U nedelju, 19. juna, održan je drugi krug parlamentarnih izbora u Francuskoj i desilo se ono čega se Emanuel Makron plašio: njegova koalicija Ensemble! (Zajedno) nije uspela da obezbedi apsolutnu većinu u Skupštini.
„Ova situacija predstavlja rizik za našu zemlju, s obzirom na rizike sa kojima se suočavamo na nacionalnom i međunarodnom nivou“, prokomentarisala je premijerka Francuske Elizabet Born nakon što je postalo jasno da apsolutne većine, kakvu je Ensemble! imao u prethodnom sazivu, više nema.
Premijerkina izjava, uz niz drugih sličnih, nam se učinila predramatičnom. Zapitali smo se da se možda ne radi o nekim drugim rizicima koji pre imaju veze sa snagom Makronove vlasti nego sa Francuskom, pa smo tim pitanjem započeli naš razgovor sa Ivicom Mladenovićem.
„Izjava premijerke Francuske na tragu je onoga kada Aleksandar Vučić sebe izjednačava sa državom i društvom, tako da svaki napad na sebe predstavlja kao napad na Srbiju. Ova izjava Elizabet Born se nastavlja na izjavu koju je pred odlazak u Ukrajinu, dva dana pred održavanje izbora, dao predsednik Makron, tražeći podršku građana Francuske, i upozoravajući će, ukoliko koalicija Zajedno ne osvoji apsolutnu većinu, građani Francuske na svetski nered, misleći na situaciju u Ukrajinu, dodati i francuski nered.
Videli smo da ovo upozorenje nije naišlo na ozbiljnu recepciju u francuskom društvu jer je Makron prvi predsednik u istoriji Pete Republike koji, otkad se predsednički i zakonodavni izbori održavaju iste godine, nije dobio apsolutnu većinu u Nacionalnoj skupštini.
Onda se ipak radi o riziku po Makronovu vlast?
Da. Kako bi njegove mere uopšte prolazile, Makron će biti primoran da većinsku podršku u donjem domu parlamenta traži ne samo od Republikanaca, odnosno konzervativaca, već i u sopstvenoj koaliciji koju čine još dve jake centrističke stranke, na čijem čelu su Eduar Filip i Fransoa Bajru. Dok Eduar Filip, bivši Makronov premijer i nekadašnja istaknuta figura Republikanaca, ima predsedničkih ambicija, tako da će verovatno pokušavati da se maksimalno distancira po nekim pitanjima od Makrona, Fransoa Bajru već najavljuje da će jedan od uslova podrške predsedničkoj većini biti uvođenje proporcionalnog izbornog sistema, što je direktno suprotstavljanje interesima Makronove partije Obnova.1
Podsećam, da su se Eduar Filip i Fransoa Bajru kandidovali na predsedničkim izborima, Makron gotovo sigurno ne bi osvojio dovoljno glasova za drugi krug tih izbora, tako da bismo u drugom krugu imali Le Pen i Melanšona. Za razliku od ovo dvoje, Makron je, dakle, već od prvog kruga uspeo da okupi sve centriste oko svoje političke agende. U najkraćem, deluje mi da će francuski politički život biti mnogo kompleksniji i interesantniji nego što je to bio poslednjih pet godina.
Kako vidiš rezultat nove leve koalicije NUPES, koju čine Nepokorena Francuska, Socijalistička partija, Zeleni i Komunistička partija?
Rezultat levog saveza je odličan ukoliko ga poredimo sa onim iz 2017. godine. Međutim, postojala je nada da će on ipak biti mnogo bolji nakon pet godina urušavanja socijalnih prava i velikog nezadovoljstva Makronom u društvu. On je verovatno najomraženiji predsednik u istoriji Pete Republike u značajnom delu francuskog društva, nakon naravno Šarla De Gola koga ekstremeni desničari smatraju izdajnikom zbog povlačenja iz Alžira.
Elektoralno gledano, ubedljivo najveći dobitnik izbora je Nepokorena Francuska, koja će u narednom sazivu parlamenta imati pet puta više poslanika nego u prethodnom; socijalisti imaju gotovo isti broj poslanika kao 2017, što je za njih uspeh imajući u vidu sramotan rezultat njihove kandidatkinje na predsedničkim izborima u aprilu; zeleni imaju 23 poslanika, dok u prethodnom sazivu nisu imali niti jednog; najzad, komunisti su osvojili dva poslanika više nego 2017. Sve u svemu, mnogo veći značaj od elektoralnog rezultata ima to što se NUPES etablirala kao glavna opoziciona snaga u donjem domu parlamenta, a naročito to što su sve njene sastavnice potvrdile privrženost predizbornom programu koalicije.
Ima li garancija za stabilnost nove leve koalicije? Nastupaju li zajedno u Skupštini, šta se događa na nivou različitih članica saveza?
Iako će članice koalicije NUPES imati posebne poslaničke grupe, osim komunista kojima fali još 3 poslanika do 15 koliko je potrebno da bi se imala autonomna poslanička grupa, postoji dogovor da se formira jedno telo koje će koordinisati aktivnosti svih delova koalicije u skladu sa koalicionim sporazumom. Još jedna dobra stvar je to da je koalicioni sporazum, u najvećem delu, na političkoj liniji najradikalnije sastavnice saveza, odnosno Nepokorene Francuske. Tako da je Melanšon napokon, i to kao outsider 2022, uspeo ono što mu godinama nije uspevalo kao članu Socijalističke partije, a to je da Socijalistička partija prati njegovu političku agendu. Dakle, najveći uspeh za levicu je to što je Nepokorena Francuska definitivno na određeni period ostvarila hegemoniju na francuskoj levici, i to što ona sada kao glavna snaga na levici određuje dinamiku čitave koalicije.
Ovi izbori su važni za levicu i zbog toga što su desne frakcije u Socijalističkoj partiji i Partiji zelenih trenutno poražene, tako da u narednih pet godina, ukoliko ne dođe do radikalnih unutarpartijskih promena, to neće biti one iste političke formacije koje su u prethodnih 5 godina bile bliže Makronu nego Nepokornoj Francuskoj. Napokon, osim mnogo snažnijih mehanizama unutar parlamenta da se opstruišu namere kolicije oko predsednika, izborni rezultat Melanšona, ali i nada i euforija koju je probudilo formiranje leve koalicije nakon 25 godina, sigurno će imati odraz i na jačanje mobilizacijskog potencijala levice na ulici, ukoliko Makron nastavi sa socijalno destruktivnom politikom dodatnog razaranja socijalne države.
U čemu je stvar sa „raznolikom levicom“ koja je osvojila 22 mandata? Jesu li u pitanju nama manje poznate partije, nezavisni kandidati? Imaju li težinu ovi dodatni levičarski mandati?
Kada je reč o 22 poslanika levice koji će biti članovi Nacionalne skupštine a, prema Ministarstvu unutrašnjih poslova su klasifikovani kao „raznolika levica“ ili divers gauche, ne radi se o drugim levim formacijama nego o kandidatima NUPES koje francuski MUP nije želeo tako da klasifikuje iz raznih razloga. Među njima, doduše, ima i nekoliko disidenata Socijalističke partije koji nisu hteli da se podvrgnu partijskoj disciplini i nastupaju kao kandidati NUPES; međutim, oni su u ogromnoj manjini u toj grupi. Drugim rečima, NUPES faktički ima oko 150 poslanika – barem tako ističu u javnosti – a ne 131, kako stoji u zvaničnim izveštajima Ministarstva unutrašnjih poslova.
Inače, moram da prokomentarišem i to da je francuski MUP imao do sada nezabeleženu sramnu ulogu u službi vlasti jer je pokušao da ospori etiketu NUPES-a levoj koaliciji i da klasifikuje pojedinačne kandidate ne kao koaliciju NUPES, već kao Zelene, Socijaliste, Nepokorne i Komuniste. Levica je zbog toga podnela žalbu Ustavnom sudu, koji je odlučio u njenu korist. Međutim, vidimo da je u nekim izbornim jedinicama ostala stara odluka, tako da se sada, umesto da NUPES zvanično ima oko 150 poslanika, neki njihovi poslanici vode pod etiketom „raznolika levica“. Zbog čega je vlast, preko MUP-a, pribegla ovom manevru? Iz prostog razloga da bi se izbeglo upravo ono što se i desilo u prvom krugu izbora, odnosno da Levi savez bude pobednik izbora.
Ne znam da li ste ispratili da je čak i Le Monde, koji manje-više otvoreno podržava Makrona, odbio da kao rezultat prvog kruga izbora za Nacionalnu skupštinu prihvati zvanični izveštaj MUP-a, prema kome je pobednik izbora Makronova koalicija Zajedno, već je jasno podvukao da je pobednik Levi savez. Ovi izbori su jedan ogroman simbolički poraz za Makrona u svakom smislu, jer se jasno potvrdilo da se, uz protestne glasove koji su otišli levici i ekstremnoj desnici, i naročito ukoliko na njih dodamo do sada rekordan broja apstinenta, Makron faktički suočava s tim da su dve trećine Francuza protiv njegove političke agende. To da je on, uprkos toj činjenici, bio ubedljivi pobednik predsedničkih izbora, jasno govori o kredibilnosti francuskog političkog sistema, ali i savremenih liberalnih demokratija generalno.
Šta se može očekivati od konzervativnih Republikanaca koji imaju preko 60 mandata u novom skupštinskom sazivu?
Predstavnici Republikanaca su izjavili da neće biti deo predsedničke većine, odnosno da neće podržati aktuelnu premijerku Elizabet Born, koja je inače nekada bila u tehnokratskom delu socijalističke administracije. Njima, politikantski gledano, to i ne odgovara ukoliko žele da do sledećeg izbornog ciklusa ojačaju i vrate se na velika vrata na predsedničkim izborima kao autonomna politička snaga. Već su izgubili oko trećine poslanika u odnosu na 2017, tako da bi ih svaka otvorena koalicija sa Makronom elektoralno skupo koštala.
Makron je, naime, plašeći se dinamike koju je izazvalo formiranje levog saveza, i nastojeći da tu dinamiku zaustavi, za premijerku nakon pobede na predsedničkim izborima postavio osobu koja nominalno dolazi iz socijalističkog tabora, iako se radi o klasičnoj liberalnoj tehnokratkinji. Međutim, sada mu vlast zavisi od podrške desnice, tako da mi deluje da će u skorijem periodu morati da smeni aktuelnu premijerku i za premijera nominuje nekog ko je u javnosti prepoznat kao istaknuta figura republikanske desnice. Ukoliko bi takav premijer još i vodio politiku koja bi bila na liniji desnog centra i konzervativne desnice, time bi Makron Republikancima izbio argument da u parlamentu ne podržavaju predsedničku većinu.
U najkraćem, rekao bih da će Makron ići na to da podršku za većinu u Nacionalnoj skupštini traži od Republikanaca, nominujući nekog desničara za premijera, bez da se stvara nekakva formalna koalicija između ove dve političke grupacije. Premijeru i predsedniku Ustav Pete Republike omogućava vladanje dekretima, što znači da oni mogu da nameću zakone bez konsultacije sa parlamentom, ukoliko u donjem domu Parlamenta ne postoji većina koja bi izglasala nepoverenje vlasti.
Drugim rečima, uz bilo formalne bilo neformalne dogovore između Makronove koalicije i Republikanaca, Makron može bez problema vladati bilo dekretima, bilo uz podršku Republikanaca pojedinačnim zakonima, kao i zbog činjenice da se Republikanci neće pridružiti levici i Nacionalnom zboru u glasanju nepoverenja vladi. U tom ključu, iako u ovom mandatu imaju neuporedivo manje poslanika nego u prethodnom, Republikanci postaju ključan politički faktor u zemlji. Naravno, nije nemoguće da za određene zakone i mere Makron pokuša da političku većinu gradi uz Socijaliste i Zelene, ali to je trenutno manje verovatna opcija.
Za šta će Nacionalni savez/zbor koristiti svojih 89 mandata, što je značajan rast u odnosu na 2017. godinu?
Jeste, Nacionalni zbor je definitivno neformalni pobednik ovih izbora. Oni su tačno deset puta povećali broj poslanika u donjem domu parlamenta u odnosu na 2017, iako je Marin Le Pen u prvom krugu predsedničkih izbora dobila samo 2-3% više nego 2017. Razlozi toga su višestruki. Naime, već nekoliko godina traje desatanizacija ove političke formacije koju danas svi kolokvijalno zovemo ekstremnom desnicom, ali koja je mnogo više na poziciji tradicionalnog degolizma, nego na poziciji izvornog Nacionalnog fronta Žan-Mari Le Pena, koji je bio jasno neofašistička partija na svetonazornom planu, i reganistička na ekonomskom planu.
Danas je Nacionalni zbor – uprkos tome što unutar partije na marginama deluju i neki ekstremno desničarski grupuskuli – jedna konzervativna desna partija degolističkog tipa, sa jakim socijalnim elementima, što je bila i odlika degolističkog konzervatizma. Ono što najviše brine je činjenica da najneprivilegovaniji slojevi, odnosno manuelni radnici i najmanje obrazovano stanovništvo, tj. oni među njima koji glasaju, a većina su apstinenti, najviše glasa upravo za njih. Bivši bastioni velike Komunističke partije Francuske su danas bastioni Nacionalnog zbora.
Ključni izazov levice, iz moje tačke gledišta, u narednom periodu će biti da osmisli političku strategiju koja će joj pomoći da vrati ove delove narodske klase pod svoje okrilje. Melanšon je 2017. godine to pokušao strategijom levog populizma, i to je u određenoj meri radilo, ali je zbog toga rizikovao podršku tradicionalnih urbanih glasača levice koji mnogo revnosnije izlaze na izbore.
Da ne dužim, i da se vratim na tvoje pitanje, sve do ovih izbora, Nacionalni front je bio najdesnija politička formacija. Na predsedničkim izborima se, pak, pojavio Erik Zemur, koji je inače dva puta osuđivan zbog izazivanja rasne netrpeljivosti, i osvojio 7%. Osim toga, rušenje starog političkog pejzaža, u kome su glavnu reč vodili socijalisti i republikanci, doveo je do toga da se sruši i ono što se decenijama nazivalo „republikanskim frontom“ protiv ekstremne desnice. To je podrazumevalo da su, kada god kandidat Nacionalnog fronta uđe u drugi krug u nekoj od 577 izbornih jedinica, svi ostali kandidati podržavali njegovog protivnika, tako da je Nacionalni front imao šanse samo u izbornim jedinicama koje predstavljaju njihove istinske bastione.
Recimo, 2012. godine su, uprkos odličnom rezultatu Marin Le Pen na predsedničkim izborima, imali samo jednog poslanika od 577, a 2017. samo 8. Ovog puta, predsednička većina je vodila kampanju u kojoj su u istu ravan stavljali „esktremnu levicu“ i „ekstremnu desnicu“, tako da kao rezultat tog relativizovanja imamo 89 poslanika Nacionalnog zbora. Marin Le Pen je već izjavila da je za nju Ustav Pete Republike svetinja, i da ona smatra da izabranom predsedniku treba ostaviti prostora da realizuje predsednički program. Neke istaknute figure iz Makronovog okruženja, uključujući i Ministra pravde, jasno ističu da predsednička većina za neke mere ne treba da se libi da traži podršku Nacionalnog zbora u Nacionalnoj skupštini. Nije nerealno da do toga dođe jer je za ovu desnicu princip „državnog rezona“ glavni princip političkog delanja. U najkraćem, Nacionalni zbor će prvi put imati svoju poslaničku grupu i biti vidljiv u donjem domu parlamenta, ali moja pretpostavka je da će pokušavati da se predstave kao „konstruktivna“ odnosno „državnička“ opozicija.
Čemu mogu da se nadaju obične Francuskinje i Francuzi, siromašni članovi društva, radnička klasa i drugi neprivilegovani?
Na ovo pitanje u ovoj fazi je jako teško odgovoriti. Mnogo toga će zavisiti i od globalnih kretanja. Istraživanja govore da je poslednjih godina oko jednoj trećini građana Francuske opao životni standard, i jasno je da lonac ključa. Da li će poklopac pući i u kom pravcu će ta voda, u ovom momentu uopšte nije izvesno. Da je Makron osvojio apsolutnu većinu, sve bi bilo mnogo jasnije. Ovako, jedino je jasno da se jedan više parlamentarni sistem polako vraća u Francusku i da će Makron imati mnogo poteškoća da u ovakvoj konstelaciji političkih snaga, ali i opšteg društvenog nezadovoljstva, sprovede svoj neoliberalni program. Pogotovo što će ovog puta, s jakom i organizovanom levicom, i potencijalni narodni bunt na ulici biti sigurno politički artikulisaniji i strukturisaniji.
