U 2019. godini, koju je Vlada Srbije proglasila godinom bezbednosti i zdravlja na radu, poginulo je više radnika/ca nego 2018. kada su stradale čak 53 osobe. Istovremeno, iako je to do sada uredno činilo, Ministarstvo rada je autoru teksta odbilo da dostavi podatke o poslodavcima koji su stradale radnike angažovali, kao i o eventualnim kršenjima propisa na radu, iako je skrivanje tih informacija u suprotnosti sa Zakonom o dostupnosti informacija od javnog značaja, ističe za Mašinu bivši Poverenik Rodoljub Šabić.
Tema bezbednosti i zdravlja na radu ušla je u žižu interesovanja medija, a time i političara, aktivista i, generalno, šire javnosti, tek 2018. godine – da bi se to dogodilo 53 osobe je na svom radnom mestu moralo da strada, a najveći broj njih na srpskim gradilištima. Te 2018. godine, pre svega tokom letnje sezone, radnici su ginuli i na najvećim infrastrukturnim projektima u prestonici, kao što su Beograd na vodi, ali i na gradilištu u ulici Kneza Miloša u Beogradu, na mestu bivše ambasade SAD, gde je investitor izraelska kompanija KMR Development.
Zbog crne serije pogibija i velikog interesovanja javnosti, Vlada Srbije je proteklu 2019. godinu proglasila godinom bezbednosti i zdravlja na radu, međutim, prema analizi Mašine, taj proglas je ostao ništa više do mrtvog alibi-slova na papiru.
Naime, prema zvaničnim podacima Inspekcije rada, prošle godine je ukupno poginulo čak 54 radnika, jedan više nego u tragičnoj 2018., a čime je ponovljen neslavni rekord iz 2006. godine kada je nastradao isti broj radnika.
Prema podacima Inspekcije, 33 radnika su poginula na licu mesta, 16 radnika je naknadno preminulo od teških povreda zadobijenih na radu, dok je još pet radnika usmrćeno tokom „kolektivnih povreda na radu“.
Međutim, Inspekcija, odnosno nadležno Ministarstvo za rad, odbilo je da autoru teksta dostavi podatke o tome kada su radnici poginuli, u kojoj firmi ili za kog investitora su radili, ko je radnike formalno angažovao odnosno ko je poslodavac, kao i da li je Inspekcija rada tokom nadzora utvrdila bilo kakva kršenja zakona i propisa, i šta je tim povodom preduzela. Kako u odgovoru navode, odgovore navodno nismo dobili kako ne bi uticali na istragu.
U cilju istrage koju pored inspekcije rada vode i drugi nadležni organi, Inspektorat za rad ne daje podatke o smrtno stradalim licima, utvrđenom činjeničnom stanju i preduzetim merama u vezi smrtnih povreda na radu, a kako ne bi ugrozio, omeo ili otežao sprečavanje ili otkrivanje krivičnog dela, optuženje za krivično delo, vođenje pretkrivičnog postupka, vođenje sudskog postupka, izvršenje presude ili sprovođenje kazne, ili koji drugi pravno uređeni postupak, ili fer postupanje i pravično suđenje, navode u Inspekciji rada.
Ovakav odgovor je neuobičajen iz više razloga. Prvo, zbog toga što je svojevrsni presedan, jer je Inspekcija rada javnosti, a i autoru teksta u više navrata tokom protekle dve godine, odgovarala na identična pitanja i dostavljala identične podatke. Drugo, jer je uskraćivanje ovih podataka kršenje Zakona o dostupnosti podataka od javnog značaja, zbog čega ćemo se žaliti i Povereniku.
Rodoljub Šabić, bivši Poverenik za informacije od javnog značaja, kaže za Mašinu da su podaci koje smo tražili „po definiciji“ informacije od javnog značaja, i da je ovde kršenje zakona nedvosmisleno.
Razlog za uskraćivanje podataka koje ste tražili je potpuno proizvoljan i suštinski ne znači ništa. Ako stvarno postoji neki poseban razlog, bili su dužni da ga navedu. Ovo su po definiciji podaci od javnog značaja, i treba da se žalite aktuelnom Povereniku, ističe Šabić.
Na pitanje da li Inspekcija ove podatke krije kako bi zaštitila poslodavce, Šabić odgovara da ova situacija „izaziva sumnju u to“.
Indikativna je odluka Inspekcije da baš te podatke ne dostavi. Ali ne bih ulazio u motive. U Srbiji postoji trend u gotovo svim oblastima da se od građana skrivaju informacije koje bi po svojoj prirodi morale da budu javno dostupne“, objašnjava naš sagovornik.
Saša Torlaković, predsednik Sindikata radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala Srbije ističe za Mašinu da je iznenađen ovakvim postupkom Inspekcije rada, kao i da sve podatke koji govore o direktnom prekršaju poslodavca treba javno objaviti.
Iznenađuje me takav odgovor Inspekcije, jer smo do sada imali dobru saradnju kada je reč o transparentnosti. Ja bih svaki slučaj pogibije na radu javno objavljivao. Pogotovo u situacijama kada je poginuo radeći na crno, to je podatak koji mora da se objavi, i to je već prekršajna kazna od dva miliona dinara, ističe Torlaković.
On dodaje i da su „kapitalisti prejaki u Srbiji“, a pre svega ističe ulogu Saveta stranih investitora koji kroje sve zakone u našoj zemlji.
Zaštita poslodavaca uz obećanja o zaštiti radnika
Cilj je zaštita radnika. Želimo kao država da pokažemo da smo odlučni u borbi protiv onih koji zloupotrebljavaju zakon i ne pridržavaju ga se, izjavio je ministar Zoran Đorđević početkom 2019. godine, odlučno najavivši godinu bezbednosti i zdravlja na radu.
Međutim, njegovo dosadašnje postupanje pokazuje da je bliži zaštiti investitora i podilaženju njihovim zahtevima. U slučaju pogibije dva radnika na Beogradu na vodi, kada je investitor praktično umesto Inspekcije rada saopštio da je sve rađeno po propisima, ministar je opravdao abdiciranje Inspekcije time što je investitor navodno rekao istinu o slučaju – a to je, naravno, da je sve rađeno po propisima – pa Inspekcija nije imala šta više da uradi.
Ovo poslednje skrivanje informacija, koje je novinar Mašine zahtevao, o investitorima i poslodavcima na čijim poslovima je u toku 2019. poginulo čak 54 radnika, samo je poslednji korak pretvaranja države u uslužni servis krupnog i/li podobnog kapitala.
Ministar je početkom 2019. najavio i donošenja dva nova zakona do kraja godine koji bi trebalo da štiti radnike: izmenjeni Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, kao i Zakon o osiguranju radnika od povreda koji bi obavezivao poslodavce da sve svoje radnike osiguraju od povreda kod osiguravajućih kuća, čime bi se izbegao dugi i neefikasni sudski postupak, a novac radniku isplatio odmah nakon nesreće.
Međutim, ni jedan ni drugi zakon nisu doneti, a nije zaustavljen ni trend rasta pogibija radnika u Srbiji.
Saša Torlaković ističe da novi Zakon o bezbednosti na radu nije donet još uvek, jer se radna grupa nije usaglasila, odnosno jer nije prihvaćen predlog sindikata o „sindikalnom inspektoru“ koji bi takođe kontrolisao bezbednost na radu.
Taj predlog nije prihvaćen verovatno iz straha da ćemo naići na gomilu radnika na crno. Oni kažu, pa nek radnici zatraže da se formira Odbor za bezbednost. A to je potpuno besmisleno, poslodavac će radniku samo reći da ide kući i formira Odbor u svoja četiri zida, objašnjava Torlaković.
On navodi da će oba zakona ipak biti nekakav pomak za radnike, i nada se da će biti usvojeni u toku ove godine.
Tu ima važnih odredbi kao što je zatvaranje gradilišta na tri dana čime poslodavac biva na ozbiljnom trošku, izjavio je naš sagovornik.
Bez kazni za pogibije, niko ne priča o invalidima rada
Ipak, jedan od glavnih razloga zbog čega je bezbednost na radu i briga poslodavaca o radnicima na ekstremno niskom nivou jeste i to što za odgovorne – gotovo da nema kazni.
Apsurdno je i to što će poslodavac platiti duplo veću kaznu ako ga uhvate da zapošljava „na crno“, nego ako mu pogine radnik. Istovremeno, zbog pogibija zaposlenih na radnim mestima uglavnom niko krivično ne odgovora. Iako je krivičnim zakonikom propisana kazna od dve do 12 godina zatvora za odgovorno lice koje izazove smrt radnika, u poslednjih devet godina izrečene su samo dve kazne zatvora – i to u trajanju od po godinu dana.
Ubeđen sam da bi, kada bi neko ko je direktno kriv za nečiju smrt bio kažnjen onako kako je zakon predvideo – zatvorskom kaznom od bar pet ili 10 godina – mnoge stvari u ovoj državi bile drugačije i da bi oni koji ulaze u tu vrstu posla bili mnogo oprezniji i vodili više računa o svemu onome što faktički utiče da ljudi smrtno stradaju, izjavio je prošle godine direktor Inspekcije rada Stevan Đurović.
Međutim, pomaka za sada nema. Od 2006. godine do početka 2020. na radnom mestu je poginulo 580 ljudi, a najviše u građevinarstvu. Razlozi za sve crnju statistiku na gradilištima su to što građevinski radnici napuštaju zemlju, pa te poslove rade nestručni i neobučeni ljudi, kao i to što se poslodavci osećaju zaštićenim da ne vode računa o ljudima koji im stvaraju višak vrednosti.
Danas skupljaju ljude na ulici da bi radili na gradilištu. To je strašno. Svi koji su znali taj posao, napustili su zemlju. Niko neće da rizikuje život za male pare kad preko može da zaradi višestruko više, objašnjava predsednik sindikata radnika građevinarstva Saša Torlaković.
Pored velikog broja poginulih, hiljade radnika je završilo sa teškim telesnim povredama zbog koji su praktično onemogućeni doživotno da se bave fizičkim poslovima.
Samo u 2019. godini na radu je teško povređeno 814 ljudi, a lakše 72-oje, ističu u Inspekciji rada za Mašinu, što je takođe povećanje u odnosu na prethodnu godinu.
O njima se ni ne priča, a ti ljudi su invalidi za ceo život. Ti ljudi više ne mogu da rade niti da izdržavaju svoje porodice. To je neverovatan gubitak za njih i njihove bližnje, ali i za samu državu, jer zamislite koliko je to izgubljenih radnih sati. O tome niko ne vodi računa, zaključuje Torlaković.
