Jedan privilegovani fudbalski klub, jedna titula i dugotrajna tranzicija

Nacionalni klub mora imati i nacionalne titule. Ako toga i nije bilo, uvek možemo izmisliti nešto i napraviti tradiciju s kojom ćemo biti ponosni.

Svakodnevna proizvodnja legitimiteta jedna je od osnovnih funkcija države (a posebno savremene kapitalističke države obzirom da ona polako ali sigurno odustaje od svojih tradicionalnih prosvetiteljskih uloga). A ta je proizvodnja daleko efikasnija ako taj legitimitet izgleda kao da dolazi odozdo i ako izvire iz ne-baš-formalnih struktura. A ako postoji neka institucija koja se nalazi na granici formalnog i neformalnog te kroz koju se na politički bremenit način kosi i „sporedno“ i „važno“, onda je to fudbal – pa se ispostavlja da je baš fudbal (i sport uopšte) taj privilegovani kanal za proizvodnju utemeljenja, legitimiteta pa na kraju i neizbežnosti često poražavajuće stvarnosti jednog društva koje se nalazi u beskrajnoj tranziciji.

Hajdemo ukratko, za one koji ne znaju o čemu je reč: fudbalski klub Crvena Zvezda je još pre par godina uputio jedno pisamce: Zahtev Fudbalskom savezu Srbije da mu se pobeda u kvalifikacionom i pripremom turniru 1946. – uz pomoć kojeg je od sledeće sezone formirana bazična hijerarhijska struktura fudbalskog takmičenja u Jugoslaviji – prizna kao još jedna (nacionalna) titula.

Naime, svaka republika je tog proleća održala kvalifikacioni turnir (a Vojvodina kao autonomna pokrajina i Istra su imale svoje posebne kvalifikacije)¹ čiji su rezultati iskorišćeni za struktuiranje prve, druge i ostalih liga tadašnjeg fudbalskog prvenstva Jugoslavije. Dakle u pitanju je bio turnir jednog dela (tačnije: jednog dela jednog dela) tadašnje države sa ciljem uspostavljanja elementarne inicijalne strukture u fudbalskom takmičenju novonastale države.

Povodom ovog zahteva, fudbalski klub Partizan je dostavio svoju argumentaciju u kojoj se navodi da je u pitanju bilo ne-nacionalno i u suštini okružno takmičenje pa bi proglašavati ga „nacionalnim“ bilo em besmisleno em bi predstavljalo čisto silovanje pravnih regula; da na istu titulu podjednako pravo polaže i Spartak iz Subotice jer je on bio pobednik kvalifikacija na teritoriji Vojvodine; da pobednik sličnog turnira 1945. godine (FK Metalac) polaže isto takvo pravo na nacionalnu titulu; da kvalifikacioni turnir nije izveden po pravilima lige već upravo po pravilima koji su za cilj imali kvalifikovanje za buduće lige; da su se usled borbenih dejstava neki klubovi u prvenstvo kvalifikovali nezavisno od ovih okružnih takmičenja (baš kao Partizan) pa da i nisu bili u prilici da se takmiče moguće je i upravo zbog toga što su u tom trenutku bili potencijalno najjači, te da ispada da bi nacionalna titula bila dodeljena nekome ko je u suštini samo učestvovao u nekakvom maltene baražnom i neobaveznom obliku takmičenja.

Podržite nas!

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

Međutim, i pored ove planine kontraargumentacije Fudbalski savez Srbije je (očekivano?) usvojio molbu Crvene Zvezde pa je tako taj fudbalski klub sada i zvanično stekao i još jednu dodatnu titulu – onu iz 1946. – namaknuvši tako broj titula nacionalnog prvaka na 30.

Ruku na srce, ništa novo pod kapom nebeskom: prekrajanje istorije zarad besmislenog nanošenja dužine tradicije na ovim prostorima je samo po sebi ozbiljna tradicija.

O politikama legitimieta

Ali onkraj činjenice da je FK Crvena zvezda samim činom zahteva pokazao jednu alavost na banalno kićenje titulama (čak i onim nepostojećim); onkraj činjenice da je u pitanju administrativna materijalizacija neformalne crvene (crveno-bele?) telefonske linije između jedne tribine i državne administacije;² te onkraj činjenice da je u pitanju očigledno prljava taktika u dugogodišnjoj kompeticiji sa glavnim fudbalskim takmacom (Partizanom) koja rabi upodobljenost administracije sa navijačkim preferencijama sadašnjeg predsednika – izgleda da je u pitanju i rekonfigurisanje mape nacionalnih titula u funkciji šireg procesa rekonfigurisanja geografskih, administrativnih i ideoloških granica.

Izgleda, naime, da je ovo mešanje baba i žaba posledica strane želje za distanciranjem od istorije Jugoslavije i histerične proizvodnje „državnosti Srbije“. I ništa neuobičajeno: nelagode tanke legitimacijske osnove danas, podupiru se čistom masom izmišljene pa administrativno pečatirane prošlosti a na kraju i ovakvim bizarnijim načinima dopisivanja državnosti.

Jer ako je Crvena zvezda 1946. godine bila nacionalni prvak onda je Srbija 1946. bila država; a ako je Srbija te 1946. bila država, onda je Jugoslavija bila nešto drugo do države – ili nešto malo manje ili nešto malo više, ali svakako ne niti „naša nacionalna“ a posebno ne Zvezdina država; onda se dodeljivanjem titule 1946. Srbiji dodaje i dodatna doza državnosti. A uz to što je izmišljena i uz to što zaista predstavlja namicanje maka na konac – titula je donekle i mehanizam privilegovanja obzirom da se Crvenoj zvezdi time dodalo malo i državotvornosti³ koja jeu bedi tranzicionih društava veoma cenjena roba.

Ali ovaj slučaj sa pravljenjem nacionalne titule od učešća po turnirčićima i administrativnim grebanjem o mrvice u funkciji dizanja u nebesa privilegovanih sportskih institucija ne bi trebalo da nas previše začudi: iako su – doduše isključivo igrom istorijskih okolnosti – sami klubovi propustili priliku da se novim istorijama i političkim potrebama upodobe i po samim svojim imenima (dva najveća kluba nose pomalo opasna i pomalo prljava imena, zajedno sa opasnim i pomalo prljavim simbolom) ni jedan ni drugi klub – a posebno onaj iz Ljutice Bogdana – nije propustio da se prilagodi ideološki, politički i funkcionalno. Na kraju krajeva na njihovim stadionima je lociran i onaj poslednji (a zapravo prvi i jedini) legitimacijski argument svake države: čisto i ne odveć selektivno nasilje zauzdano na sasvim tankom lančiću.

Uostalom, da se ne lažemo, izliv nacije u teren devedesetih (i to ni manje ni više nego baš na utakmici dva kluba predstavnika novonastalog nacionalnog bića: Dinamo – Crvena zvezda) najavio je i izliv „nacionalnih pitanja“, konačnih rešenja, Velikih Srbija/Hrvatski (…), razmena stanovništava, te na kraju i prave pravcate reke izlivene krvi.

Patriotski angažman⁴ sa početka devedesetih tako ovih dana dobija svoje administrativne potvrde (u vidu priznavanja nepostojećih titula⁵) kao što već godinama ima finansijske isplate: jer iako nije odveć velika tajna da ako ima i jedna institucija koja je pupčanom vrpcom i odnosom spojenih sudova spojena sa etno šovinističkom državom Srbijom: onda je to Crvena zvezda; iako nije tajna koji je klub bio centralni regrutni centar za ratove devedesetih – nešto se teže do javnosti probijaju i informacije koje ukazuju da je u pitanju bio i koordinacioni centar za upravljanje primitivnom akumulacijom kao centralnim političko ekonomskim procesom jednog tranzicionog društva.

Tako se tribina uspešno preselila u sferu biznisa i poslovanja, pa se tako određeni nezanemarljivi broj firmi koje blisko sarađuju sa državnim institucijama i javnim preduzećima nalazi u vlasništvu vođa navijača pa čak i nose nazive po navijačkim podgrupacijama – i najviše se upošljavaju na projektu – a na kojem bi drugom? – Beograda na vodi.⁶

Politike relativizacije, sinhronizacije i homogenizacije

Ali privilegovanje srpskijeg kluba ne treba tumačiti tek kao usklađivanje sportskih rezultata sa navijačkim preferencijama vrhovnog menadžera. Stoga skok na strukturne političke teme: iako tek vladavinom Aleksandra Vučića, stepen homogenizacije i sinhronizacije delovanja institucija države i državnih ideoloških aparata sa ciljem rehabilitacije pred-socijalističkog državno ekonomskog uređenja dostiže do nivoa u kojem je moguće upodobiti čak i one segmente koji nisu centralni za funkcionisanje tranzicionih političkih modela (ekonomiju i politiku) – tu homogenizaciju valja posmatrati u širem istorijskom konekstu. A u kontekstu fudbalskog takmičenja, ovo znači i sinhronizaciju u funkciji stvaranja legitimitimacijskih osnova i država i političkih elita kao i društveno ekonomskog sistema.

Jer dodatna lekcija koju možemo da naučimo iz ovog svinjca FSS-a je lekcija o relativizaciji kao političkom oruđu teškog kalibra. Ako već administrativna arbitrarnost može da dopisuje tutule i otpisuje golove te ako je sve relativno – onda je uistinu sve relativno; onda zaista i mogu i da se izmišljaju titule; ako mogu da se izmišljaju nacionalne titule, onda mogu da se izmišljaju i mitologije koje će legitimisati i države i njihove političke elite.

Ukratko: državotvorni je cinizam koji po sebi i čini osnovicu postjugoslovenskih legitimacijskih politika – veoma efikasno političko oruđe. Kao što, dakle, relativizacija ratova devedesetih i cinizam koji je ulagan u njihovu normalizaciju za cilj imaju legitimaciju sadašnjih država i njihove unutrašnje novostvorene hijerarhijske strukture (ako su ratovi bili ok, onda je i sve što su oni proizveli⁷ isto tako ok), cilj ove tribinsko-administrativne zavrzlame nije samo zadovoljenje navijačkih potreba predsednika; i nije samo teatralna demonstracija telefonske veze između tribine, predsednika i svake pojedinačne institucije. Pre će biti da je u pitanju administrativni performativni akt transgresiranja Jugoslavije dodavanjem državnosti u nacionalne etno prćije i njihove ključne institucije: pečat koji je već stavljen politikama retradicionalizacije države, konzervativizacije urbanih sredina i politika, etnošovinizacijom kompletnih društava te romantizacijom predsocijalističke prošlosti.

Ukratko: jedan narod, jedna država, jedan vođa, jedan klub!

1. Pritom, deo klubova se kvalifikovao za prvu ligu i bez učešća na tom turniru – pa ispada da je turnir organizovan kao neka vrsta baraža.
2. Jer zvezdaši su odluku jednim transparentom unapred anticipirali
3. A da ni ne pominjemo koliko je već ovaj fudbalski klub alav na dopisivanje državotvornih zasluga: tako baš ovaj klub sebi potpuno nezasluženo pripisuje zasluge za obaranje Miloševića.
4. No, evo i problema: mentalna gimnastika zapravo ne mora ovde da se završi: pa ako Crvena zvezda sebe vidi kao primarno srpski a Partizan kao jugoslovenski klub – onda ni sve one titule koje je klub iz Ljutice Bogdana osvojio od 1947. do 1991. nisu srpske; ako već postoji ta fiksacija na osvajanje srpskih titula, onda su nacionalne (srpske) titule osvajali pobednici srpske lige – pa, molim lepo, Zvezda nek vrati jugoslovenske titule i nek se šepuri sa čim ima. Samo je nebo granica.
5. Doduše, bilo je i nepostojećih golova proteklih sezona.
6. Izgleda da država nije baš u potpunosti zaboravila svoji majčinsku ulogu i izgleda da država ipak nekome nešto obezbeđuje: ako već stanovništvu ne obezbeđuje zdravstvenu zaštitu i školovanje a ženama elementarnu sigurnost od nasilja, ona ipak obezbeđuje zadovoljenje navijačkih potreba nekog od klubova a istaknutijim siledžijama i malo poslovnih prilika.
7. A proizveli su kako novonastale nacionalne države kao osnovne privatizacione aparate – tako i nove socijalne i klasne hijerarhije.