Film Leto kad sam naučila da letim Radivoja Raše Andrića, po istoimenoj knjizi Jasminke Petrović puni bioskope, osvaja nagrade na važnim festivalima (na festivalu BUFF u Malmeu), dobija izuzetno dobre kritike, i čini se kao da se pojavilo nešto što nam je zaista nedostajalo. To se vidi i u brojkama, ali i u emocijama i oduševljenju koje film izaziva, pa projekcije, kako kaže reditelj Andrić nekad izgledaju kao mali rok koncerti.
Za one koji možda nisu čitali knjigu, koja je već ušla u školsku lektiru, gledali predstavu po ovoj knjizi, u režiji mladog Patrika Lazića, a na koncu i film, važno je reći da je početna premisa ona o izmeštanju junaka iz sopstvenog okruženja i suočavanje sa novim svetom i novim poretkom.
Kodovi jedne nove generacije
Upoznajemo dvanaestogodišnju Beograđanku Sofiju, koja mašta o kampovanju sa svojim društvom i prvom poljupcu, no sticajem okolnosti ipak biva primorana da leto provede u staroj kući na Hvaru sa svojom napornom bakom Marijom i luckastom baba tetkom Luce, koju do tad, kao i ceo taj deo porodice nikad nije upoznala. Jedna od efektnih i omiljenih dramskih situacija, a namerno uzimam ovaj primer je – ulazak u more. Dok ste na plaži ne ulazi vam se u vodu, a kad uđete, ne želite da izađete. U takvu je situaciju postavljena i Sofija, što će za posledicu imati niz komičnih, zabavnih, sentimentalnih obrta, ali i ono što je neobično važno, a za šta upravo film ima sva potrebna oruđa – za promenu i katarzu.
Ono što izgleda kao najdosadnije mrcvarenje ispostaviće se kao najuzbudljivija avantura za Sofiju, ali i za njeno okruženje, i to na više polja. Sofijino leto kada je naučila da leti biće leto promena, u poimanju sebe, svoje porodice i sveta, leto kada će otkriti da će je možda najviše obradovati nešto neočekivano, o čemu nije razmišljala, leto kada će shvatiti da oni njoj bliski imaju i drugu, ranjivu stranu, kada će otkriti tajne i velike istine, leto kada će sebe spoznati kao odvažniju, zreliju, promenjenu.
Mnogo je razloga za to što je ovaj film ovako dobro prihvaćen. Zapravo, ne postoji ništa što ovom filmu fali, ovo je istovremeno i umetnički i komercijalni hit film za sve generacije, jer se obraća svima, iako bi mogao biti klasifikovan kao dečiji ili film za tinejdžere. Scenario je po već kultnoj knjizi napisan znalački, tako da u dobrom ritmu otvori mnogo tema, da istovremeno i saznajemo i osećamo, režiran tako da bude ljubak, vizuelno sočan, dinamičan, ne bežeći od onog što su kodovi i jezik mlade generacije, jezik tehnologije koja se meša i prepliće sa rustičnošću jadranske rivijere.
Zapravo, upravo je specifičan kvalitet ovog filma u tome što on ne povlađuje i ne laže, što govori jezikom kojim deca zaista govore, naravno, u nešto stilizovanijoj i oneobičenoj stvarnosti, jer je reč o umetničkom delu. Takođe, iako su svi junaci važni, konačno imamo film u kome su mladi centralne figure, odnosno, svi valeri i boje prelamaju se na nežnom licu jedne tinejdžerke.
I tu dolazimo do važnog pitanja za naš film i našu kulturu uopšte – da li je ovaj film toliko odjeknuo samo zato što je po svemu izuzetan ili i zbog toga što je izuzetak – redak primer filma o mladima za mlade?
Gde su danas filmovi za decu i o deci?
Ako govorimo o dugometražnom igranom filmu, iz istorije naše kinematografije možemo se setiti Kekeca, zaboravljenog filma Izgubljena olovka, koji je osvojio Zlatnog lava za dečiji film u Kanu, Družbe Pere Kvržice, Družine Sinji Galeb, možemo se setiti i filmova u kojima deca poprimaju osobine odraslih – Mirko i Slavko i Boško Buha, u novije vreme filmova Agi i Ema, Peti leptir i Zlogonje. Ipak, broj filmova o deci ili za decu poslednje tri decenije toliko je mali da se ti filmovi mogu pobrojati na prste jedne ruke. Pomenuti filmovi bili su proizvod pažljivo osmišljene kulturno-obrazovne politike u interesu razvoja celog društva, u ovom slučaju mladih, gde su se javna sredstva ulagala ciljano u umetničku proizvodnju programa za decu i mlade bez tržišnog interesa.
A danas, i pored propisanih pravila i normi da oni koji imaju nacionalnu frekvenciju moraju da imaju određeni broj sati posvećenih kulturno-obrazovnim, oplemenjujućim programima, to se ipak u praksi ne dešava. Čini se da u obilju drugih sadržaja i ti neki malobrojni, često dobro osmišljeni programi gube bitku i ostaju nevidljivi mladoj publici. Kako je to tako u kulturi u kojoj su makar nominalno najmlađi najvažniji i zapravo centar sveta?
Zašto autori ili producenti ne vide, ako ne plamenitu nameru, a onda finansijski interes da snimaju filmove za mlade gledaoce, budući da je to publika koja bi potencijalno punila bioskope, bilo da ide u pratnji prijatelja ili roditelja. Vršnjaci naše glavne junakinje čak možda imaju i svoj džeparac kojim bi rado u bioskopu podržali baš ovakvu priču. Da li je roditeljima važno da deca budu zdrava, nahranjena i bezbedna, pa da se onda zabave bilo kojim sadržajem koji im drži pažnju?
Da li je dovoljno da to budu strani sinhronizovani ili čak programi koji su namenjeni zapravo odraslima, ili svi čeznemo za nečim što sad, u slučaju Leta konačno možemo da gledamo – domaći proizvod koji nas se tiče i govori o nama. Ovo je film u kome deca nisu dekor u priči o odraslima, ovde ćemo prepoznati delikatni dečiji svet u svim svojim bojama, autentičnu sliku razmišljanja, dilema i fantazija deteta u datim godinama. Kostur priče je bio tu, ali primetno je da su autori pomno slušali glas i ideje mladih glumaca, koji su mogli da odbace ono što nije u skladu sa ponašanjem dece danas, ono što nije autentično ili jednostavno – nije kul. Jer je neobično važan i duh vremena, i kao i gorepomenuti filmovi iz šezdesetih i sedamdesetih, i ovaj film će jednom biti svedočanstvo vremena u kome je nastao.
Nije pravilo, ali je vrlo logična pretpostavka da mladi gledaoci vole da gledaju priče o svojim vršnjacima, da se na taj način upoređuju, uče i rastu, bilo da je reč o realističnom ključu ili fantastičnim pričama. Ili kao u ovoj koja je fina mulzija upravo ova dva pristupa. Posebna je tema i to kako Andrić u svom filmu tvori te fantastične i nadnaravne predstave, od pauka koji od neprijatelja postaje saveznik, kuće koja od trošne i nakrcane postaje mesto radosti i topline, kako u jednoj od najdivnijih scena naše kinematografije uopšte, čini da tetka Luce pevajući šagalovski poleti, sugerišući nam njenu radost ili možda oslobađanje njene duše na drugačijem nivou, koje će ubrzo uslediti. Film Leto kad sam naučila da letim je vizuelno neodoljiv, izrazito poetičan, čemu osim okulara reditelja doprinosi i realna lepota Hvara, koga će se setiti oni koji kao Sofijina baba nisu bili dugo.
Rat u Jugoslaviji iz dečije perspektive
I tu dolazimo do žile kucavice ovog filma, čija opijajuća lepota predela, lica, rastinja, kamena, egzotičnih trava, mirisa rive, kuhinje, soli koji preko slike dolaze i u naše nozdrve, krije i dublji zaplet i sa njim i poruku, pacifističku i istovremeno i jasnu i nedvosmislenu. To je priča o raspadu jedne zemlje, rascepu mnogih porodica, rana koje nisu zalečene i novim generacijama koje o tome ne znaju mnogo ili ne znaju baš ništa. Sofija ne poznaje svoje bliske srodnike, zbog toga što su njena baba i njen brat prekinuli kontakt, on zato što je izgubio sina u ratu, a ona zato što je ostala u Beogradu, a tako i na strani koja je za tu pogibiju kriva. Ovaj film čini da, iako su nažalost prisutni, nacionalistička stremljenja i narativi koji i dalje proizvode traumu u našem društvu, posmatrani kroz dečiju perspektivu deluju besmisleno i čine se potpuno neprirodnim.
Čudesno je sa kakvom se delikatnošću i filigranskom igrom glumaca upoznajemo sa ovim slojem priče. Pojedinosti tog nametnutog sukoba indukovanog da bi se zemlja razorila, opljačkala, da bi se ljudima lakše vladalo i manipulisalo, dobronamernom gledaocu i ne moraju da budu poznate, on može, kao mnogi mlađi gledaoci, ili oni u inostranstvu da ne budu upoznati sa prirodom sukoba u Jugoslaviji, a da svejedno navijaju za pomirenje. Ne zna se ko je istinitiji i verniji svom junaku – Sofija u tumačenju Klare Hrvanović, baba Marija koju glumi Olga Odanović, Snježana Sinovčić – Šiškov kao tetka Luce i njihov brat Žarko Laušević. Njegova krutost i nepoklolebljivost u stavu, koji se razmekšavaju u prisustvu deteta – to je glumačka bravura za pamćenje.
Sofija i njeni mladi rođaci se odmah povezuju, oni nemaju taj grč, oni govore istim jezikom, kodovima detinjstva, ali i činjenicom da je svet globalno selo. Mladi ne lažu, ne kalkulišu, oni reaguju prirodno, vidimo ih kako pomažu odraslima da zaleče rane, nekad s namerom, ali češće instinktivno, bivajući prisutni, prirodni i čisti, ne mrzeći, zato što nemaju razlog da mrze. A razoružavajuće je gledati te zadrte, stegnute i u svoje odluke učaurene odrasle kako se tope pred nevinošću dece, koja čak ni ne znaju kakav se jad i užas dogodio i podelio im porodice.
Izuzetno je važno to što se u ovom veselom filmu, šarenom, razdraganom i prepunom boja i muzike pojavljuje kontrapunkt, jedna možda mračna, a zatim i prosvetljujuća deonica Sofijinog puta, a to je razumevanje smrti i suočavanje sa njom. Uporedila bih ovaj film sa nekim platnom sa koga ne možete da skinete pogled, možda baš zato što su na nežnom i prozračnom povučeni i neki oštriji potezi. Upravo ta paralelna igra motiva ljubavi i smrti, izneverenih očekivanja, razočarenja, tuge, iznenađenja, lepote sveta, a onda i katarze i prihvatanja čine pejzaž ovog filma potpunim i punim, a njegovu misiju, osim one da nas zabavi i razneži obavljenom.
Dobra umetnost je ona koja ima mnogo slojeva i može svakom da ponudi ono što želi i šta je u mogućnosti da uzme. Veoma je delikatan zadatak govoriti deci i mladima o ratu i smrti, o greškama i praštanju, a to raditi suptilno i nenametljivo, bez popovanja i zauzimanja strana, kroz dramsku igru. I povući čak i neke radikalnije poteze, pa prikazati devojčicu na baba-tetkinom grobu, de-tabuizirati traumu, učiniti mesto večnog počivališta primorski poetičnim, čak i lepim, učiniti da gledalac oseti koktel različitih emocija i zapita se između ostalog i o sebi.
Da, ovaj film je o oprostu, o porodici, o promeni, ali i o poimanju sebe. Sofija koja se vraća u Beograd sa Hvara sasvim sigurno nije ona Sofija koja je na Hvar došla, i mi vidimo da je i sama toga svesna. I to ne samo zato što je štiklirala ono što je zacrtala, već i zato što je doživela i mnogo toga dramatičnog van te liste – jedan poljubac, saznanje o dve smrti i priliku da vidi one koje voli ranjive i drugačije, pa čak i da na kratko preuzme taj njihovo teško breme.
Na kraju – ovaj film je značajan i jer povezuje prostore, nekad delove iste države. Za početak, povezao je dva prostora – Beograd i Hvar, povezao je saradnike na filmu, mlade glumce i ostale filmske profesionalce, povezaće i publiku. To je učinio i u samoj priči i na nivou njene simbolike. Sofija je upisala svoj idenitet u Hvar, ona se utisnula u njega, on je u nju, vraćaće se, jedna priča je dobila epilog, jedan krug se zatvorio, ali su se novi i otvorili. Neke nove generacije stvaraju na novim osnovama svoje intimne i društvene istorije, možda opet želeći da žive u široj zajednici, kritički sagledavajući da nam ratovi nisu doneli ništa, već samo oduzeli. Ovaj snažan, nežan i važan film uči nas tome da se ponovo mogu izgraditi i negovati drugarstva, solidarnost, empatija, dostojanstvo…
