U Ujedinjenom kraljevstvu 12. decembra se održavaju parlamentarni izbori, na kojima se bira 650 poslanika u Donjem domu britanskog Parlamenta. Dok su za deo britanske i međunarodne javnosti ovo izbori na kojima bi Britanci mogli da promene odluku o izlasku iz EU, mnogi ih smatraju prvim izborima na kojima bi neoliberalizam mogao da bude ozbiljno uzdrman u jednoj od svojih „zemalja porekla”.
Glavni takmaci u predizbornoj trci su Konzervativna i Laburistička partija. Konzervativci, koje predvodi Boris Džonson, su u aktuelnom sastavu Donjeg doma zauzimali 298, a Laburisti 243 mesta. Ostale pozicije pripadale su strankama sa znatno manjom podrškom: Škotska nacionalna partija (35), Liberalne demokrate (20), Demokratska unionistička partija (10), uz 24 nezavisna kandidata i 20 predstavnika najmanje uticajnih stranaka. Iako se regularni izbori održavaju svake pete, ovo su već treći u četiri godine.
Šta nude Konzervativci
Predizborna kampanja Konzervativaca fokusirala se na Bregzit. On je u britanskoj javnosti postao dominantna tema od kada je na referendumu održanom u junu 2016. mršavom većinom od 51.9% izglasano napuštanje Evropske unije. Zagovornici Bregzita obećavali su Britancima dobrobit od osamostaljenja od međunarodne, a pre svega ekonomske politike EU. Dosadašnji pregovori sa EU uzrokovali su, međutim, velike neposredne birokratske troškove, zastoj trgovinskih aktivnosti praćen procenama o slabljenju britanske privrede i skandale u vezi sa proterivanjem zaposlenih imigranata, radnika nebritanskog porekla i njihovih porodica.
Skandalozni su i politički potezi i javni nastup aktuelnog premijera, Borisa Džonsona. Jedan od krupnijih je bio nezakoniti pokušaj raspuštanja parlamenta u septembru ove godine, uz pomoć kog je Džonson pokušao da ubrza proceduru izlaska UK iz EU. Zbog ishitrenih poteza, kršenja procedura i protokola, grubog nastupa i slepe posvećenosti dobrobiti najbogatijih nauštrb većine stanovništva Džonson je često upoređivan sa Trampom. U niz njegovih ispada spadaju sredinom devedesetih objavljivani maliciozni članci protiv samohranih majki, koji su isplivali tokom predizborne kampanje, kao i sasvim nedavno objavljen javni nastup u kom se Džonson zalaže za društvenu nejednakost kao „prirodni poredak“, pravdajući je „istraživanjima“ o navodnoj intelektualnoj zaostalosti većine svetskog stanovništva. Neretko nazivan političkim klovnom, Džonson je zbog takvih gledišta otvoreno označavan i kao eugeničar i fašista.
Džonson glasačima nudi „ko živ ko mrtav“ („do or die“) strategiju oštrog reza i istupanje Ujedinjenog kraljevstva iz Evropske unije do kraja januara 2020. Laburisti zauzimaju stav „konstruktivne neopredeljenosti“, predlažući glasačima novi referendum, koji bi bio održan u narednih šest meseci. Njihov stav je da građani pred prethodni referendum nisu bili dovoljno obavešteni o posledicama razilaženja sa EU, i da im treba dati šansu da o tome ponovo odluče, ovog puta argumentovanije.
Šta nude Laburisti
Laburisti su se, pritom, za razliku od Konzervativaca, u kampanji koncentrisali na ekonomska i socijalna pitanja. Pilot projekat neoliberalizma još od vladavine Margaret Tačer, Britanija je u protekle nepune četiri decenije iskusila rast društvene nejednakosti i detoniranje institucija socijalne zaštite. Ono je dramatično ubrzano primenjivanjem mera štednje od izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine, te naglašeno u poslednjih nekoliko godina narastajuće paralize institucija i trošenja javnih sredstava na odvajanje od EU.
Levo orijentisani mediji puni su izveštaja o velikoj stambenoj krizi i teškoćama preživljavanja „običnih“ Britanaca, sa katastrofalnim posledicama po radnu sposobnost, telesno i mentalno zdravlje velikog procenta stanovništva, a naročito ugroženih grupa – žena, dece, mladih, i useljenika. Laburisti su se u pristupačnoj predizbornoj kampanji orijentisali na njihovu dobrobit.
U predizbornom manifestu koji su objavili krajem novembra obećavaju da će uložiti 26 miliona funti u ugroženi zdravstveni sistem (National health service, NHS), povećati broj zaposlenih u njemu i zaustaviti njegovu dalju privatizaciju, a posebno se orijentisati na mentalno zdravlje mladih; obezbediti milion ekonomski pristupačnih stanova kroz obnovu javnog stambenog fonda; smanjiti školarine na univerzitetima; pokrenuti zelenu industrijsku revoluciju i ozbiljno se pozabaviti (bukvalno) gorućim pitanjem klimatskih promena, stvarajući istovremeno ekološki neutralna radna mesta; izgraditi institucije društvene brige za starije od 65 godina i zaštititi javni penzioni fond; omogućiti brz besplatni internet i besplatni javni prevoz; osigurati realni dostojanstveni prihod (real living wage) od minimalno 10 funti na sat (utičući time na zarade 7.5 miliona radnika) i ukinuti zakone koji osujećuju sindikalno organizovanje; povećati ulaganja u javno školstvo i uvesti programe celoživotnog obrazovanja na nacionalnom nivou; zaštititi javno vlasništvo nad vodom, energentima i poštanskom službom, a železnicu deprivatizovati.
Neka od ovih obećanja već su figurirala u predizbornom manifestu Laburista iz 2017.godine. Među novima su izjednačavanje prava privremeno zaposlenih sa pravima stalno zaposlenih radnika, produžetak roditeljskog odsustva (porodiljskog odsustva za majke i očeve), povećanje podrške za smrtno bolesne i njihove porodice, te uvođenje bolovanja za ožalošćene i žene u slučaju pobačaja.
To što ove mere mnogima deluju naivno i neostvarivo verovatno je pokazatelj dehumanizovanosti savremene civilizacije, a možda i uspešnosti privatnih mejnstrim medija. Manifest Laburista, naime, sadrži i proračun rashoda za ostvarivanje predizbornih obećanja. Iako su se njihovi politički protivnici potrudili da preplaše glasače tvrdnjama da bi ih Korbinovi planovi finansijski opteretili, po datom proračunu bi samo 5% najbogatijih Britanaca u slučaju pobede Laburista plaćalo veći porez, dok bi se ostatak rashoda pokrio oporezivanjem korporacija. Torijevci, svakako, smatraju da bi takve mere bile „loše za posao“ i unazadile šanse britanske privrede na „sve kompetitivnijem svetskom tržištu“.
Otvoreno i odlučno zalaganje Laburista za prava radnika i manjina, društvenu jednakost i mehanizme socijalne i zdravstvene zaštite, kojem svedočimo od 2015. godine, dolaze nakon nekoliko decenija u kojima je Laburistička stranka zauzimala (blago rečeno) centrističke pozicije.
Poslednji otvoreno levičarski predizborni manifest Laburisti su objavili davne 1983. godine, nakon čega su se najvećma priklonili tada još friškoj tačerovskoj dogmi da „nema alternative“ neoliberalnom kapitalizmu. Pod vođstvom Tonija Blera u tri uzastopna mandata Laburisti su arčili i rastakali sopstvenu i zaostavštinu sindikalnih pokreta iz šezdesetih i sedamdesetih godina (javni stambeni fond, nacionalnu zdravstvenu službu, radnička prava). Njihov nagli zaokret ka levom delu političkog spektra bio je potez koji jedno društvo u krizi doista iziskuje i zaslužuje, ali koji je, istovremeno, deo javnosti dočekao indoktriniran, a deo nepripremljen i neobavešten. 2015. je, tako, ova stranka doživela „spektakularan poraz“ na izborima.
Sudeći po procenama većine agencija za ispitivanje javnog mnjenja, Laburisti će ovog puta biti znatno uspešniji, ali ipak nedovoljno uspešni da osvoje vlast i klauzule svog humanog manifesta pretvore u javne politike. Iako se jaz između dve najveće britanske partije značajno smanjio, Konzervativci su tokom cele predizborne kampanje bili u stabilnom vođstvu od oko 6%, odnosno imali podršku od nešto preko 40% glasačkog tela.
Po tradicionalnoj proceduri, predsednik stranke koja pobedi na izborima posetiće Bakingemsku palatu da od Kraljice dobije formalno ovlašćenje za postavljanje Premijera i formiranje Vlade.
