Utisak Ane Vučković Denčić – da film „Leto kada sam naučila da letim“ – predstavlja jednu vrstu kinematografskog osveženja u nas je tačna. Film je radikalno drugačiji što se tiče kvaliteta gotovo svakog filmskog elementa u odnosu na upadljivo lošu domaću kinematografiju, hrabrosti da se stupi u nešto manje uobičajene oblike filmskih jezika, konačno u pitanju je jedan „feel good“ film i, možda, konačno pravi dečiji film.
Ali ipak nešto nije u redu. I pored sve maštovitosti i kreativnosti ulivene u ovaj – jezički veoma savremeni – film, neke su se stvari u filmu našle koje možda same po sebi, pa ni u filmu, nisu odveć sporne – ali su uspele proizvesti (barem kod mene) određenu dozu nelagode. A da su ih kritičari uzeli u obzir u trenutku izlaska filma – eventualne bi razgovore o filmu baš ti elementi usmerili u nekim politički kabastijim pravcima.
Reč je naravno o utvari ratova devedesetih koja se u filmu javlja kao jedan od narativnih stubova – mada na kraju nije jasno da li samo kao mizanscen ili upravo centralni motiv (valjda zavisi i od pozicije iz koje gledate). Ali ne zbog same utvare koja se pojavila već pre zbog specifične forme u kojoj se javlja; suptilne poruke koju šalje (deci?); te na kraju i zbog onoga što je „ispalo“ iz samog potezanja ovog motiva, jednog neugodnog političkog viška koji se iznenada pojavio.
Dečija književnost kao nemogući žanr
Vučković Denčić je napravila grešku – koju, ruku na srce, i nije teško napraviti: kada je film žanrovski odredila, čini se da ga je (ključno) definisala kao (ključno) dečiji. Ključno, jer autorka teksta argument o kvalitetu (koji je, da ne bude previše zabune, nesumnjiv) filma bazira na tvrdnji da je kvalitativni odskok film (a sa njim i knjiga autorke Jasminke Petrović) napravio upravo hrabrošću da bude nešto čistije dečiji no što je uobičajeno za našu odveć lošu kinematografiju i filmsko-televizijsku produkciju koja prečesto nespojive žanrove fuzionira ne bi li se zarad komercijalnog uspeha dodvorila što široj paleti publika, ali i da bi u nedostatku kreativnosti izvukla zrno gledljivosti iz inače katastrofalnog autputa. No ima tu jedan problem: upravo zbog specifičnog odnosa st(v)ara(la)ca i resivera dečija je književnost žanr koji je u isto vreme i privilegovan i deprivilegovan.
Jer kao i naučna fantastika, dečija književnost, a u njenom nastavku i dečja kinematografija – pati od jednog sasvim sličnog strukturnog problema: kao što naučnu fantastiku pišu autori sadašnjosti koji nužno nemaju pristup „budućnosti“, i dečiju književnost i kinematografiju stvaraju osobe koji sa detinjstvom takođe imaju samo posredni dodir – tek u obliku (ponekad i prečesto opasne) nostalgije. Drugim rečima, u tom se žanru možda i najčistije očituje ko kosi a ko vodu nosi upravo zbog specifičnih – ako želite da upotrebimo i taj jezik – proizvodnih odnosa: stariji stvaraju, mlađi, uz manju ili veću upotrebu školske ili roditeljske prisile, upijaju bez previše mogućnosti za uticaj na ono što im se servira.
U tom smislu, kao i naučna fantastika, dečja književnost je pomalo nemoguć žanr. Pa se stoga o njoj uvek može i mora govoriti prvenstveno kao o jeziku koji govori više (o) „starijima“ (šta god to na kraju značilo) nego (o) deci i detinjstvu, te posredno i kao o polju za analizu fenomena koji nešto teže svoj put nalaze u neke druge i naizgled „ozbiljnije“ žanrovske matrice. Dakle, dečiji film i književnost su uvek već (i) za „velike“ – što Ana i sama primećuje, ali ga primarno tumači kao dečiji – te se uvek takvim i moraju smatrati i sa tim na umu tumačiti.
Šta bi to matori voleli da „mladi“ budu
Jer kao što su raniji Andrićevi filmovi formatirali jedan specifični generacijski odgovor na tranzicionu krizu, nešto je slično učinilo i „Leto“ – dalo je jedan specifični odgovor na period u kojem su ratovi devedesetih daleko iza nas. Stoga se kroz ovaj film provlači trag (clue) jednog veoma aktuelnog (i možda problematičnog) dugotrajnog političkog prezenta. Jer, baš zbog činjenice onih „proizvodnjih odnosa“ te neizbežne i nešto rigidnije hijerarhije između stvaralaca i primaoca — dečija književnost je uvek i pre svega i jedan normativni žanr. Jednostavno rečeno: kroz dečiju književnost progovara uvek jedna vrsta autoriteta i hijerarhijskog odnosa posredovanog gorepomenutom državnom i/ili porodičnom prisilom.
Još jednostavnije rečeno: dečiju književnost uvek valja čitati kao poruku (autora u krajnju ruku ali i države — kada se neka književnost ili kinematografsko delo nađe i u školskom kurikulimu) o tome kako bi deca trebalo da se ponašaju i misle. Usud dečije književnosti je takav da odgovara ponajpre na potrebe odraslih (pošto ju oni, jelte, najčešće i pišu pa onda stavljaju u kurikulume) te tako formira i specifični oblik regulacije – iz dečije se književnosti samo jedna stvar sa sigurnošću može iščitati: šta bi to matori voleli da „mladi“ budu.
A autori filma bi, po svemu sudeći, voleli da se mlađa populacija sa prošlošću (devedesetim) nosi kroz katarzička suočavanja, transkulturna upoznavanja, multikulturna prihvatanja; na koncu kroz odbacivanje šovinističkog otrova zarad jouisance-a – tačno onako kako pre nekih dvadesetak godina naše društvo nije smoglo snage da uradi iz ovih ili onih razloga (da sada u njih ne ulazimo i ne skrećemo temu); tačno onako kako verovatno smatra dobar deo „etabliranijeg“ dela generacije autora i autorki koji se danas daju identifikovati kao „opozicioni“ ili „građanski orijentisani“; i tačno onako kako je danas potpuno nezamislivo.
Jer mlađe se generacije, ako je verovati istraživanjima, sasvim različito prema tim ratovima odnose i sa njima izlaze na kraj. Izlaze potpuno drugačije u odnosu na onaj model koji bi možda moja generacija volela da vidi: ili ih ič ne interesuje ili su u onoj češćoj i malignijoj formi poligon za reprodukciju metastaziranog nacionalizma i šovinizma. Školski sistem koji ih formira je raspoređen u maskirnu formaciju jer se iza šare progresivnosti krije jedinica specijalizovana za nacionalnu indoktrinaciju.
A uz sve to, usavršeni su se regulativni metodi na mlađu populaciju obručili nemerljivo većom snagom no na generaciju koja je pre dvadesetak godina bila manje više prepuštena samoj sebi: mladost je danas izuzetno efikasno regulisana u pravcu političke pasivnosti i uklapanja u dominantni političko-ekonomski model. Jezikom filma: leta su poslednjih godina, pre no za romantična letovanja na Hvarovima i Bračovima, danas rezervisana da se nauči da se radi (za sada za džeparac — nešto kasnije i bez mnogo roptanja: najčešće za bednu nadnicu). I ove se kontradikcije u filmu javljaju u obliku implicitnog ali i očiglednog raskoraka između reprezentovanog modela „poželjne omladine“ i one stvarno postojeće.
Disbalans je – pošto ovaj kontrast donekle naslućuje i jedan implicitni „lelek“ nad nedovoljno dobrom realno postojećom omladinom — korišćenjem jezičkih trikova, lagane romantike i uvek dobrodošlog hepi enda lako ispeglati u filmu i/ili romanu, ali daleko teže u stvarnosti: šta se dešava sa devojčicom kada se sa Hvara vrati a nešto kasnije u životu krene na dualnu nastavu — ostaje neodgovoreno, a „leto“ u kojem neko nauči da leti a neko drugi nauči da radi tu ostaje kao makar donekle poligon za jednu malu klasnu razliku.
U izvesnom smislu, i naravno gledano iz leve pozicije, film se zapravo bavi onim pomoćnim regulativnim mehanizmom — nacijom i onim otrovnim sadržajem koji je u „naciju“ u godinama tranzicije ulivan — te na kraju očigledno izbegavajući da se dotakne i klase i nešto centralnijih političkih procesa. Utvara Fukujame, pored utvare devedesetih, je odmah iza ugla, jer kao da je centralni problem kako će se klinci nositi sa njihovom sopstvenom predistorijom, a ne kako se sada nose sa nabreklim kontradiktornim zahtevima savremene države – kao da je jedini problem danas kako se nositi sa lošim nasleđem, a ne i političko ekonomski sistem zbog kojeg je istorijsko nasleđe baš takvo kakvo je, i kao da neuspesi i jalovost onih nešto zdravijih načina prevladavanja loše prošlosti nisu neuspešni i jalovi upravo da bi facilitirali jednu specifičnu vrstu ekonomskih i političkih odnosa. Na kraju, kao da je politički horizont ispunjen ispravljanjem ukrivljenih i nakrivo postavljenih kulturološkh matrica — end of (hi)story.
Zašto mladi dođavola ne slušaju EKV
I u tom smislu, „Leto“ je jedan od (kvalitetnijih doduše) izdanaka politika dugog trajanja koja centralne društvene probleme vidi u nerešivom (i pomalo mitskom) sukobu nepomirljivih kulturnih matrica. Koji, uzgred, jako lako na površinu probija i danas, i isti se fenomen upravo ovih dana javio u dve diskurzivno bliske forme: Cane iz Partibrejkersa tvrdi da su se krize devedesetiih desile zbog narodnjaka, dok se po srpskim fejzbucima naveliko diseminirala fotografija zgodne finske premijerke koja obučena u rokericu i martinke ide na hevi metal koncert.
No, onkraj činjenice da je metal u Finskoj praktično narodna muzika i da Cane po običaju samo lupeta gluposti, kulturološka matrica narodnjaci-protiv-zabavnjaka – a sa njom obično ide i čitava paleta pratećih matrica: ruralni protiv urbanih, obrazovani protiv neobrazovanih, oni-sa-zdravim-zubima protiv krezubih — jedna je od gradivnih elemenata onoga što danas voli da se (sasvim arogantno) naziva političkom „alternativom“ i, po svemu sudeći aparat kojeg je se, u nedostatku nešto kompleksnijih eksplanatornih mehanizama, najlakše latiti.
Ali to je na kraju jedna te ista jalova matrica — koja je veoma implicitno i posredno našla svoj put do filma i romana — koja se beskrajno vrti poslednjih trideset godina: politička dinamika se u Srbiji valja čitati prvo kroz prizmu identiteta i (ne)kulturnih matrica a politika u Srbiji i njeni unutarnji su odnosi moći ništa drugo do kulturni ratovi nastavljeni drugim sredstvima.
