Rast koji ekstremna desnica širom Evropske unije godinama beleži dešava se i u Švedskoj. Hoće li ove promene dovesti do snažne polarizacije na levo i desno, odnosno do ukrupnjavanja opcija na obe strane političkog spektra i oštre političke konfrontacije?
Prošlog meseca je u svetskim medijima odjeknula vest o rezultatima švedskih izbora. Ekstremno desničarska partija Švedske demokrate osvojila je 17,6% glasova na izborima, i tako postala treća partija po snazi, iza tradicionalno najjače partije levog centra Socijaldemokratske radničke partije i Umerene partije (Moderate), koja se nalazi na desnom centru političkog spektra. Socijaldemokrate su ostvarile najlošiji izborni rezultat u poslednjih sto godina, a jednu stabilnu državu, koja je zadržala deo tekovina države blagostanja, sada očekuje period političke nestabilnosti. Izborni prag od 4% prešlo je osam partija, ali sastavljanje nove vlade neće biti lak posao.
Dosadašnja vlada Socijaldemokrata i partije Zeleni, koja je uživala manjinsku podršku Leve partije, više nema dovoljno poslanika da oformi novu vladu. Međutim, ni njihov dosadašnji najveći politički protivnik – desni blok partija pod nazivom Savez (Alliansen), koji čine Umerena partija, partija Centra, Hrišćanske demokrate i Liberali nije u mogućnosti da sastavi novu vladu. Švedske demokrate su nepoželjan politički partner, jer nijedna partija, bar za sada, ne želi da sarađuje s njima, ali osvojili su dovoljno glasova da onemoguće oba bloka da formiraju vladu.
No, kako se može objasniti jačanje ekstremne desnice u Švedskoj, i da li se radi o izuzetku ili je u pitanju evropski trend u poslednjih par godina? Da li je polarizacija na dva bloka deo nove evropske politike? Koji su osnovni uzroci jačanja ekstremne desnice?
Slabljenje levog centra i jačanje ekstremne desnice kao trend – zašto?
Ukoliko sagledamo malo širu sliku, videćemo da se jačanje ekstremne desnice u Švedskoj uklapa u trendove na evropskoj političkoj sceni. Ekstremno desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) bila je treća partija po snazi na parlamentarnim izborima u Nemačkoj 2016 godine, Marin Le Pen iz Nacionalnog fronta ušla je u drugi krug na predsedničkim izborima 2017. u Francuskoj. Koalicionu vladu u Austriji čine Austrijska narodna partija desnog centra i ekstremno desna Slobodarska partija Austrije. Partija za slobodu Gerta Vildersa osvojila je drugo mesto na parlamentarnim izborima u Holandiji, a italijanska Liga bila je prvoplasirana na ovogodišnjim parlamentarnim izborima. Šta reći za situaciju u Istočnoj Evropi? Desničari su na vlasti gotovo svugde. Od Prava i pravednosti u Poljskoj, preko pokreta ANO 2011, češkog milionera Andreja Babiša, Orbanovog Fidesa u Mađarskoj, do njegovih partijskih kolega iz EPP-a1 u Hrvatskoj i Srbiji – Andreja Plenkovića iz HDZ-a i Aleksandra Vučića iz SNS-a.
Ekstremna desnica nije se pojavila tek tako, niti su ljudi preko noći postali ksenofobi i autoritarni nacionalisti. Pre naglog uspona ekstremene desnice, prvo se dogodilo propadanje evropske socijaldemokratije, koja se odavno udaljila od svojih radikalnih pozicija. Vrhunac takve politike dostignut je devedestih godina s projektom Trećeg puta, čiji su nosioci bili Gerhard Šreder, Toni Bler i Bil Klinton, uz idejnu podršku sociologa Entonija Gidensa. Pojavili su se Novi laburisti, Nove demokrate i Novi centar (Neue Mitte), koji za razliku od „starih“ socijalista nisu „opterećeni“ konfliktnom prirodom društvenih odnosa. U vreme kada je došlo do kolapsa SSSR-a, pojavile su se teze o „kraju istorije“ i konačnom trijumfu liberalne demokratije, pojavila su se obećanja o opštem društveno-ekonomskom progresu na Zapadu i propisivane su šok-terapije za „preporod“ Istočne Evrope.
Socijaldemokratske partije napravile su otklon od sindikata – svoje društvene osnove – u korist tzv. belih kragni (stručnjaci, profesionalci i menadžeri), koji bi upravljali društveno stvorenim bogatstvom. Fleksibilizacija tržišta radne snage, privatizacija strateški važnih kompanija, fiskalna disciplina, javno-privatna partnerstva i nepokolebljiva vera u globalizaciju i snagu tržišta samo su deo ovakvih politika. Zaista, period devedestih odlikuje se ekonomskim rastom u Zapadnoj Evropi i SAD-u, usponom IT tehnologije i uslužnog sektora, ali na štetu industrijske proizvodnje. Ipak, rast BDP-a ne kazuje kako je bogatstvo stvoreno, šta se dešava s društvenom raspodelom i onima koji su izgubili posao usled restrukturiranja privrede.
Restrukturiranje ekonomije dovelo je do selidbe kapitala u periferne države s jeftinom radnom snagom i deindustrijalizacija u nizu evropskih država. To je vodilo otpuštanju manuelnih radnika, pojavi masovne nezaposlenosti u nekadašnjim industrijskim centrima Zapadne Evrope i rastu nejednakosti. Na primer, u Nemačkoj i Velikoj Britaniji povećao se broj poslova u kojima su plate izuzetno visoke i izuzetno niske, dok se smanjuje broj poslova sa srednjom visinom plata, a u Francuskoj su masovno zatvarane fabrike i rudnici.
Švedska je, zahvaljujući snazi sindikata, uspela da uspori razvoj sektora s niskim platama, ali uz rast sektora s vrlo visokim platama.
Socijaldemokratija više nije bila zainteresovana za položaj radničke klase i nezaposlenih, već je prihvatila trickle-down princip neoliberalne ekonomije. Pomeranjem udesno, fokus je stavljen na novu srednju klasu, stručnjake i profesionalce uz isticanje u prvi plan identitetskih pitanja, a zanemarivanje socio-ekonomskih. S druge strane, dobar deo radničke klase ostao je nezaštićen od procesa globalizacije, što je rezultiralo otpuštanjima i ekonomskim propadanjem nekadašnjih industrijskih centara. Otvorio se prostor za jačanje ekstremne desnice, a ljudi koji su u lošem materijalnom položaju laka su meta. Ipak, neposredan povod koji su desničari iskoristili za mobilizaciju bila je izbeglička kriza. Izbeglice su postale simbol svega lošeg što se dešava u društvu i ekonomiji, i proglašene su glavnim uzročnikom svih nedaća.
Društvena osnova ekstremne desnice
Društvenu osnovu ekstremne desnice čine društveni slojevi koji su pretpreli najviše štete od ekonomske globalizacije, čiji se položaj pogoršao u prethodnih tridesetak godina, a od kojih su socijaldemokratske partije napravile otklon. Švedske demokrate osvojile su 17,6% na poslednjim izborima, a najveću podršku uživaju među belim radnicima s nižim obrazovanjem. Konkretno, među radničkom klasom dobili su podršku od 25%, a identičan procenat glasova osvojili su u ukupnoj muškoj populaciji. Čak četvrtina članova najvećeg sindikata LO, koji je istorijski povezan sa socijaldemokratama, glasao je za ekstremnu desnicu. Istraživanje sindikata pokazalo je da su geografska uporišta Švedskih demokrata ruralni regioni sa slabijim ekonomskim rastom, manjim prihodima od poreza i manjim rastom broja stanovnika. U takvim delovima države stopa nezaposlenosti je najviša. U pojedinim oblastima na lokalnim izborima na jugu države, koji su održani istog dana kada i parlamentarni, osvojili su više mandata nego što su imali samih kandidata na izborima.
U Francuskoj je Nacionalni front najjači u južnim i severoistočnim delovima države – mestima gde je najviše nejednakosti. Severoistok se često navodi kao francuski „Rust Belt“,2mesto koje je pretprelo najveću štetu od gašenja industrije, slično američkom severoistoku. Čeličane i rudnici su zatvoreni, nezaposlenost je naglo skočila, a Marin Le Pen osvojila je 33% glasova na predsedničkim izborima u toj oblasti. Procene ukupne podrške Nacionalnom frontu među radničkom klasom idu i do 45%.
Slično je i u dugim državama. AfD je najpopularniji u istočnim delovima Nemačke, pre svega u mestima s visokom stopom nezaposlenosti i u ruralnim delovima države sa zapuštenom infrastrukturom. Zanimljivo je da, iako koristi antiimigrantsku retoriku, partija najveću podršku uživa u delovima države gde imigranata gotovo da i nema, a najmanju tamo gde je imigranata najviše. Imigranti se raspoređuju u nemačkim državama na osnovu dva kriterijuma: broja stanovnika i visine prihoda na osnovu poreza iz pojedinih država. Tako da je imigranata najmanje upravo u četiri najsiromašnije države na istoku Nemačke, koje su uz to najmanje naseljene, a gde je AfD najjači.
Erodiranje centra
Iako je nestajanje partija levog centra vidljivije za javnost, jer na izborima osvajaju sve manje glasova, i pozicija partije desnog centra polako se menja. Socijaldemokratske partije izgubile su društvenu osnovu, a partije „reda i zakona“3 dobile su programsko-ideološke konkurente. Pojavile su se opcije koje traže još sigurnije granice, još više novca za vojsku i policiju i koje su daleko konzervativnije u pogledu prava žena i manjinskih grupa. Ipak, strankama desnog centra daleko je lakše da odgovore na ovakvu konkurenciju. Potrebno je samo zaoštriti ideološke pozicije i vratiti se desničarskim politikama.
U Nemačkoj takvu ulogu igra bavarska Hrišćansko-socijalna unija (CSU) ministra unutrašnjih poslova Horsta Zehofera. Radi se o sestrinskoj partija CDU-a, koja postoji samo u Bavarskoj i koja je desno krilo višedecenijskog saveza dve partije desnog centra. Po potrebi, ova partija pomera poziciju koalicije ka desnici, i time pokušava da neutrališe pojavljivanje AfD-a. To je naročito vidljivo u pogledu migrantske politike, jer ova partija insistira na strožoj kontroli granica. Francuski republikanci odgovorili su kandidaturom na predsedničkim izborima tačeriste Fransoe Fijona, koji je nastupio sa izrazito konzervativnom političkom agendom, dok je Austrijska narodna partija formirala koalicionu vladu sa Slobodarskom partijom Austrije. Švedske demokrate podržale su inicijativu Alijanse u Švedskoj, da se izglasa nepoverenje premijeru iz redova socijaldemokrata, što može biti signal da će u budućnosti doći do bliže saradnje, iako je takva mogućnost odbacivana tokom kampanje. Ipak, za vreme kampanje, partije Alijanse zaoštrile su svoje stavove u pitanjima otvorenosti granica i mogućnosti integracije postojećih imigranata, čime su se politički približile Švedskim demokratama.
Partije i pokreti levo od socijaldemokratije4 i pojedine ekološke partije pokušale su, i pokušavaju, da izgrade sopstvene snage i povrate poverenje radničke klase. Uspešnost takvih projekata uslovljena je nizom faktora i dobrim delom zavisi od lokalnog konteksta. Osim toga, otvara se pitanje šta raditi ako se osvoji vlast, a slučaj Sirize pokazao je kakve su teškoće kada je međunarodno okruženje neprijateljski nastrojeno. Negde su takve partije ostvarile znatnije izborne uspehe, imaju jaku društvenu bazu i redovno su deo parlamentarne politike, a u pojedinim državama istakle su ozbiljne predsedničke kandidate.
Za razliku od devedesetih godina, kada su partijski sistemi bili usmereni ka centru političkog spektra i kada se često gubila razlika između levog i desnog centra, uz nezaobilazne velike koalicije, danas je situacija dosta drugačija. Jasno se profilišu levica i desnica i dolazi do polarizacije političkog prostora. Politika čiji je cilj postizanje konsenzusa zamenjena je konfliktnom politikom. Blokovska podela u Švedskoj samo je poslednji i najvidljiviji primer takvih dešavanja. Ovo će verovatno voditi ukrupnjavanju opcija na obe strane spektra i oštrijoj političkoj konfrotaciji.
- EPP (European People’s Party) – Evropska narodna partija – je evropska politička partija koja okuplja partije desnog centra iz evropskih država. Najveće pojedinačne partije su CDU Angele Merkel, Forzca Italija Sivija Berluskonija, Narodna partija iz Španije i Austrijska narodna partija Sebastijana Kurca. Iz bivše SFRJ, HDZ iz Hrvatske i SDS iz Slovenije punopravne su punopravne članice ove partije. SNS i SVM iz Srbije, SDA, HDZ BiH i PDP iz BiH, VMRO-DPMNE iz Makedonije, i LDK sa Kosova pridružene partije/posmatrači, jer države iz kojih dolaze nisu članice Evropske unije. Ranije su deo EPP-a iz Srbije bili DSS i G17+.
- Rust Belt obuhvata severoistočni deo SAD-a oko Velikih jezera, koji je krajem 20. veka pretpreo deindustrijalizaciju i veliki odliv lokalnog stanovništva. Neki od gradova koji su pretrpeli najvieće štete su Detroit, Klivlend, Bafalo i Sent Luis.
- Za razliku od levičarskih partija, koje u prvi plan ističu pitanja ekonomskih nejednakosti, socijalne zaštite i jednakosti, partije desnog centra više se bave pitanjima bezbednosti, vladavine prava i preduzetništva.
- Većinom se takve partije samodefinišu kao partije demokratskog socijalizma.
