Tekst je prvobitno objavljen na Transnational Social Strike (TSS). Prevod je nastao u okviru saradnje medijske mreže ELMO (East Left Media Outlet).
Oksana Dutčak je istraživačica koja obitava u Ukrajini i aktivistkinja Transnacionale esencijalnih autonomnih otpora (E.A.S.T. – Essential Autonomous Struggles Transnational).Ona opisuje aktuelnu nepredvidljivo promenljivu situaciji u Ukrajini i lokalne pokušaje samoorganizovanja za opstanak u ratu. Na pitanje kako raditi na transnacionalnim politikama mira nema lakog odgovora. Od ključnog značaja su neprekidne aktivnosti mobilizovanja i komunikacije koju ne ograničavaju državne međe, ali to bi moralo da bude praćeno i radikalnim preosmišljavanjem koncepta transnacionalnosti. (Ovaj članak je objavljen na platformi Transnacionalni socijalni štrajk ( platform)
Kakva je u ovom trenutku (2. mart, prim.prev.) situacija u Ukrajini i kako je lokalno stanovništvo reagovalo na izbijanje rata?
Situacija je veoma komplikovana. Prvih dana izgledalo je da ruske vojne snage pokušavaju da ne gađaju civile. Gađali su vojnu infrastrukturu zemlje s pretpostavkom da će se vlada i društvo predati, ali nije uspelo.
Čudi me nivo gluposti obaveštajaca: računica im je bila potpuno pogrešna.
Nije uspelo jer su odreagovali i vojska i stanovništvo na terenu.
To donekle uliva nadu, ali je i definitivno dramatično izmenilo njihovu taktiku.
Oni sada napadaju civile. Danas su [2. mart 2022.] ozbiljno bombardovali Harkov, ciljajući posebno stambene četvrti i centar grada. Ne znamo kako će se stvari dalje odvijati.
Promena taktike označava ne samo da su oni osvestili da su na početku napravili krupnu grešku u predviđanju, već je i veoma opasna po civile.
Što se tiče civilnog stanovništva, mnogi zapadni levičari sada krive NATO, ali niko nije učinio više u korist toga da lokalno stanovništvo podrži NATO i samu ideju pristupanja nego što upravo čini Rusija. Upravo je rađena anketa, prema kojoj rekordnih 76% podržava tu ideju, uglavnom kao rezultat vrtoglavog porasta podrške u obično (prema NATO-u) opozicionom istočnom i južnom regionu. Kada su vojska i zvaničnici SAD izdali sva ona upozorenja o tome da će Rusija napasti, tek poneko je u to i poverovao. Sama nisam verovala u to do poslednjeg trenutka. Sada se čini da je Rusija barem nekoliko meseci aktivno pripremala kompletnu invaziju.
Stanovništvo je sada postalo veoma antiruski nastrojeno. Pokušavajući da Ukrajinu podvrgnu totalnom uticaju, oni čine upravo suprotnu stvar jer je većina ljudi sada naoštrena protiv Rusije.
Ima ljudi koji nisu radikalno anti-ruski nastrojeni. Ali, teško je ne biti kada vidite šta se dešava, recimo bombardovanje u Harkovu – koji je jedan od najvećih gradova u Ukrajini i grad u kojem se pretežno govori ruski. Nivo mržnje je sada veoma visok. To je objašnjivo. Pod ovakvim okolnostima teško je gledati na Rusiju drugačije.
Ukrajinski levičari su govorili o tome već neko vreme, ali to je obično bilo uzaludno i niko nije obraćao pažnju. Sada vidimo kako Rusija pokušava da povrati svoju imperijalnu moć uz veoma loše ishode po nas, po Ruse, svetsku stabilnost i sve skupa.
Imam prijatelje koji su ostali u napadnutim gradovima i rođake koji nisu mogli da odu ili to nisu hteli. Mnogi od njih se pripremaju za gerilsku borbu. Tu su takođe procene ruske vlade ozbiljno promašile jer je – a ne znam da li su u to zaista verovali ili ne – njihova poruka bila: ljudi na terenu će nas dočekati otvorenih ruku. Umesto toga, vidimo snimke nenaoružanih civila koji prosto zaustavljaju tenkove na putu. Verovatno je i to jedan od razloga zbog kog su promenili taktiku i odlučili da započnu vazdušne udare na civile kako bi ih demoralisali, budući da avione ne možete zaustaviti blokiranjem puta i nenaoružani.
Ima i slučajeva da ljudi napadaju tenkove Molotovljevim koktelima itd. Kijev se sprema za gerilu, a to čine i mnogi drugi gradovi. Čak i ako bi im se proračuni nekako ostvarili i ovde uspešno postavili marionetsku vladu, okupaciona vlast ne bi dugo potrajala pod narastajućom spiralnom eskalacijom koja zahvata i civilno stanovništvo. Nisu svi u tome, mada je teško ne biti kada se ovakve stvari događaju. Čini mi se da bi u mnogim naseljima ljudi pokušali da se odupru i mirnim putem. Ako vazdušni napadi unište gradove, biće teško odupreti se u bilo kojoj formi.
Izbijanje totalnog rata u Ukrajini pripremano je nedeljama, ratnom retorikom, i na američkoj i na ruskoj strani. Kako se feminističke i radničke organizacije u Ukrajini pozicioniraju u aktuelnoj situaciji?
Različite organizacije su različito reagovale. Ljudi pokušavaju da volontiraju i organizuju izvesnu podršku civilima. Mnogo je samoorganizovanja za podršku evakuaciji ljudi, kako bi im se pomoglo da stignu na bezbedna mesta, ali i usmerenog na to da se podrže ljudi ostavljeni po gradovima, koji ne mogu ili ne žele da odu, a nedostaju im lekovi ili hrana. I pojedine inicijative na lokalnom nivou se pripremaju za gerilu, organizovano ali i na neorganizovane načine.
Mnogi koriste svoje veze sa ljudima u inostranstvu da pomognu onima koji prelaze granicu, a potreban im je prevoz, potrebno im je mesto za boravak u Poljskoj, Rumuniji, Moldaviji. I ovakva vrsta umrežavanja je intenzivna. Tu su anarhisti, feministkinje i levo orijntisana udruženja takođe prisutna. Mnogo je samoorganizovanja vezano i za pomoć civilima i za pripreme oko predstojećih invazija na grad.
Vidimo i ljude koji su zaustavljeni po granicama i često diskriminisani zbog boje kože. Imate li novosti iz te oblasti?
Taj problem postoji – iako ne znam koliko je sistemski. Aktivisti za ljudska prava pokušavaju da pokrenu to pitanje i govore o njemu u javnosti. Nedavno je objavljena zvanična reakcija vlade sa eksplicitnom izjavom kako ne sme biti diskriminacije i sa posebnim onlajn formularom za strane studente, namenjenom tome da im olakša prelaz preko granice.
Vidim koliko raznoliko Evropa reaguje. Poljska je otvorila granice za ukrajinske izbeglice i bila je jedna od prvih zemalja koja je to učinila. Uporedite to sa njihovom reakcijom u slučaju poljsko-beloruske granične krize. Sve mi je pregledno jasno i kritički to sagledavam. Rasizam je u pitanju, naravno. Ne radi se o tome da su ove zemlje predobre prema Ukrajincima. Radi se o tome da su rđave prema drugim ljudima. To govori mnogo i o rasizmu i o tome kako se percipiraju različite zemlje.
Imate li ikakih vesti sa granica? Ima li ljudi koje poznajete koji su uspeli da pređu granicu?
Ogromni su, ogromni redovi ljudi koji granicu prelaze kolima i pešice, i situacija je teška. Moja prijateljica je bežala iz zemlje, pa je na granici provela dva dana. Ona i njeno troje dece. Na sreću, već su bili prešli na drugu stranu. Problem je u tome što je broj ljudi koji pokušavaju da odu zaista ogroman. Volonteri sa obe strane granice pokušavaju da se uključe kao humanitarci jer ljudi nemaju dovoljno odeće, a noći su hladne. Dakle, pokušavaju da ih negde smeste ili makar pokušavaju da im nekako pomognu. Sa poljske i moldavske strane ljudi pokušavaju da organizuju transfere za Ukrajince, uglavnom besplatno, i da ih sprovedu do mesta gde će boraviti, ili da ih odvedu u gradove u kojima imaju rođake.
Da li je moguće graditi opoziciju protiv ovog rata a da se ne zapadne u izbor između NATO-a i Rusije? Da li je moguće izgraditi transnacionalnu inicijativu žena, migranata i radnika koja izbegava nacionalističku logiku i geopolitičke perspektive?
Raspravljala sam sa levičarima iz drugih zemalja i ponekad se čudim njihovom strahu da će premalo okriviti NATO dok pokušavaju da u svaku frazu ubace „i NATO je tu kriv“. Naravno, NATO se može kriviti do neke granice, ali kada bombe počnu da padaju sa neba – za to bombardovanje može biti kriva samo Rusija. Situacija na terenu izgleda drugačije jer vidimo kako se ponaša ruska vlast. Oni nisu voljni da odustanu od svojih planova. Teško da možemo reći da držimo i Rusiju i NATO podalje odavde, jer je samo Rusija napala Ukrajinu. Jer nije NATO taj koji bombarduje gradove, ovde je to vrlo očigledno.
Ne možete reći: Hajde da ne zauzimamo stranu. Ne možete izbeći da birate stranu, posebno kada ste ovde. Ne savetujem levičarima iz zemalja zapadne ili istočne Evrope da govore „mi se ne opredeljujemo“. Ne zauzeti stranu ovde bi značilo oprati ruke.
Prijatelj mi je rekao da ima tu i NATO krivice i da ćemo nakon što se sve završi imati veoma nacionalističku, ksenofobnu zemlju i druge probleme. Na to sam mu odgovorila: Naravno, verovatno hoćemo, ali ću o tome razmišljati kasnije, kada ne bude granatiranja gradova i kada ovde ne bude ruske vojske. Sada ne možemo da razrešimo te probleme. Možemo razgovarati o tome, ali ne možemo ignorisati slona u sobi.
Neki levičari govore kako je izlaz u pregovorima i sporazumu o neutralnosti Ukrajine. Teško mi je trenutno da ovo podržim. Taj stav je pomalo i kolonijalan: negira se i suverenitet zemlje. Na ljudima u zemlji je da odluče šta žele da urade a da bi oni mogli da odlučuju, ne bi trebalo da bude rata. Kao što sam rekla, ovaj rat je odlučio umesto mnogih Ukrajinaca. Ljudi kažu da uvek postoji izbor, ali većina Ukrajinaca ga sada ne vidi.
Ne odričemo se svog stava. Neki ljudi na levici – na zapadnoj levici – poriču naš pristup, govoreći nam šta Ukrajinci treba da rade.
Veoma lepo zvuči kako Ukrajina ne bi trebalo da staje ni na jednu stranu, da ne bude ni u jednom bloku, da treba zadržati neutralan status. Ali iz istorije vidimo da je neutralni status rezervisan za jake države, za bogate države, za države koje mogu da se brane. Ukrajina nije mogla da se odbrani od napada. Sada to pokušava da uradi, ali ne znam koliko dugo možemo tako.
Nakon aneksije Krima 2014. vrlo je teško govoriti o neutralnom statusu Ukrajine. Ukrajina se odrekla nuklearnog oružja i imala je bezbednosne garancije da će njena teritorija biti celovita, da je neće napasti nijedna država, koje je potpisalo nekoliko zemalja, poput SAD, Britanije i Rusije. Te bezbednosne garancije je 2014. prekršila Rusija. Posle toga mislim da društvu više nije tako lako da veruje garancijama. Videli smo kako garancije ne funkcionišu. To nema nikakve pravne ili bilo kakve posledice. Može se prekršiti u bilo kom trenutku.
Tako da ne znam kako sada možemo da izbegnemo opredeljivanje između Rusije i NATO-a. Trenutno nemam odgovora.
Verovatno ste uočili kritičke stavove protiv ruske invazije i podrške ukrajinskom stanovništvu. Ruske feministkinje pozvale su na suprotstavljanje Putinovom režimu i ratu. One smatraju da je ovaj rat nastavak svakodnevnog rata koji se vodi protiv žena, LGBTQI+ osoba i svih onih koji ne podržavaju Putinov režim ili se bune protiv njega. Na različitim mestima u Evropi i van Evrope je organizovano više demonstracija i antiratnih okupljanja kako bi se istakla Putinova odgovornost. Šta mislite o ovim inicijativama? Šta mogu transnacionalne politike mira u ovom trenutku?
Trebalo bi izvršiti veliki pritisak na Rusiju. Nema drugog izlaza. Otišli su predaleko.
Veoma sam zahvalna svim pokretima do kojih dolazi širom sveta. Oni mi bude neku nadu jer vidimo kako mobilizacije ostvaruju pritisak na vlade ovih zemalja. Pomažu i humanitarno, a ne samo u smislu vojnog snabdevanja, koje je takođe važno u ovom trenutku. Teško je zadržati antimilitarističku poziciju u zemlji koju je napala druga država.
Veoma sam zahvalna ljudima koji se okupljaju unutar Rusije. Neki, koji žive tamo ili u inostranstvu, veoma aktivno učestvuju u organizovanju protesta u Rusiji, ali i u davanju podrške ljudima koji beže iz Ukrajine. I u drugim zemljama se to dešava, mobilizuju se resursi, pruža informaciona i infrastrukturne podrške…
Sada se po Ukrajini naveliko priča kako je jedan od mogućih izlaza pobuna unutar Rusije. Ne verujem da će se to dogoditi. Nažalost, i građansko društvo i samoorganizacija u Rusiji i mnogim postsovjetskim državama, a možda i u Ukrajini, prilično su slabi i ne možete ih naprečac izgraditi u ovakvoj situaciji. Ne verujem da će u ruskom društvu doći do nečega što će zaustaviti Putina. Opet, ma kako tužno zvučalo, pre bih očekivala pobunu elite u Rusiji – to bi moglo sutinski promeniti situaciju, kratkoročno posmatrano.
Koja su najhitnija pitanja sa kojima se sada moraju suočiti žene, radnici i migranti, ljudi u Ukrajini u celini?
Najhitnije je pitanje humanitarne podrške. Jedna od stvari koja bi se definitivno mogla uraditi, čak i ako ne donosi veliku promenu, je i dalje politički pritisak. Nažalost, ne u Rusiji jer tamo pokušavaju da blokiraju sve informacione kanale putem kojih bi ljudi mogli da se obaveste o svemu ovome, što je takođe ozbiljan problem, ali mi tu ne možemo ništa. Ponekad imam osećaj da je unutar Evrope podignut nekakav zid.
Želela bih da istaknem i jednu stvar o kojoj su neke levičarske inicijative počele da govore. Ako gledamo u budućnost, kakva god bila, jedna od najvažnijih stvari je da se ukine ukrajinski spoljni dug. To je pitanje o kome se diskutuje u nekim levičarskim inicijativama, kako bi MMF trebalo da ukine ukrajinski spoljni dug jer će nam biti potrebna velika sredstava za obnovu zemlje. Takođe, postojala bi mogućnost da se ukrajinska društveno-ekonomska politika učini nezavisnijom. I to je verovatno zahtev za koji se nadam – a znam da ga neki ljudi već oglašavaju – da će uskoro biti prepoznat.
Kako izbeći geopolitički pristup po kojem postoje države sa sopstvenim interesima, dok zapravo postoje ljudi koji trpe najgore posledice političkih izbora?
U potpunosti se slažem da bi bilo dobro izbeći ovakvu logiku, ali ne možemo, nažalost, naterati ljude u vlasti da je ponište. Tamo se bira, osobito ako govorite o autokratskim državama. Važno je, posebno ako razmatramo situaciju, da uočimo koliko drugačije može biti, ali ovo je logički niz koji se sada nameće. Ne možete pobeći od tog nivoa razmatranja jer izgleda da je to nivo na kojem Putin donosi odluke. Njegove odluke i odluke ljudi oko njega su u ovoj situaciji ključni faktor. Ova logika se može izbeći kada imate društvo sa prilično visokim nivoom civilnog društva u širem smislu, naprimer sindikate, ali kada imate veoma hijerarhijsko društvo u kome se moć gradi odozgo na dole i ljudi su gotovo bez uticaja na ono što se dešava i kojim putem se ide i koje odluke donose, ovaj nivo analize je jedini koji bar nešto objašnjava. Nažalost. Ne osećam se prijatno da razmišljam u tim kategorijama, ali ne znam u kojim da razmišljam sada. Neki ljudi pokušavaju da to sada izbegnu. Oni pokušavaju da unesu izvestan optimizam u pogledu toga kako su Ukrajinci samoorganizovani, kako toliko toga trenutno rade i kako se izgrađuju nekakve mreže solidarne podrške. Sve je to jako važno, ali takođe razumem da se može i vrlo lako uništiti jer imate posla sa državom koja se više ne trudi da ubeđuje. Kažu da za razliku od zapadnih hegemonija, ruska država ne pokušava da izgradi meku moć. Ne znam da li su i pokušali, ali u ovom trenutku je očigledno da ih jednostavno nije briga za to i da se jednostavno eksplicitno oslanjaju na grubu silu.
Pored solidarnosti u različitim humanitarnim ili konkretnim oblicima solidarnosti i rada sa izbeglicama širom sveta i slanja lekova, hrane i slično, naročito za izbeglice, ali i ne samo za njih: kako vidite ulogu transnacionalnih pokreta za mir ili protiv ovog rata? Šta možemo da uradimo sa feminističke, anti-eksploatatorske, antirasističke tačke gledišta, osim konkretnih inicijativa? Kako možemo doprineti porastu mobilizacije koja može da preokrene ovu situaciju?
Veoma je teško vreme za ovaj međunarodni bazični ili samoorganizovani pokret koji pokušava da izgradi mir jer se iznenada – ne za sve, ali za mnoge ljude iznenada – pokazalo da se svet promenio. Neki od nas, levičara, previše smo navikli na to da živimo u [uni]polarnom svetu, koji je nestao. U najboljem slučaju će pokretu trebati neko vreme da preispita konceptualni okvir promišljanja o ovom svetu, preispita kako razmišljamo o pretnjama koje postoje, uvaži da se te pretnje menjaju, razvijaju i da je konfiguracija stvarnosti već pomalo drugačija. Bez takvog pristupa u ovom trenutku neće biti pomaka napred. Ako sve bude urađeno kako treba, ako se lekcija ovog trenutka pravilno shvati i ako pokret bude slušao ljude na terenu, pokret će preispitati ovaj svet i pretnje miru koje imamo sada jer se one definitivno menjaju. Ako se ova lekcija ne uzme u obzir, onda, nažalost, onaj deo pokreta koji to ne uzme u obzir, te njihova retorika, akcije i mobilizacije, neće dovoljno smisleno doprineti zadatku koji žele da ostvare.
Transnacionalna platforma za socijalni štrajk izdala je proglas protiv rata koji su potpisale brojne organizacije u Evropi. U perspektivi je formiranje zajedničkog transnacionalnog glasa. Da li mislite da ova vrsta pokušaja ide u dobrom pravcu?
Ovakvi pokušaji su već deo tog promišljanja o kome sam govorila. Zato je to važno za sam pokret i za sve, za viziju delovanja u bliskoj budućnosti. Ali postoji i opasnost da se po svaku cenu govori o miru. Ako kažemo da treba ustanoviti mir po svaku cenu, tu je opasna zamka: hajde da uradimo šta god Rusija kaže i oni će zaustaviti rat, da spasu živote ljudi.
Ova razmatranja su samo izlaz unutar veoma kratkoročne perspektive, jer ako Rusija dođe dovde, uspostaviće svoju vlast – konzervativnu, reakcionarnu, opresivnu, kakva je sada u Rusiji, ili čak goru. Na primer, za ljude kao što sam ja i za mnoge aktiviste, feministkinje, levičarke, LGBT aktiviste, sindikalce, za novinare i opoziciju to bi značilo represiju, a značilo bi, koliko sagledavam, od sada, i početak pravog partizanskog otpora. Strahujem da će se zemlja raspasti – uz mnoge smrti i stradanja. Nije da će Rusija doći i prestati da radi sve ono što i poslednjih dana u Ukrajini i godinama u svojoj zemlji, pa je i to veoma opasna zamka koju neki ljudi takođe ne razumeju.
Oksana Dutčak je zamenica direktora Centra za društvena i radna istraživanja (Kijev), istraživačica u oblastima pitanja rada i rodne nejednakosti. Doktorirala je sociologiju na Odeljenju za sociologiju Kijevskog politehničkog instituta Ihor Sikorski (Kijev) i magistrirala sociologiju i socijalnu antropologiju na Centralnoevropskom univerzitetu (Budimpešta). Njena glavna istraživačka interesovanja su: pitanja rada, radnički protesti, rodna neravnopravnost, socio-ekonomska nejednakost.
Sa engleskog prevela: Iskra Krstić
