Razorne posledice koronavirusa ozbiljno su uvećane iracionalnošću sistema koji ljudski život vrednuje kroz prizmu prihoda i rashoda. Suočene sa slomom, države su već morale da intervenišu na tržištima – sada treba da se prihvate planiranja obnove naših društava za budućnost.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.
Pandemija koronavirusa preti da eskalira u globalnu krizu epohalnih razmera. Dok zarazna bolest zahvata svet, katastrofalna reakcija na epidemiju u Sjedinjenim Državama i Evropi ukazuje na brojne strukturalne slabosti u političko-ekonomskim postavkama zapadnog sveta. To nedvosmisleno otkriva koliko su tržišno orijentisana kapitalistička društva nesposobna da se bave vanrednim situacijama ovog opsega i intenziteta.
Postoje najmanje tri međuzavisna aspekta sadašnje krize, koji prikazuju temeljne pukotine suštine važećeg poretka. Prvi i najvažniji od njih je, naravno, medicinski aspekt: kriza javnog sistema zdravstvene zaštite koja se ispoljava u vidu nemilosrdnog eksponencijalnog rasta broja otkrivenih slučajeva, broja hospitalizovanih pacijenata i broja smrtnih ishoda. U Sjedinjenim Državama i mnogim evropskim zemljama je već neizbežno ponavljanje italijanskog scenarija, jer nagli priliv pacijenata u kritičnom stanju preti da preplavi sistematski finansijski zapostavljane javne zdravstvene sisteme koji ionako nisu svima dostupni.
Neposredni prioritet vlada bi stoga trebalo da bude da spreče nadolazeću humanitarnu katastrofu i spasu što više života. Međutim, brzo je postalo jasno da će za stavljanje ove besne pandemije pod kontrolu biti potrebno mnogo više nego da politički funkcioneri ubeđuju građane da menjaju ponašanje. Ova strategija, koja u praksi ide na privatizaciju troškova krize, prebacujući čitav teret prilagođavanja na pojedince, rukovodi se tržišnom logikom. Kako je usplahireno vrludanje nekoliko zapadnih vlada tokom proteklih nedelja pokazalo, javna kampanja za pranje ruku, kijanje u lakat i dobrovoljno fizičko distanciranje jednostavno neće biti dovoljna da zaustavi rastuću stopu zaraze.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, suzbijanje pandemije će od država iziskivati ekstremne mere, od prisilnih zatvaranja i karantina do dalekosežnih intervencija u oblasti javnog zdravlja. Potonje će morati da uključe ne samo nagli porast bolničkih kapaciteta i junačke napore u proizvodnji respiratora, zaštitne opreme i sanitetskog materijala uopšteno, već i od vlada nadziranu neodložnu i široku distribuciju testova, detektovanje kontakata i kontrolisanu izolaciju zaraženih – kao i ubrzan rad na razvoju efikasne vakcine. Takva hitna reakcija države je očito potrebna, ali ona će primorati većinu zapadnih vlada da prekorače granice neoliberalne nenadležnosti koju su, kao garantima „slobodnog preduzetništva“, sebi odavno postavile.
Ekonomski slom
Tek ćemo osvestiti kakve će biti posledice tako naglog zastoja u proizvodnim i komercijalnim delatnostima. Sve što zasad znamo je da će ekonomski pad biti ogroman – daleko gori od svega što smo ikad videli u mirnodopskim uslovima – i da bi on mogao ugroziti postojanje debelo zadužene svetske ekonomije i postojećeg globalnog finansijskog sistema. Kao što je milijarder Bil Akman, menadžer hedž (hedge) fonda, nedavno izjavio za CNBC, „kapitalizam se ne da pauzirati na godinu i po“.
Zapadne vlade i centralne banke, uvek spremne da podupru postojeći poredak, su stoga agresivno odreagovale na ovaj drugi aspekt krize. I dalje oklevajući da zaštite javno zdravlje, pohitali su da očuvaju „zdravlje“ tržišta. U razmaku od samo nekoliko nedelja, zvaničnici su već ponudili brojne spasilačke pakete rekordnog obima da bi sprečili urušavanje celog sistema: uključujući niz monetarnih intervencija Federalnih rezervi i fiskalni stimulativni program u iznosu od dva biliona dolara, koji je nedavno odobrio američki Senat.
Uprkos svemu tome, analitičari se slažu u oceni da svetsku ekonomiju ove godine čeka stravičan pad. Investiciona banka Goldman Saks je procenila da bi američka ekonomija mogla da se umanji za čak 24% u drugom tromesečju 2020. godine. Proteklog vikenda Federalne rezerve su iznele još dramatičnije procene – pad obima produktivnosti od 50%. Kolaps takvih razmera još nije doživljen – čak ni za vreme Velike depresije. Budući da i Kina, Japan, evrozona i Velika Britanija istovremeno beleže najveći pad poslovanja, zaključak se čini neizbežnim: primiče se raspad kapitalističke svetske ekonomije.
Sada se nalazimo na nepoznatoj teritoriji. Ako izostanu radikalni potezi države, nastupajuća ekonomska depresija će podstaći treću istovremenu vanrednu situaciju: socijalnu krizu čija je ozbiljnost bez presedana u modernoj demokratiji u mirnodopskom periodu. Dok se vodeće svetske ekonomije iznenada zaustavljaju, stotine miliona ljudi širom sveta ostaju bez posla i sredstava za život. Federalne rezerve su upravo upozorile da bi nezaposlenost u Sjedinjenim Državama mogla skočiti na rekordnih 30% do drugog tromesečja 2020. Poređenja radi, tokom Velike depresije tridesetih trebalo je četiri godine da nezaposlenost dosegne svoj vrhunac od 25%.
Drastične mere
Jasno je da ovakva situacija bez presedana zahteva do sada neisprobane mere. Postoji samo jedan način da se spreči da se trostruka katastrofa zastrašujuće pandemije, svetske ekonomije u kolapsu i istrošenog društvenog poretka potpuno otmu kontroli. Na vladama širom sveta je da se udruže u koordiniranom naporu odlučnog suočavanja sa globalnom krizom javnog zdravlja, preuzmu kontrolu nad strateškim oblastima ekonomije i obezbede proizvodnju osnovnih neophodnih dobara u skladu s mogućnostima, kao i distribuciju na osnovu potreba. Ne možemo dopustiti da se teret krize privatizuje i padnu na pleća onih koji to najmanje mogu podneti teret: radnika, starih i siromašnih.
Sve ovo će zahtevati napuštanje višedecenijskog neoliberalnog koncepta svete slobode tržišta, te udruživanje napora u odbrani javnog zdravlja, ekonomskog opstanka i društvene solidarnosti. Biće potrebno efikasno raspuštanje brojnih segmenata radne snage kako bi se sprečilo dalje širenje bolesti. Trebaće nam neposredan moratorijum na sve kirije, dugove i hipoteke, kako bi se ljudi zadržali u svojim domovima tokom trajanja pandemije. A, tamo gde to već nisu učinile, vlade će morati da priskoče i osiguraju sve plate, te da obezbede garantovani prihod onima koji nisu u redovnom ili stalnom obliku zaposlenja.
Ove radikalne mere zauzvrat će zahtevati veliko povećanje državnih rashoda, kako bi se nadoknadio izgubljeni priliv iz delatnosti privatnog sektora. Takav ambiciozan plan fiskalne ekspanzije mogao bi se finansirati visokim porezima na bogatstvo ultra-bogatih i ozbiljnijim monetarnim finansiranjem budžetskih deficita. U Evrozoni bi izdavanje kolektivnih „korona obveznica“ – što je predlog koji je prošle nedelje plasiralo devet država članica Eurozone, ali kome su se odlučno usprotivile Nemačka i Holandija – umanjilo opterećene od pozajmica najteže pogođenim zemljama, omogućavajući im da ostatak kontinenta zaštite od drugog talasa epidemije. Bez snažnih gestova međunarodne solidarnosti u suočavanju sa opštom krizom, biće konačno ugušen evropski projekt – i ideal internacionalizma uopšteno.
Postaje sve jasnije da nas „spontani poredak“ slobodnog tržišta ne može spasiti od vanrednih stanja u medicini, ekonomiji i društvu. Sviđalo nam se to ili ne, veliki deo sveta već se usmerava ka donekle planskoj ekonomiji, ili barem ekonomiji na koju mnogo više utiče država, kako bi se nosili s vanrednim izazovima. Jedino pravo pitanje je: hoće li novi ekonomski model poprimiti oblik business-friendly „kapitalizma katastrofe“, usmerenog na očuvanje korporativne moći u ojačanoj kapsuli nacije i države, ili će preći u oblik internacionalističkog „socijalizma katastrofe“ usmerenog ka zaštiti radnika i očuvanju tkiva naših demokratskih društava?
Već je postavljen front borbe za ono što gotovo sigurno izrasta u najveću krizu našeg doba. Kakav god bio ishod, on će zasigurno definisati našu sposobnost da se suočimo s još većim izazovima koji nam predstoje: od klimatske krize do šestog masovnog izumiranja. Ovog puta, ne smemo da pogrešimo.
Prevod s engleskog: Iskra Krstić
