Ova važna tema o kojoj se izuzetno malo ili čak nimalo ne govori u javnosti, a koja je prečesto slučaj porodičnih sporenja je konačno dobila medijsku pažnju. Kako navode iz Ženskog udruženja, prema poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine u Srbiji živi 200 000 žena više nego muškaraca, „te bi logično bilo da više od polovine imovine bude u ženskom vlasništvu, ali situacija nije ni približno takva jer samo 25% žena ima imovinu upisanu na svoje ime.“
Kao razlog za ovu izrazitu nelogičnost, aktivistkinje ovog udruženja vide u činjenici da su žene u čak 43,2% slučajeva isključene iz reda naslednika u korist muških članova porodice dok je, sa druge strane, samo 0,5% muškaraca isključeno u korist ženske strane. „Situacija je još dramatičnija kad posmatramo statistiku ruralnog područja Srbije jer prema analizi NALED-a brojke kažu da u seoskim sredinama čak 84% žena nema nikakvu nepokretnost na svoje ime, a u slučajevima onih 16% žena koje imaju nepokretnost najčešće se radi o parcelama manjim od 2 hektara. Uprkos činjenici da je zakon o nasleđivanju ne poznaje pol, žene su mnogo češće isključene iz reda naslednika u odnosu na muškarce, a još češće se dobrovoljno odriču nasledstva u korist muških članova porodice.“ navodi se.
A društvo stigmatizuje žene koje žele da zadrže nasleđenu imovinu, upozoravaju iz kampanje. Takve žene postaju „loše ćerke, sestre, tetke i iako im zakon garantuje pravo na nasledstvo, žene će se često istog odreći kako bi izbegle porodična sporenja i stigmatizaciju i odbacivanje od strane najbližih.
Ti si ćero tatin sin
Ali ćeš ipak da se udaš. Žene, zbog nametanja patrijarhalnih normi po kojima su „tuđa kuća“ jer se očekuje da će se udati i otići iz rodnog doma, često ostaju bez nasledstva, a time i elementarne sigurnosti. Imajući u vidu da je ekonomska nezavisnost žena jedan od osnovnih preduslova za postojanje rodne ravnopravnosti, postaje jasnije koliko je pitanje ravnopravnosti u nasleđivanju važno za žene.
Tako se za žene koje nisu formalno zaposlene često kaže da ne doprinose domaćinstvu, iako je bez njihovog nevidljivog i nepriznatog rada nemoguć društveni život. Statistike govore da među ispitanicima koji su se u Anketi o radnoj snazi u Srbiji izjasnili kao „domaćin/domaćica“ žene čine čak 95.6%. Prema definiciji Međunarodne organizacije rada (MOR) neplaćeni rad obuhvata pomenute aktivnosti ekonomije brige, ali i druge oblike neplaćenog rada kao što su rad na poljoprivrednom porodičnom gazdinstvu ili drugom porodičnom poslu.
„Sad zamislite kako je provesti život ulagajući svoj rad svakog dana i znajući da su šanse gotovo nikakve da ikada išta formalno bude vaše. Svega 16% imovine na selu se vodi na žene i u najvećem broju se radi o parcelama manjim od 2 hektara.“ navodi se u kampanji.
Iz udruženja navode da čak 68% mladih smatra da nasledsto treba da pripadne samo muškarcu.
ŽUKO na svojim stranicama na društvenim mrežama navodi da društvo stigmatizuje žene koje žele da zadrže nasleđenu imovinu i da se žene odriču nasledstva da bi izbegle osudu okoline i titulu „loše sestre/ćerke/tetke“, iako im zakon garantuje nasledstvo.
„Tradicionalne norme su ponekad jače od zakona. Kao razlog za odricanje od nasledstva žene navode to što one udajom odlaze u muževo domaćinstvo, međutim to ne znači da će one tamo poslati vlasnice nečega i najveći procenat njih će život proživeti, a neće postati vlasnica bilo čega“, kaže Katarina iz ŽUKO-a. Na pitanje zašto je važno na koga će se formalno voditi imovina, ona odgovara da imovina obezbeđuje neki oblik sigurnosti ženama koje žive u nasilnim zajednicama, omogućuje im lakše da započnu sopstveni posao, a kažu i da je nasledstvo nešto što treba da naslede njihova deca i da nije u redu da se odricanjem odriču nečega i u ime svoje dece.
ŽUKO pruža besplatnu pravnu pomoć ženama koje se nalaze u procesu raspodele nasleđene imovine. Ukoliko vam je ova pomoć potrebna možete direktno kontaktirati advokata na broj telefona 065/2093309 i pitati „Koliki je moj deo?“, kažu iz udruženja.
I.P.
