Erkan Ersoj je prekaljeni radnički organizator sa iskustvom koordinatora brojnih uspešnih sindikalnih kampanja. On je predsednik Koordinacionog tela za Evropu u okviru sindikata UNI Global sa sedištem u Švajcarskoj. Veštine koordinisanja brusio je radeći godinama za jedan od najvećih sindikata u Ujedinjenom Kraljevstvu, Unite the Union. Stanovišta i iskustva koja nam je preneo podsticajna su za predstojeće sindikalne borbe. Zahvalni smo Erkanu za vreme koje je odvojio da odgovori na naša pitanja.
Radničko organizovanje je pojam koji nije odomaćen u javnom govoru u Srbiji. Sindikalno organizovanje verovatno zvuče prepoznatljivije. Kako definišeš radničko organizovanje?
Koncept sindikalnog organizovanja nije nov. Prisutan je već vekovima. Sve što mi preduzimamo je kroz istoriju isprobano već mnogo puta.
Verujem da se organizovanje radnika sastoji u formiranju snažnih struktura za kolektivno delovanje i izgrađivanju svesti o zajedništvu kako bi radništvo ostvarivalo svoju kolektivnu moć.
Preciznije, organizovanje je razvoj strategija, taktika i metoda, i građenje struktura za praktikovanje svih tih strategija, taktika i metoda, sa ciljem da se izgradi dovoljno snage da radnici mogu da kolektivno pregovaraju o podizanju plata i radnim uslovima u preduzeću, industriji, na nivou sektora ili države.
Ako razmotrimo sve vrste kolektivnog pregovaranja širom sveta naći ćemo primere velikih borbi i pobeda. Za svako takvo uporište radnici su se izborili krvlju, znojem, suzama i žrtvovanjem.
Da li se oslanjaš na neko konkretno istorijsko iskustvo u organizovanju?
Ako posmatramo istoriju kolektivnog pregovaranja i radničke borbe u različitim zemljama naći ćemo velike radničke vođe, političke organizatore na polju privrednih politika i sindikaliste širom čitave Evrope i sveta.
Oni su se borili za kolektivne ugovore i kolektivna prava sa jasnom vizijom i posvećenošću.
Želim da naglasim da organizovana moć radnika stoji iza svih progresivnih radnih prava i industrijskih politika koje danas imamo. Ništa nam nije poklonjeno.
Razvio sam grafik kolektivnog pregovaranja kako bih pojednostavio ovu istorijsku analizu koja povezuje sve istorijske borbe.
Radna mesta i radnici su u središtu svih tih borbi. Svaka borba za materijalni položaj je istovremeno i društvena, politička i ideološka. Isto je i sa svakom političkom, društvenom i ideološkom borbom. Sve su one međusobno povezane. Ne vidim nikakvu razdvojenost između njih. Ako ih sagledamo u njihovom jedinstvu možemo da razvijemo učinkovitije industrijske, političke, društvene i ideološke strategije za stvaranje dovoljno snažnih pokreta sa privlačnom snagom koja bi mogla da ujedini različite vidove borbi mnogih dobrih ljudi širom sveta.
Borba između kapitala i rada je u osnovi ovih borbi i pokreta raštrkanih širom sveta. Bilo da su u pitanju radnička prava, životna sredina, rodna ravnopravnost ili borba protiv bilo kog vida ugnjetavanja, sve one mogu i treba da budu ujedinjene pod zajedničkim stegom.
Šta misliš o situaciji u kojoj se nalaze radnici i sindikati u bivšim socijalističkim zemljama poput Jugoslavije, Albanije i drugih Istočnoevropskih zemalja? Koji vid organizovanja bi se mogao primeniti da bi se ojačala pozicija radničke klase i usmerilo ka borbi protiv kapitalizma?
Po mom mišljenju postoji nekoliko ključnih problema sa kojima se treba uhvatiti u koštac u različitim delovima Evrope.
Jačanje desničarskog populizma u situaciji kada su progresivne sile (političke stranke, udruženja, sindikati) slabe i malobrojne širom mnogih zapadnih i istočnih, odnosno bivših socijalističkih evropskih zemalja znači da nemamo luksuz da se opustimo i očekujemo da se radnici organizuju sami od sebe.
Na oba kraja Evrope ciljeve organizovanja moramo bazirati na osnaživanju radnika. Treba da omogućimo radnicima da se direktno uključe i preuzmu borbu za bolje nadnice, uslove i bolje društvo.
Šta je ključno kada govorimo o osnaživanju radnika? Da li to iziskuje promenu u funkcionisanju sindikata i drugih progresivnih organizacija?
Radnici kolektivno moraju da budu glavni donosioci odluka u svojim sindikatima, političkim strankama i drugim organizacijama koje osnivaju.
Trenutno su sindikati u bivšim socijalističkim zemljama slabi i doživljavaju se kao „društveni klubovi“ više nego kao oružje radnika.
Moramo razviti strategije za izgradnju nove kulture sindikalizma gde god možemo, i graditi nove odbrambene sindikate sa jasnom predstavom o tome da u svakom sektoru treba da pregovaramo kolektivno kada god možemo. U tim sindikatima treba da vlada kultura učestvovanja i demokratskog donošenja odluka, u okviru koje radnici imaju potpunu kontrolu nad procesom donošenja odluka.
U zapadnim i severnim delovima Evrope mnogi uhodani sindikati su toliko otuđeni od radnika u proizvodnji da zbog toga gube snagu, uticaj i relevantnost, naročito među mlađim radnicima.
Mnogima vladaju i parališu ih birokratske strukture koje ili nisu sposobne da sprovedu, ili očajnički izbegavaju učešće radnika u donošenju odluka, pa se stoga čvrsto drže svojih privilegovanih pozicija.
Takođe bih se usudio da tvrdim da je kolektivno pregovaranje pod specijalnim napadom i da ono gubi vidljivost budući da se većinu rundi u kolektivnom pregovaranju sprovodi nekoliko sindikalista u ime radnika na najvišim pozicijama, bez masovnijeg uključivanja radnika.
Mnogi sindikalisti se takođe fokusiraju na „servisiranje“ umesto na osnaživanje i uključivanje baze u ture kolektivnih pregovora i druge radničke borbe. Ljudi delegiraju odgovornost i nastaju odnosi robne razmene. Pojedini članovi sindikata misle ovako: „Plaćam članarinu, a zauzvrat očekujem usluge“. Ovo potpuno podriva etos sindikata, koji su u suštini izraz kolektivne snage radnika.
Moramo izgraditi strategije i kapacitete za suočavanje sa ovim problemima i u Istočnoj i u Zapadnoj Evropi, da bismo rekonstruisali i transformisali sindikate tako da se fokusiraju na izgradnju kolektivne snage radnika da pregovaraju na nivou preduzeća, industrije, sektora i na državnom nivou.
Sve više radnih ljudi u Srbiji obavlja prekarne ili, kako se još nazivaju, nestandardne poslove. Članstvo sindikata opada, sindikati se fokusiraju na socijalni dijalog, ne sindikalizuju prekarne radnike. Koliko je to važno, i kako se mogu organizovati prekarni radnici?
Prekarnost bi trebalo da se posmatra kao deo širokog spektra napada kapitala (naročito multinacionalnih kompanija) i institucija kapitala (npr. desničarskih vlada i Trojke: MMF-a, Evropske komisije i Evropske centralne banke) na radništvo. Ne možemo da zaustavimo te napade kroz socijalni dijalog.
Socijalni dijalog je u mnogim delovima Evrope utopija koja se oslanja na iskustva iz vremena kada su sindikati bili jaki, a kapital morao da pristaje na kompromise. Kapital više nije voljan da pregovara, on napada. Svako ko je sedeo za pregovaračkim stolom to može da potvrdi. Ako je sindikat snažan, poštovaće ga i slušati, ali, ako nije, neće ga ni primećivati.
Moramo da organizujemo prekarne radnike i zahtevamo prave ugovore, nadnice i radne uslove. Ako ne organizujemo najranjivije radnike njihov status će postati norma kao što je to bilo u prošlosti, kada nije bilo sindikata.
Prekarnost je dobar primer za to kako je ekonomska, odnosno borba u privredi istovremeno i politička i pravna borba. Tim problemima treba prići kroz političku strategiju za privrede. Zabrana ugovora sa nultim radnim vremenom koja je postignuta kampanjom sindikata u Irskoj je odličan primer pobede u političkoj borbi u oblasti privrede.
U slučaju takve problematike potrebne su nam nove strategije zasnovane na pomeranju kako poslodavaca tako i političara. Strategije uticaja koje koriste sindikati sa centralno organizovanim sekcijama su odličan primer. Strategija uticaja se usmerava na ključne tačke preko kojih donosioci odluka mogu biti pomereni. Sa svojim timom sam bio uključen u devet borbi na bazi strategija uticaja u UK, i pobednički smo izašli iz svakog. Na primer, u sektoru hrane borili smo se za paritet i mogućnost stalnog zaposlenja za povremeno angažovane radnike organizujući pritisak na supermarkete da kupuju meso od kompanija koje ne eksploatišu radnike.
Za kraj intervjua, da li bi mogao da kažeš nešto o sebi? Kako si postao organizator? Koja su neka od tvojih formativnih iskustava?
Nakon što sam diplomirao 2005. prijavio sam se u sindikat Unite the Union (koji se u to vreme zvao Transport and General Workers’ Union) za posao „organizatora-pripravnika“. Pre nego što sam angažovan prošao sam ozbiljnu i strogu procenu. Stariji organizatori su nas ispitivali dva dana, u školskim uslovima i na terenu, posmatrajući kako komuniciramo sa radnicima. Nakon toga mi je ponuđen angažman. Malo sindikata ima tako sistematičnu procenu budućih organizatora. U sindikatu Uni Global koristimo sličnu metodologiju za potrebe angažmana u Evropi.
Nakon što sam primljen radio sam godinu dana kao pomoćnik koordinatora, uglavnom sa radnicima u mesnoj industriji. Tokom jednogodišnjeg perioda prošao sam obuku iz teorije organizovanja i obuku iz praktičnih organizacionih tehnika. Na svaka tri meseca organizovane su rutinske provere, nakon čega smo angažovani kao organizatori sa punim radnim vremenom.
Nastavio sam da organizujem radnike u prehrambenoj industriji, avijaciji, logistici, građevinarstvu, finansijama i drugim sektorima nekoliko godina. Izgradili smo jake strukture na radnim mestima otkrivajući prirodne vođe i radeći na brojnosti članstva (u Ujedinjenom Kraljevstvu je potrebno imati 50% članova sindikata na radnom mestu da bi se ostvarilo pravo na kolektivno pregovaranje).
Nekoliko godina kasnije postavljen sam za vođu petočlanog tima, a zatim za vodećeg organizatora. Upućen sam u mali, ali vrlo politizovan i težak region da budem posrednik u problematičnim situacijama. Tamo sam učestvovao u omasovljenju članstva i podizanju poverenja u timu pre nego što sam nastavio dalje.
Na kraju sam postavljen na poziciju vodećeg regionalnog organizatora za najveći region (London i Istočni london), gde sam upravljao, nadzirao i koordinirao rad regionalne organizacione jedinice i njenih resursa koji pokrivaju sve sektore našeg sindikata. (Unite the Union ima preko milion i dvesta hiljada članova, od čega je u regionu Londona 400 000).
Na kakvim vrstama kampanja si tada radio? Da li si počeo da obučavaš organizatore još u Unite the Union, ili nakon što si prešao u Uni Global?
Tim koji sam vodio kao vodeći regionalni organizator se sastojao od dve vođe tima i deset organizatora. Bio sam zadužen za uvođenje, trening, upravljanje i nadzor nad svim „kampanjama- 100%“ (njihov je cilj bio da se članstvo u sindikatu u svakoj radnoj jedinici omasovi što bliže 100%) i grinfild kampanjama (koje se sprovode na mestima na kojima ne postoji nikakva sindikalna struktura). U tom periodu lično sam obučio preko hiljadu sindikalnih predstavnika i sa svojim timom organizovao preko 30 organizacionih kampanja. U svojstvu Organizacionog tima organizovali smo hiljade novih članova, dobili brojne bitke u privredi i izborili se za mnoge kolektivne pregovaračke ugovore na nivou preduzeća u različitim sektorima.
Londonski tim je takođe igrao važnu ulogu u mnogim uspešnim kampanjama koje su se služile strategijom uticaja. Za razliku od mnogih drugih sindikata Unite the Union ima organizacionu jedinicu na nivou države sa centralizovanim upravljanjem i koordinacijom. Takva struktura mu omogućava da vodi strateški široke sektorske i političke kampanje širom UK: Zamislite kako se stotine organizatora svakog jutra bude i organizuju radnike u skladu sa strateškim nacionalnim planom. Za mene je to bio jedan od glavnih razloga za rad sa Unite the Union, i ključ za uspešno organizovanje. Drugi razlog je njihova sektorska strategija: oni targetiraju ključne kompanije koji imaju 65% do 70% tržišnog udela u određenom sektoru kako bi se ujednačili uslovi u tim ključnim kompanijama što onda obrazuje standarde za ceo taj sektor.
Poslednjih 5 godina radim kao direktor organizovanja za Evropu u sindikatu Uni Global. Odgovoran sam za razvoj i implementaciju organizacionih strategija, taktika i za izgradnju organizatorskih kapaciteta za Uni Global u Evropi i za naše podružnice.
Sa našim podružnicama uradili smo veliki posao u mnogim zemljama, uključujući neke od bivših socijalističkih zemalja. Dali su sjajne rezultate u nekim teškim sektorima, radnici su potpisali kolektivne ugovore u preduzećima i na sektorskom nivou sa mnogim multinacionalnim kompanijama, uključili u borbu hiljade novih članova sindikata.
S engleskog prevela: Iskra Krstić
