Naomi Klajn je aktivistkinja i autorka brojnih knjiga, među kojima su Ne Logo i Doktrina šoka: procvat kapitalizma katastrofe. U intervjuu koji sledi, Klajn analizira kako će vlade i globalne elite zloupotrebiti pandemiju.
Tekst je prvobitno objavljen na protalu VICE.
Koronavirus je proglašen globalnom pandemijom u kojoj je već inficirano 10 puta više osoba nego u doba SARS-a. Zatvaraju se škole, univerzitetski kompleksi, muzeji i pozorišta širom SAD, a uskoro to može zadesiti i čitave gradove. Stručnjaci upozoravaju na to da se i oni koji podozrevaju da su oboleli od virusa, poznatog i kao COVID-19, drže svakodnevne rutine, jer zbog sistemskih propusta u našem privatizovanom zdravstvenom sistemu nemaju prava na bolovanje.
Većinom nismo sigurni šta nam je činiti ili koga da poslušamo. Donald Tramp nam je davao savete suprotne preporukama Centara za kontrolu i prevenciju bolesti, pa su nam takve nejasne poruke suzile vremenski okvir za kontrolu posledica visoko zaraznog virusa.
Za vlade i globalnu elitu ovo su savršeni uslovi za sprovođenje političkih agendi koje bi se inače, da nismo svi toliko dezorijentisani, suočile sa snažnim otporom. Ovakav lanac događaja nije karakterističan samo za krizu izazvanu koronavirusom; u pitanju je taktika koju političari i vlade koriste već decenijama, a koju aktivistkinja i autorka Naomi Klajn u istoimenoj knjizi iz 2007. godine naziva „doktrinom šoka“.
Istorija je hronika „šokova“ – ratnih šokova, prirodnih katastrofa i ekonomskih kriza – i njihovih posledica. Za date posledice je karakterističan „kapitalizam katastrofe“, unapred sračunat „odgovor“ slobodnog tržišta na krize, koji eksploatiše i zaoštrava postojeće nejednakosti.
Klajn kaže da već svedočimo delovanju kapitalizma katastrofe u SAD: kao odgovor na korona-krizu, Trump je predložio stimulativni paket u iznosu od 700 milijardi dolara, koji bi uključivao umanjenje poreza na prihod (što bi devastiralo instituciju socijalnog osiguranja) i pomoć delatnostima koje će se urušiti kao rezultat pandemije.
Ne preduzimaju ovo zato jer veruju da je to najefikasniji način ublažavanja patnje tokom pandemije – takve ideje imaju „na lageru“, a sada vide priliku da ih sprovedu, istakla je Klajn.
VICE je sa Naomi Klajn govorio o tome kako se „šok“ korona-krize uklapa u lanac događanja koji je prikazala pre više od decenije u Doktrini šoka.
Ovaj je intervju neznatno redigovan zbog dužine i preglednosti.
Krenimo od osnovnih pojmova. Šta je kapitalizam katastrofe? U kakvoj je on vezi sa „doktrinom šoka“?
Ja definišem kapitalizam katastrofe na vrlo direktan način: on opisuje kako privatne delatnosti uskoče da direktno profitiraju od kriza velikih razmera. Koncept profitiranja od katastrofa i ratnog profiterstva nije nov, ali se ozbiljno produbio pod Bušovom administracijom nakon 11. septembra 2000. godine, kada je vlast proglasila neku vrstu neprekidne bezbednosne krize i istovremeno je i privatizovala i autsorsovala – ovo je podrazumevalo domaću, privatizovanu policijsku državu, kao i [privatizovanje] invazije i okupacije Iraka i Avganistana.
„Doktrina šoka“ je politička strategija zloupotrebe velikih kriza kako bi se progurale politike koje sistematski produbljuju nejednakosti, obogaćuju elite i potkopavaju sve ostale. U kriznim trenucima ljudi su skloni da se usredsrede na svakodnevna iskušenja u preživljavanju same krize, ma kakva bila, i često poklanjaju previše poverenja osobama na vlasti. Tokom kriza nam popusti pažnja.
Odakle takva politička strategija? Kako pratite njenu istoriju u američkoj politici?
Strategija dokrine šoka je bila odgovor na prvi Nju dil (New Deal) za vlade Frenklina Ruzvelta. [Ekonomista] Milton Fridman je verovao da je u Americi sve krenulo naopako u periodu Nju dila: Kao odgovor na Veliku depresiju i Dast boul (Dust Bowl), u SAD se pojavila aktivističkija vlada, koja se posvetila direktnom rešavanju tadašnje ekonomske krize otvaranjem novih radnih mesta, i nudeći direktnu pomoć.
Ako ste okoreli zastupnik slobodnog tržišta shvatićete da krahiranje tržišta mnogo prirodnije stvara priliku za progresivne promene, nego za deregulacione politike koje favorizuju velike korporacije. Zato je razvijena doktrina šoka, kao način da se spreči da kriza omogući organske trenutke pogodne za progresivne regulative. Političke i ekonomske elite shvataju da je svaki krizni momenat njihova šansa da proguraju svoju listu nepopularnih politika koje dodatno polariziraju bogatstvo u ovoj zemlji i širom sveta.
Trenutno se suočavamo sa višestrukom krizom: pandemija, nedostatak infrastrukture za upravljanje krizom i pad na berzi. Možete li navesti kako se svaka od ovih komponenti uklapa u šemu koju dajete u Doktrini šoka?
Šok je ustvari sam po sebi virus. I njime je upravljano na način koji uvećava konfuziju i umanjuje zaštitu. Ne smatram da je to zavera, to je samo način na koji su američka vlada i Tramp u potpunosti pogrešno upravljali ovom krizom. Tramp ovo do sada nije tretirao kao javnu zdravstvenu krizu, već kao krizu percepcije i potencijalni problem za sopstveni reizbor.
To je najgori scenario, posebno u kombinaciji sa činjenicom da u SAD ne postoji Nacionalni program zdravstvene zaštite i da je zaštita radnika zastrašujuće loša. Ova kombinacija je proizvela maksimalni šok. Iskoristiće ga da izbave industrije koje su u srcu najekstremnijih kriza sa kojima se inače suočavamo, poput klimatske krize: vazduhoplovnu industriju, gasnu i naftnu industriju, proizvdonju kruzera, sve to žele da podrže.
Kada smo nešto slično videli prošli put?
U Doktrini šoka iznosim kako se nešto slično odigralo nakon Uragana Katrina. Vašingtonski trustovi mozgova poput fondacije Heritage sastali su se i smislili rešenja za Katrinu po meri zagovornika slobodnog tržišta. Možemo biti sigurni da će se sada upriličiti potpuno iste vrste sastanaka – konačno, osoba koja je predsedavala grupom Katrina bio je Majk Pens. Isti ste igrokaz videli 2008. godine sa izbavljanjem banaka, kada su zemlje ispisale blanko čekove bankama, što je na kraju koštalo mnogo biliona dolara. Ali, stvarna cena je plaćena merama štednje (i kasnijim udarom na socijalnu sigurnost). Dakle, ne radi se samo o onome šta se događa sada, već o tome kako će se to platiti kada dospe na naplatu.
Mogu li ljudi išta učiniti da ublaže štetu od kapitalizma katastrofe, koji već sagledavamo kao odgovor na koronavirus? Da li smo u boljem ili lošijem položaju nego što smo bili tokom Uragana Katrina ili poslednje globalne recesije?
Kada nas kriza stavi na kušnju, ili nazadujemo i raspadnemo se, ili sazrevamo, i otkrivamo rezerve snage i saosećanje za koje nismo znali da postoje. Ovo će biti takav ispit. Ono što mi uliva nadu da možemo izabrati napredak je to što – za razliku od 2008. godine – imamo stvarnu političku alternativu koja nudi drugačiju vrstu odgovora na krizu koja je u osnovi naše ranjivosti, i veći politički pokret koji je podržava.
Upravo tome služi sav rad oko Zelenog nju dil-a (Green New Deal): pripremiti se za trenutak poput ovog. Jednostavno ne smemo izgubiti hrabrost; moramo se boriti jače nego ikad za univerzalnu zdravstvenu zaštitu, punu brigu o deci, plaćena bolovanja – sve je to usko povezano.
Ukoliko naše vlade i globalna elita smeraju da ovu krizu iskoriste za sopstvene ciljeve, šta ljudi mogu učiniti kako bi se pobrinuli jedni o drugima?
„Postaraću se za sebe i svoje bližnje; mi možemo dobiti najbolje osiguranje; a ako nemate dobro osiguranje, verovatno ste sami krivi i to nije moj problem“: Tako nam se ekonomija urezuje u mozak. Krizni čas kao ovaj nam pokazuje koliko zavisimo jedni od drugih. Neposredno vidimo da smo mnogo više međusobno povezani, nego što bi naš poprilično brutalan ekonomski sistem hteo da verujemo.
Mogli bismo pomisliti da ćemo biti bezbedni ako imamo dobru zdravstvenu zaštitu, ali ako osoba koja nam pravi ili dostavlja hranu, ili nam pakuje kutije nema zdravstvenu zaštitu i ne može da priušti da se testira – a kamoli da izostane sa posla jer nema plaćeno bolovanje – nećemo biti bezbedni. Ako se ne brinemo jedni o drugima, niko od nas nije zbrinut. Svi smo prepleteni.
Različiti vidovi društvenog organizovanja aktiviraju različite delove naših ličnosti. Ako živite u sistemu za koji znate da ne vodi računa o ljudima i ne raspodeljuje resurse pravično, krenućete da gomilate stvari. Zato to osvestite i razmislite o tome kako, umesto da gomilate i razmišljate o tome da možete da se brinete o sebi i svojoj porodici, možete da se uzdignete ka deljenju sa komšijama i otkrivanju onih osoba koje su najugroženije.
S engleskog prevela: Iskra Krstić
