srpski jezik: etimološki, to je čin kojim se „ubija radost“ drugih; u kontekstu teorijskog rada Sare Ahmed to je akt kojim se imenuje ono što je prepoznato kao pogrešno, a što se često prećutkuje i dovodi do neprijatne situacije. Pored zanimljivih uvida, njeno izlaganje nalikovalo je na radionicu podrške, posle koje se publika osetila osnaženom i prihvaćenom: slobodno mogu reći da je ono imalo i terapijsku koliko i političku dimenziju, što predstavlja izvanredno retko postignuće.
Budući da Sara Ahmed često ističe važnost prijateljstva i bliskosti, želim da se zahvalim prijateljima Slavču Dimitrovu i Manji Veličovskoj, koorganizatorima Vikenda ponosa u Skoplju bez čije podrške ne bih pisao ovaj tekst. Intervju posvećujem Ivani Pražić, prijateljici i postkolonijalnoj feministkinji, koja mi je pre više od decenije otkrila Saru Ahmed, od kada počinje moja dugotrajna teorijska ljubav ka njoj.
Razumem da je vaše predavanje pretežno bila kritika savremenog univerziteta, posebno kada je reč o rasizmu, mizoginiji i transfobiji. Napustili ste akademiju, što je za mene bio inspirativan trenutak jer i ja radim izvan univerziteta, ali i tesno sarađujem s njim. Kako može ta saradnja biti plodonosna, ako uopšte može? I dalje nam je potrebna nauka da se, na primer, suprotstavimo antitrans i antirodnoj retorici koja tvrdi da postoje samo dva pola/roda i da je sve van toga ideološka izmišljotina. S druge strane, s uključenjem univerziteta u neoliberalni pogon – čini se da proizvodnja znanje više nije primarni cilj, već hiperprodukcija radova – osećamo da su nam potrebni novi resursi za proizvodnju nauke. Kako treba da se postavimo prema univerzitetu?
Mislim da postoji mnogo načina kako da razmišljamo o saradnji između zaposlenih na univerzitetu i onih izvan njega. Svi predmeti kojima sam se bavila – studije roda, kulturne studije, studije rase – zavisili su od kretanja ljudi i ideja između univerziteta i drugih svetova. Nikada nije bilo reči samo o znanju radi znanja. Uvek smo razmišljali o odnosu između univerziteta i društvenih kritičkih pokreta koji su prisiljavali univerzitet da ozbiljno razmotri pitanja moći i različitosti koja inače ne bi istraživao.
Što se mene tiče, napuštanje univerziteta nije značilo da ostavljam svoju politiku ili zajednicu iza sebe. Samo sam sada prešla iz zvanja profesorke na poziciju nezavisne istraživačice, ali i dalje sam u dijalogu s mnogim ljudima unutar i van akademije. Mnoge autorke i autori koji su na mene najviše uticali nisu bili stacionirani na univerzitetima; bibliotekari, pesnici i aktivisti koji nisu bili deo akademije. Osećam da postoji očigledna razlika u tome što više ne primam redovno platu. (Smeh) Moram da pronađem sredstva za svoj opstanak, da finansiram svoj život na drugačiji način. To je promena. Ali na neki način, rad se nastavio i održava se.
Osećam da sam sada sposobnija da obavljam određene vrste poslova na univerzitetu jer više ne radim kao profesorka. I mnogo posla koji sam obavila na osnovu pritužbi na rad akademije mislim da je bilo moguće jer su ljudi mogli da razgovaraju sa mnom. Razgovarali su s nekim ko nije bio u instituciji gde su imali neprijatno iskustvo. Tako da mi je to, što sam sada van akademije, omogućilo da proizvedem drugačiju vrstu znanja čije bi pribavljanje moglo biti veoma otežano od strane velike institucije koju kritikujemo. Osećam da je uvek postojala mreža, protok ljudi i ideja, i ta dinamika je važna jer su univerziteti jedno od mesta gde idemo da zadobijemo znanje. Ali postoje i mnoga druga.
Analizirali ste kako killjoy funkcioniše u raznim verzijama. Neke od njih su sama naša kvir prisutnost koja izaziva nelagodu, a jedan od njih je i izgovaranje stvari koje nas muče, a ostaju neprimećene. To zahteva hrabrost, ali i puno energije i truda. Kako sprečavamo sagorevanje? Ili treba da gorimo iznova i iznova za pravu stvar?
Mislim da je to zaista dobro pitanje. Često me to pitaju studenti i studentkinje, aktivisti i aktivistkinje koje studiraju, ali su takođe posvećeni zadatku promene sveta. Kako da nastavimo? Odakle crpimo energiju? Mislim da je moj odgovor na to da svako od nas može da uradi samo koliko može. I iako rad killjoya postaje afirmacija života, takođe postoje i druge stvari koje radimo. To nije sve što jesmo. Postoji više u životu, rekla bih, od samog bavljenja killjoyem. Takođe bih rekla da ponekad killjoy deluje kao negativan projekat ili guranje, guranje, guranje određene agende. I jeste. Ali to je i način na koji pronalazimo ljude koji su to već prošli i od njih dobijamo nešto. Postoji veza i sa tom vezom dolazi olakšanje, zapravo lakoća, ponekad čak i humor kad počnete da se smejete pojavama u tom svetu koje prepoznajete, a oni koji su investirani u njegovu reprodukciju ih veoma često ne primećuju. Znate, važno je reći da svako može da uradi samo koliko može. Važno je razmišljati o životu što celovitije, da se oslanjamo na druge zajednice, naše mnogostruke zajednice, da razmišljamo o znanju koje nam se prenosi. Ali takođe je važno razmišljati o radu, stvarnom institucionalnom radu, radu na promeni sveta, ne samo kao uzimanju nečega od nas, već i kao zahvalnosti koju dobijamo.
Politika emocija je tema kojom ste se mnogo bavili. Polazeći od jednog od svojih teorijskih okvira, psihoanalize, primetio sam da može postojati loša politizacija emocija gde se naši nerešeni lični problemi često maskiraju kao nešto političko. Mnoge kvir i/ili levičarske grupe suočavaju se s ovim problemom u svom radu, što rezultira podelama i fragmentacijom aktivizma. Kako biste pristupili ovom problemu?
Da, ovo je veoma zanimljiv niz zapažanja. Mislim da politički rad, mislim posebno na rad na raznolikosti, kada pokušavate transformisati određenu instituciju, konzervativni ljudi vide kao skrivanje neke zadnje namere. Već sam primetila da kad god smo radile na seksualnom uznemiravanju na fakultetu, postojala je percepcija da smo to činile jer smo zavidne i želimo da preotmemo poslove profesora i njihove privilegije. Dakle, pretpostavku da socijalni aktivizam maskira neki skriveni motiv moramo kritički ispitati. Naravno, to ne znači da ne može biti komplikovane emocionalne dinamike koja nas dovodi do rada na promeni sveta u kojem živimo.
Mislim da je jedna od prvih teoretičarki na koju se oslanjam u vezi s tim Odri Lord. Kada govori o besu kao nosiocu informacija i energije. To mi pomaže jer, dok razmišljam o tome, mogu da zaključim da sam u pravu jer se osećam ljuto ili mi moj bes omogućava da vidim šta je pogrešno. Jednostavno gledate na emociju samu po sebi kao na nešto što govori o vama samima, ali i o svetu u kojem živite, noseći informacije, ali predstavlja i izvor energije. Možda je to osećanje ono što vas izvodi na ulicu da kažemo „Ne!“ nečemu. Dakle, za mene je to prilično koristan način gledanja na emocije.
Razumem potrebu da se ne pretpostavlja da smo u potpunosti transparentni sebi, a kamoli drugima, i da postoji nešto neprozirno i teško u vezi s bivstvovanjem u svetu, a naši odnosi u zajednicama mogu biti puni nesigurnosti i sumnje. Dakle, kada osećamo bes ili ljutnju zbog nepravdi, ne činimo ih automatski osnovom za neku vrstu ispravnog delovanja, već ih pretvaramo u nešto što treba istražiti, analizirati i kolektivno rešavati. Mislim da je na neki način istorija kvir aktivizma to pokazala, pretvarajući emocije kao što je bes u resurs koji vodi ka organizovanju koje nije rešenje samo po sebi, već pre sredstvo za postizanje cilja.
Mislim da je killjoy prilično koristan način za razmišljanje o teškoći konflikta unutar naših zajednica. Jedna od stvari koje volim da radim kada istražujem je da se osvrnem unazad. Bila sam zapanjena jednom od klasičnih zbirki o crnom britanskom feminizmu, nazvanoj Sharp on the Journey. Tu sam zatekla svedočanstvo o tome kako je na Međunarodnoj konferenciji žena u Bristolu 70-ih godina prisustvovala i grupa crnih žena koje su pričale o rasi. Trebalo je da odnos prema rasi bude jedan od ključnih zahteva koje žene postavljaju muškarcima. Ali one su bile ignorisane i taj zahtev nije zabeležen. Kao da nisu prisustvovale. To me podsetilo kako je killjoy već bio tamo, u toj prostoriji. Samo nije bilo primećen. Dakle, ako počnete da razmišljate o tome na taj način, tada antagonizam, razlike, pitanje ko je prisutan u zajednicama u kojima smo, negativnost, sukob, neslaganje… sve to postaje deo rada na stvaranju zajednica. Nije to znak da smo propali, već je to upravo ono na čemu treba da radimo.
Teško je kada ste u kvir prostoru, na primer, i postoji transfobija ili rasizam i više se ne osećate kao kod kuće i ne osećate se bezbedno. To je veoma, veoma teško jer su to prostori u koje odlazite kada se ostatak sveta čini kao teško sranje. Ali, mislim da je važno znati da ti prostori nisu uvek sigurni i da činimo sve što možemo da slušamo jedni druge, da shvatimo šta je potrebno da što više ljudi može da se okuplja bez osećanja da je njihovo bivstvovanje ugroženo.
Suočavamo se sa svetom gde se dešava genocid u Gazi, što prepoznaju svetske pravne institucije poput Međunarodnog suda pravde, UN-a i drugih. Međutim, on se ne zaustavlja, a ostaje malo nade da se izbegne humanitarna katastrofa, uprkos mnogim aktivističkim naporima i promenama u globalnoj percepciji kada je reč o postupcima Izraela prema Palestini. Šta treba učiniti u ovoj situaciji, u trenutku kada sve izgleda beznadežno? Kakva budućnost se može očekivati?
Ovo je vrlo, vrlo bolno pitanje za nas koji smo posvećeni miru i pravdi, da svedočimo tome u punom smislu te reči, ne samo da pasivno gledamo, već da ta apsolutna istina, taj užas genocida, prebiva u meni dok sedim ovde s vama. To je zaista teško. S druge strane, bila sam na događaju u Barseloni gde je govorila Anđela Dejvis, i pričala je o aktivizmu, i šta znači biti posvećen aktivističkom životu, kako posvetiti svoj život promeni u koju verujete i pokretu čiji ste deo. Pričala je o faktoru vremena. Pričala je o tome kako mnogo promena može nastati kao rezultat našeg učešća i kolektivne akcije, promena koje možda sami nećemo videti.
I kad god sam bila angažovana s ljudima u vezi s Palestinom, uključujući i rad na društvenim mrežama, s ljudima iz Gaze ili palestinskom politikom, ono što me je zapanjilo jeste njihova nada. Oni imaju nadu da će obnoviti Palestinu, da će Palestina postojati, da će Palestina biti slobodna. I uvek osećam da moj odgovor na to – iako postoji umor i sumnja u vezi s tim – jeste da imam političku dužnost da podelim tu nadu. I to je nešto na šta se obavezujete kada izlazite na ulice, kada razgovarate s ljudima, kada predajete studentima i studentkinjama, kada držite predavanje. Izgovorite ime, izgovorite reči, stavite ih u prostoriju. Ne znate ko je u prostoriji s vama, ali ipak recite to što hoćete. Mislim da je to jedna stvar koju trebamo u našem odnosu sa Palestinom, a to je nada. Nada u smislu koji ističe Mariame Kaba kada govori o nadi kao disciplini, nada kao naporni rad da se nastavi sa radom, uprkos izuzetnoj nepravdi.
Poslednje, vrlo lično pitanje. Citirao sam vašu analizu odnosa sa majkom u diplomskom radu. To je bilo kritikovano jer se smatralo neprikladnim unositi lične emocije u filozofski tekst, uprkos tome što je ta vrsta intervencije prisutna u tradicionalnim filozofskim radovima kao što su Avgustinove Ispovesti. Trenutno, moja majka umire, ima progresivnu demenciju, i osećam da gubim jedini izvor bezuslovne ljubavi u ovom svetu, što me čini očajnim. Šta da radim? Da volim više? Da pobegnem, plačem i pišem o svemu tome? Da ne radim ništa?
Mislim da verovatno vi bolje možete odgovoriti na to pitanje. Žao mi je što čujem za vašu majku. Kada sam pisala rad Killjoy Handbook – što je prvi put da radim za komercijalnu štampu, dakle to je drugačija vrsta knjige – ponovo sam pisala o svojoj majci. Moja majka je u staračkom domu. Nema progresivnu demenciju, ali je bolesna i živela sam s njenim „invaliditetom“ celog mog života. Ali moja majka je takođe rekla i učinila neke prilično loše stvari, i želela sam da pišem o njima. Zbog toga sam bila upala u zaista tešku egzistencijalnu krizu, jer je to bio vrlo važan deo mog puta kao killjoy feministkinje, suočavanje s nekim stvarima koje je majka rekla meni, jer ocu sam jednostavno mogla reći da se nosi u tri lepe… Međutim, moja majka je bila vrlo ranjiva. Ako kažem šta mislim, ona bi se slomila. Tako da mi je bilo važnije da je ne traumatizujem. Tako da je bilo mnogo toga što nikada nisam mogla reći njoj, čak i kada je izgovorila problematične stvari. Mislim da treba da radimo sa ljudima koji su nam važni, jer su ti odnosi deo našeg opstanka. A gubitak tih ljudi i gubitak nas samih su vrlo teški za podnošenje.
Mislim da mi pisanje mnogo pomaže, pisanje o tome kako se osećam u vezi s tim stvarima i kad god razmišljam o uvidu ili kako stičemo uvide, razmišljam o svojim odnosima. Dali su mi mnogo toga za razmišljanje kako bezbedno biti-u-svetu s drugim ljudima i kako preživeti naše porodice, a zatim kako stvoriti vlastite, one koje nam daju prostor da budemo ono što mislimo da jesmo.
Nadam se da ćete pronaći način da ostanete povezani sa svojom majkom.
