Beogradski dani porodice će od ove godine biti organizovani u glavnom gradu. Ova manifestacija, prema najavama aktuelnog gradonačelnika Aleksandra Šapića ima za cilj da, kako navode mediji, pokaže ne samo stvari vezano za „porodicu već i širi kontekst zajedništva u našem narodu, kao i tradicionalne vrednosti“.
Šapić „je to rekao novinarima nakon sastanka sa patrijarhom srpskim Porfirijem u Hramu Svetog Save na Vračaru sa kojim je razgovarao o tome šta sve Grad Beograd može da uradi i na koji način da pomogne Srpsku pravoslavnu crkvu i naše svetinje na teritoriji prestonice, kao i o drugim stvarima koje se tiču svakodnevnog života“, piše Tanjug.
Prema navodima Tanjuga, partijarh je izjavio: „Polazeći od činjenice da je porodica jedna od najvažnijih vrednosti svake zajednice, mi smo veoma obradovani planiranom manifestacijom u maju koja je posvećena porodici i podrazumeva se da ćemo uzeti učešće u tim manifestacijama jer porodica kao nukleus svake zajednice, kao ring u kojem se izgrađuje duh zajednice je nešto što je briga crkve ne samo danas, nego oduvek”.
Šapić je rekao da je njegova obaveza, kao gradonačelnika, da ima intenzivnu i dobru saradnju sa Srpskom pravoslavnom crkvom i njegovom svetošću, te dodao da dokle god bude bio na toj funkciji, oni mogu da računaju na Grad u svakom vidu saradnje i komunikacije, prenosi Tanjug.
Čija je porodica a čija manifestacija?
Da li je porodica nužno vezana za Crkvu? Da li Crkva prepoznaje sve forme u kojima porodice postoje? Znamo nažalost da je odgovor ne. Tradicionalni nukleus heteronormativnih brakova (sklopljenih u Crkvi) sa decom jesu poželjni obrasci zajednica koje Crkva ohrabruje i podržava. Problem nastaje kada gradske (i/ili državne) institucije, po Ustavu sekularne, a javno finansirane (čitaj: našim parama) organizuju i finansiraju manifestacije koje nisu za sve, niti podržavaju sve oblike zajednica koje postoje.
Podsetimo se prošlogodišnje situacije sa otvaranja Europrajda, kada je aktuelni gradonačelnik Beograda odbio da otvori ovu manifestaciju rekavši da će otvoriti Dane porodice: „To će biti manifestacija koju ću ja da otvorim, to će biti manifestacija u kojoj ću ja da učestvujem“, kazao je gradonačelnik tom prilikom.
Istovremeno sa Beogradskim danima porodice, u glavnom gradu će biti organizovana i Pro-life konferencija. U pozivu na sajtu stoji „U ovim dramatičnim vremenima smatramo da je korisno i važno da imamo globalni kongres i da znamo svakog drugo bolje, da razmenimo svoja iskustva, naučimo nove metode delovanja i steknemo novu snagu i motivaciju za nove borbe i pobede nerođene dece“.
Ova konferencija je povezana sa organizacijom Savez za život, na čijem sajtu stoji „Savez za život je nestranačka, nepolitička regionalna mreža nevladinih organizacija, eksperata i volontera posvećena zaštiti (rođene i nerođene) dece i tradicionalne (prirodne) porodice, povećanju prirodnog priraštaja i smanjenju broja abortusa.“
Pravo na abortus: „Imamo razloga da brinemo“
Politike protiv prava na izbor žena da samostalno odlučuju šta će uraditi sa svojim telom i trudnoćom predstavljaju već dugo vremena okosnicu zvaničnih (populacionih) politika u Srbiji.
Kako smo pisali još pre pandemije: „Formiranje Saveta za populacionu politiku u decembru 2016, te brojni javni nastupi ministarke zadužene za demografiju Slavice Đukić Dejanović, u kojima ona insistira na opšteprisutnosti i štetnosti abortusa po zdravlje žene, na odgovornosti žena za nisku stopu nataliteta, ali se istovremeno ograđuje od mogućnosti radikalnih zakonskih rešenja koja bi ukinula pravo na abortus, govore o tome da i na planu reproduktivnih prava država primenjuje desničarsku strategiju: deklarativno podržava emancipaciju žena, ali upreže sve socijalne, klasne i ideološke mehanizme da do istinske emancipacije ne dođe.“
Pandemija je ove politike samo zaoštrila, dovodeći do brojnih primera ograničavanja prava na abortus širom sveta i Evrope. Nakon donošenja odluke Vrhovnog suda da ukine garanciju abortusa u SAD-u, čemu je prethodilo ukidanje prava na abortus u Poljskoj, reproduktivna prava su sve sve češće i više meta reakcionarnih snaga koje su najčešće i na vlasti.
Član 63 Ustava Republike Srbije, „Sloboda odlučivanja o rađanju“ kaže: „Svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece. Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome“. Milena Vasić je za Mašinu ranije komentarisala da je ova odredba potpuno besmislena, jer je u nju već utkana politička namera: „Šta znači ‘svako’? Ne može ‘svako’ da ima to pravo.“
„Stvarno imamo razloga da se brinemo“, decidna je Vasić. „Izloženi smo uticajnom narativu crkve, zatim državne institucije javnosti plasiraju stravične brojke o padu nataliteta za koji ne krive svoju socijalnu politiku i odlazak mladih iz zemlje već isključivo žene koje izvrše abortus.“
A demografija?
Imalo je i Ministarstvo za demografiju i brigu o porodicu u prethodnom sazivu imalo slične istupe po kojima su žene bile odgovorne za nizak natalitet. Čini se da predstavnici vlasti često gube iz vida važne činjenice koje su ključne za razgovore o porodici, a o kojima retko ima reči niti deluje da će ih biti, posebno ako je deo tih razgovora crkva i protivnici prava na izbor.
Kao što smo ranije pisali, u Srbiji postoji potpuno odsustvo politika planiranja porodice, koje bi sistemski omogućile onima koji žele da se ostvare kao roditelji da do toga dođu. To podrazumeva čitav set politika koje prate zdravstvene, socijalne i politike zapošljavanja, jačanje javnih usluga kroz adekvatne kapacitete predškolskih i školskih ustanova, i slično. Ovakav pristup planiranju porodice izostaje, dok nasuprot tome imamo agresivne tzv. populacione politike koje se svode na licitaciju jednokratne pomoći porodiljama iz godine u godinu, i zahtevima da se deca (pretežno bela, srpska) rađaju.
Manjak mesta u državnim vrtićima je najizraženiji u Beogradu, pa se prema istraživanjima samo prošle godine za 14.000 mesta prijavilo oko 20.000 dece. Ovaj nedostatak Uprava Grada Beograda rešava sistemom subvencionisanja mesta u privatnim vrtićima, ali uprkos najavama da će od septembra ove godine vrtići za svu beogradsku decu biti besplatni, ostaje pitanje mesta u državnim, sa garantovanom infrastrukturom, standardima rada, kvalitetom hrane i svim ostalim važnim pitanjima.
Žene i inače češće dobijaju otkaze, posebno kada se vrate sa porodiljskog, teže se zapošljavaju, slabije su plaćene i teže napreduju na poslu. Ukoliko žena pripada i nekoj od dodatno marginalizovanih grupa, ako je beskućnica, Romkinja, migrantkinja, ako ima invaliditet, situacija postaje drastično nezahvalnija za puku egzistenciju, pa time i planiranje rađanja.
Mere štednje koje su okosnica politika u Srbiji već preko dvadeset godina, najviše su pogodile žene. Ginekološki pregledi u domovima zdravlja odavno su postali pusti san koji se čeka po tri meseca, liste u vrtićima su sve kraće, a spiskovi potrepština za decu sve duži. Preventivni ginekološki i endokrinološki pregledi u prenatalnom periodu nisu pravilo, a žene su prinuđene da prolaze i kroz više spontanih pobačaja da bi, primera radi, mogle da dobiju dijagnozu trombofilije kako bi iznele trudnoću do kraja.
Kome se onda organizuju Dani porodice u Beogradu?
I.P.
