Vreme očito ne leči sve. Nakon bezmalo pola veka otkad se ekonomista Milton Fridman šetao Beogradom, njegovi koraci jasno odzvanjaju u političkom i ekonomskom životu Srbije.
Pišući neku vrstu sećanja o životu studenta ekonomije sedamdesetih godina prošlog veka u Beogradu, naš poznati ekonomista Branko Milanović napravio je jednu faktografsku grešku. Naime, rekao je da Milton Fridman nikada nije bio u Jugoslaviji/Srbiji. Odmah se javio Mijat Lakićević da to ispravi i povuče paralele sa ondašnjim prilikama. U ono samoupravno vreme, dolazili su poznati liberalni ekonomisti i držali predavanja, danas ne dolaze. Međutim, potpuno previđa mnogo bitnije teme od toga da li je neko negde fizički bio prisutan, makar i u kratkom vremenskom periodu.
Ovde zapravo nije tema da li je Fridman bio u Srbiji/Jugoslaviji ili ne. Glavna tema je šta su građani Srbije dobili uopšte od Fridmana i njegovih sledbenika? Činjenica da je Fridman bio u Beogradu 1973. godine, daje ovoj temi na težini, jer ako poznajemo istoriju, videćemo da gde Fridman kroči (fizički i teorijski), tu sloboda ne opstaje.
Možda je najpoznatiji primer Čile i uticaj grupe ekonomista, alumnista Univerziteta u Čikagu koji su radili pod mentorstvom Fridmana i Harbergera, poznate pod nazivom Chicago Boys. Ova grupa je oblikovala ekonomsku politiku Čilea posle dolaska Pinočea na vlast uz pomoć SAD. Sam Fridman je održao i predavanje na Katoličkom Univerzitetu u Santjagu, docnije se sastao sa Pinočeom i savetovao ga o ekonomskoj politici. No, iako je sam Fridman Čile nazvao ekonomskim čudom, upitno je pod kojim uslovima ono nastaje i da li je uopšte čudo.
To „čudo“ nastaje u okviru jednog izrazito autoritarnog sistema političke vlasti koji je uspostavljen negiranjem demokratske volje biračkog tela i ubistvom legalno izabranog predsednika. Isti taj sistem je odgovoran za mnogobrojne političke progone i kršenje ljudskih prava. Drugi primeri su Kina, u kojoj je takođe držao predavanja, a u kojoj je stanje ličnih sloboda katastrofalno i SAD o kojima zaista ne treba trošiti previše reči. Videli smo kako se država tamo obračunava sa ne-belom populacijom ili pak politički nepodobnima (za šta imamo istorijski primer mekartizma). S druge strane, nobelovac Amartja Sen tvrdi da tu nema nikakvog ekonomskog čuda. On rast u periodu od 1975 do 1982. godine smatra izrazito malim i identifikuje ga kao „čist monetaristički eksperiment“. Tek je docnije, kada se odstupilo od čistog monetarizma došlo do ekonomskog rasta, dok su istovremeno socijalni indikatori bili katastrofalni.
Tu dolazimo do političkih sloboda i njihovom shvatanju kod Fridmana. Isto kao što su Chicago Boys bili pod mentorstvom Fridmana, tako je i Fridman bio pod mentorstvom Hajeka koji je sam izjavio da postoje istorijske okolnosti u kojima autoritarna vlast bolje čuva lične slobode u odnosu na demokratsku. Takva je intelektualna tradicija iz koje Fridman dolazi. Ali tu se postavlja pitanje, gde su lične slobode ako nema slobode da se demokratski odlučuje? Tu se vidi zapravo naučna hendikepiranost Fridmanovog pristupa koji za polazne pretpostavke, koje su temelj svakog naučnog rada, tvrdi da uopšte nije bitno da li su realistične ili ne. Upravo zbog toga, sve njegove teorijske tvrdnje, u praksi padaju i bivaju pervertirane – pa tako autoritarna vlast uspostavlja i održava lične slobode, ali samo one koje nju ne mogu ugroziti.
Vratimo se na pitanje, šta su građani Srbije dobili od Fridmana? Pa dobili su nešto nalik na ono što su dobili Čileanci svojevremeno: autoritarnu vlast rešenu da se jednom za svagda obračuna sa socijalističkim i socijalnim korovom koji guši našu baštu. Ali isto tako, ekonomski rast je poprilično slab, a zaposlenost se povećava kroz statističku gimnastiku. U Srbiji danas vlada jedna klika koja sabotira svako opoziciono delovanje, a naročito ono koje se ne slaže sa njihovim načelima ekonomske politike. Istini za volju, nije vojna hunta, ali zato maskirani i uniformisani ljudi lišavaju ljude slobode, ruše, demoliraju, maltretiraju prodavce lubenica i zavode red. Gde god se posadi Fridman, rastu autoritarne političke strukture koje guše demokratiju, rastu pinočei, li kvan juovi, i vučići. Liberalni ekonomisti ne dolaze više kod nas, oni su prisutni duhom odavno. Isto kao što hrišćanski misionari nisu išli tamo gde je hrišćanstvo već prisutno, već isključivo među pagane koje treba preobratiti. A svi znamo da se to završilo kolonizacijom.
