Nijedan lanac prodavnica nije primio takav hvalospev vlasti kakvim je dočekan nemački brend Lidl, poznat po nižim cenama. No, Lidl nije primio samo hvalospeve srpskih vlasti već i stotine miliona dolara od Svetske banke i EBRD, ni manje ni više nego za njegovo širenje po Centralnoj i Istočnoj Evropi, jer navodno time doprinosi smanjenju siromaštva. Međutim iskustva radnika i radnica Lidla u drugim zemljama, redovi uoči otvaranja njihovih prodavnica i poznati putevi nemačkog kapitala otvaraju razna pitanja koje komentarišu članice i članovi redakcije Mašine.
Niže cene i bolji radni uslovi?
Jedna od tema koja je ostala u senci usled spekulacija o tome koji ljudi i zbog čega prave gužvu zarad nabavke namirnica po jeftinijim cenama jeste ta o kakvoj kompaniji se zapravo radi i kakve radne uslove zaposleni u njoj mogu očekivati.
Naime, maloprodajni lanac Lidl deo je Schwarz grupacije čije je sedište u Nekarsulmu u Nemačkoj. Lidl u ovom trenutku postoji u 27 zemalja Evrope i SAD gde poseduje više od 10.000 diskonta u kojima radi oko 260.000 ljudi.
Prema izjavama, ova kompanija je investirala u Srbiju 205 miliona evra i zaposlila oko 1500 radnika. Dan kada je Lidl u Srbiji zvanično otvorio 16 novih prodavnica na različitim lokacijama, je od strane predsednika Vučića na ceremoniji otvaranja okarakterisan kao „neobičan dan“ jer ni prodavnica „nije obična“ prema njegovim rečima. S obzirom da su ostale iznete karakteristike koje treba da dočaraju značaj otvaranja ovih prodavnica zapravo predstavljale opšte floskule o mogućnosti da učimo o modernim načinima poslovanja ili postanemo preko noći najbrža rastuća ekonomija u Evropi, nije bilo najjasnije o kakvoj se neobičnoj pojavi radi.
U potrazi za bilo čim neobičnim u vezi ove kompanije na kraju možemo izdvojiti dve stavke. Prva je da je ova kompanija možda ozbiljnije nego sve ostale shvatila rad na svojoj promociji po svaku cenu pa je tako i pre samog otvaranja u želji da svojim budućim potrošačima što bolje približi ideju „visokog kvaliteta i niske cene“ uz ovaj slogan prikazala i sliku muškarca i žene, gde je on „naravno“ visok a ona niska. Menadžment kompanije je ovaj, pre svega seksistički i mizogin potez, pokušao da opravda slučajnošću i nenamernom greškom u šta je teško poverovati.
Druga stavka jeste činjenica da su nedeljama pre samog otvaranja uz najpompeznije izjave u medijima saopštavali da će svojim zaposlenima plaćati prekovremeni rad, nuditi obavezne pauze i slobodan vikend. Tačnije, sve ono što radnicima/cama svakako sleduje po zakonu ali s obzirom na to da su malobrojne privatne firme koje ga poštuju onda ovakva obećanja treba da budu dočekana sa oduševljenjem? Pored ovoga ne treba zapostaviti činjenicu da trenutni Zakon o radu shodno svojim odredbama svakako utvrđuje nejednakost i podređenost radnika/ca poslodavcu, tako da njegovo poštovanje ne znači boljitak za zaposlene, o čemu je više već pisano na Mašini u okviru detaljnije analize posledica ovog zakona.
Kakvi će biti radni uslovi u praksi i kako će otvaranje ovih radnji biti manifestovano prema konkurenciji i manjim lokalnim prodavnicama za koje neki procenjuju da će pod pritiskom morati poboljšati radne uslove i sniziti cene, ostaje da vidimo. Do tada se možemo osvrnuti na pojedine primere iz inostranstva. Naime, prema istraživanju objavljenom u britanskom Gardijanu, Lidl je zajedno sa trgovinskim lancem Kaufland koji je takođe u vlasništvu Schwarz grupe, dobio preko 900 miliona dolara pozajmice od Svetske banke i Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD). Cilj ove pomoći je njihovo širenje u Centralnu i Istočnu Evropu u kampanji pomoći nerazvijenim zemljama i borbi protiv siromaštva. Ova kampanja je predstavljena kao „povećanje dostupnosti hrane pristupačne cene za siromašne kupce“. Dolazak ovog lanca je u nekim zemljama na kraju doneo i talas nezadovoljstva zaposlenih. U Poljskoj i Rumuniji, što su primeri koji se navode u ovom članku, su radnici pre oko tri godine više puta protestovali žaleći se na veliki broj neprijavljenih prekomernih sati kao i sprečavanje svakog pokušaja sindikalnog organizovanja. Zbog sličnih primera kršenja radničkih prava su u aprilu ove godine ponovo štrajkovali radnici/ce iz oko 147 Lidlovih prodavnica na različitim lokacijama. Osim ovoga, autori članka navode da je upitno koliko otvaranje ovakvog lanca zaista doprinosi lokalnom razvoju a koliko zapravo guši lokalnu i domaću proizvodnju pošto većina proizvoda dolazi iz Nemačke.
S obzirom na ovo, deluje da opravdano možemo sumnjati u iskrenost želje (inače javno finansiranih) institucija poput Svetske banke i EBRD da pomažu siromašnim i nerazvijenim zemljama tako što će direktno ulagati novac u jednu od najbogatijih nemačkih kompanija i time samo indirektno na lokalu praviti jedva vidljive pomake, što pokazuju primeri iz nekoliko zemalja.
Iza redova ispred Lidla
Otvaranje Lidl-ovih prodavnica širom Srbije bio je medijski žestoko ispraćeni događaj: najavljena je bolja budućnost a lanac ovih megamarketa je tretiran kao jedan korak ka ulasku u ekipu elitnih i cool društava. Međutim, otvaranje je ispraćeno i jednim medijskim nusproizvodom: na društvenim se mrežama, naime, primetio nagli porast prezrivih komentara prema građanima koji su formirali nepregledne redove ispred novootvorenih prodavnica. Razlog je jednostavan i uistinu jednodimenzionalan: na dan otvaranja, menadžment Lidl-a se odlučio da smanji cene određenih artikala – prvenstveno živine – a građani su pohrlili da iskoriste jedinstvenu priliku koja se retko ukazuje i gotovo samo kada ste deo reklamne strategije.1
Kako bilo, reka ljudi ispred prodavnica je optužena da je došla sa dna kace, da nema manire te da tako okupljena masa predstavlja ruglo. Ukratko: sirotinja se i ovog puta našla između čekića i nakovnja – osiromašenim građanima je onemogućen pristup osnovnim životnim potrepštinama, a kada su je – makar na jedan dan – dobili po sniženoj ceni, optužena je za prljavštinu i ruženje pogleda na ugodni urbani pejsaž. Nema dakle izlaza za siromašne, klasnoj kvaki 22 ne promiče niša – ako nemaju, onda su krivi za svoje siromaštvo, a ako i dobiju priliku da se makar privremeno opskrbe – dobijaju etiketu rulje.
Naravno ni reči nije bilo o ekonomskoj situaciji koja je mnoge prinudila na mukotrpno čekanje u redovima za nabavljanje osnovnih namirnica, ni reči o sličnim nusporizvodima konzumerističkih društava o Božiću nazvanim „Crni Petak“, ni reči o činjenici da je lanac prodavnica bedu velikog broja građana iskoristio ne bi li izradio native advertizing platformu.
No, iako je malorađanštini sklonija javnost „rulju“ ispred Lidlovih marketa identifikovala kao naprednjačku glasačku mašineriju, zanimljivo postaje ukaže li se na podatak da je istu matricu rabila upravo armija botova. Klasni prezir, dakle, nije čak ni samo slučajni malograđanski prezir, već dolazi sa najviše instance, najvišeg mesta, u pitanju je politički projekat koji se diseminira putem simulakrumskog i diseminišućeg mehanizma internet botovanja. Klasni prezir, kondenzovan u perutini za sirotinju koja se na dnu socijalne lestvice grabi o perutinu, ispostavlja se, nije samo malorađanska mržnja – već ozbiljni politički program.
Ali, ponovimo, upiranje prstom se tu nije zaustavilo već je nastavljeno u poređenje sa glasanjem te u konačnici i optužbu za saučesništvo u održavanju trenutne oligarhije na vlasti. I upravo je ova optuživanje siromašnih za saučesništvo u bugarskim vozovima i ostalim izbornim neregularnostima ukazala na jednu političku pojavu dugog trajanja i kontamiranost srednjeklasnih i malograđanskih ideoloških pozicija. I dan danas oni otpor aktuelnoj oligarhiji formatiraju kao civilizacijski sukob: penzioneri protiv mladih, urbani protiv rulje, civilizovani protiv varvara, prva protiv druge Srbije – nesvesno pružajući podršku aktuelnom političkom modelu protiv kojeg se, tobož, bore.
Nemačka radna etika i duh iskorišćavanja slabijih ekonomija
Prethodnih nekoliko dana smo obasuti sa svih strana najnovijim masovnim proizvodom buržoaske propagande. Taj proizvod se ne može naći na rafovima novootvorenih šesnaest prodavnica njemačkog lanca Lidl i ne košta ništa nas, potrošače. Radi se o stvaranju odnosa javnosti prema spektaklu koji se odvija, servira nam se iz velike većine medija a veliki broj nas ga reprodukuje, voljno ili ne. Šta je to što čini ovaj medijski refleks buržoaskim? Potpuno zanemarivanje ekonomske i istorijske pozadine zgražavajućeg spektakla.
Za Njemačku se opet predviđa rekordna godina za nacionalni trgovinski suficit, razliku između izvoza i uvoza robe, koji će ove godine iznositi oko 300 milijardi američkih dolara. Ovakva razlika, koju čak i institucije EU i MMF-a kritikuju, ukazuje na rastući globalni jaz između centralnih, bogatijih, zemalja sa visokim izvozom i niskim uvozom i poluperifernih i perifernih, siromašnijih, zemalja sa visokim uvozom i niskim izvozom. Kako je došlo do ovakve situacije? Analize ukazuju na to da su manjak domaćeg infrastrukturnog ulaganja, odsustvo rasta cijene rada kao i stvaranje najvećeg tržišta nisko plaćenog rada u Evropi ključni faktori. Jasno je da takva politika ugrožava interese radničke klase u Njemačkoj, ali šta je sa krezubim, agresivnim, ludim i primitivnim ovdje? Kakve veze ta ekonomska moć njemačkog kapitala ima sa našim životima?
Mnogo toga. Živimo u perifernoj zemlji koja izvozi jeftino prirodne resurse (koji Njemačkoj manjkaju) i nesofisticirane proizvode koje proizvodi slabo plaćena radnička klasa da bi se sofisticirani proizvodi, proizvedeni u Njemačkoj, masovno plasirali u zemljama periferije uz visokoprofitne kredite koje nude uglavnom zapadnoevropske banke da bi se visoka cijena tih proizvoda mogla platiti. Profit se stvara bjesomučnim crpljenjem resursa, brutalnim izrabljivanjem radništva, monopolskim plasmanom robe i kriminalnim kreditiranjem. Ukratko, ogromna većina stanovništva zarađuje manje od 344 evra mjesečno radeći u fabrikama kao što su Drekslmajer, vozeći se javnim prijevozom koji im se otima puzajućom privatizacijom, otplaćujući kredite inostranim bankama.
Po broju projekata stranih direktnih investicija koje brane još samo malobrojni koji njima direktno profitiraju, Njemačka je druga, nakon Italije, investirajući u farmaceutsku i automobilsku industriju, poslovne banke, robne kuće, industrijski gas, električnu opremu, metalsku industriju, motore i generatore (Stada Hemopharm, Metro AG, Siemens AG, IGB Holding, DM Drogerie). Ovakva ovisnost o stranom kapitalu je već viđena na ovim prostorima tokom Kraljevine Jugoslavije a stvorena je tijesnom povezanošću stranog i domaćeg financijskog kapitala uz rukovodeću ulogu prvog, dok je državni aparat srastao sa financijskom oligarhijom za račun udjela u profitima. Austro-njemački kapital je dominirao u bankarskom sektoru, osiguranju, metalo-mašinskoj i tekstilnoj industriji, te trgovini. Nakon nacističkog preuzimanja vlasti se pojačava ekspanzija njemačkog kapitala tako da se od 1933. do 1939. godine njemački udio u uvozu povećao za 361%, približavajući se polovini (48%) cjelokupnog uvoza.2 Danas nam se taj period brutalnih nejednakosti predstavlja kao zlatni, pred-totalitarni, raznim desničarskim (liberalnim i konzervativnim) zamagljivanjima i fantazijama. Čak i u istorijsko-revizionističkim udžbeničkim naporima njemački kapital pronalazi svoj interes, podmazujući ideološku reprodukciju ideje bezalternativnosti kapitalističkom društveno-ekonomskom poretku i varvarstvu koje proizvodi kao posljedicu nejednakosti. To je varvarstvo čijoj erupciji svjedočimo već danima.
Lakog i brzog izlaza iz ovakve situacije nema, a to nam pokazuje i slučaj uništenja Grčke zarad interesa Njemačke. Možda je, za početak, dovoljno oduprijeti se imperativu oponašanja njemačke radne etike koji nalaže Vučić?
- No, nije prvi put da se klasni prezir kondenzuje u pilećem mesu: u SAD je konzumacija piletine stereotip čvrsto vezan za populaciju Afroamerikanaca te se u doba političke korektnosti u njemu upakovao destilovani rasizam .
- Svi podaci iz perioda Kraljevine Jugoslavije su preuzeti iz Dimitrijević, S. (1958). Strani kapital u privredi bivše Jugoslavije. Beograd : Nolit.
