Festival Slobodna zona biće svečano otvoren 6. novembra u 19 sati u Plavoj dvorani Sava centra, regionalnom premijerom filma „Anora” Šona Bejkera, ovenčanog Zlatnom palmom, kao i filmom Nebojše Slijepčevića, „Čovjek koji nije mogao šutjeti“, nagrađenog, takođe, Zlatnom palmom, samo za kratkometražni film na 77. Kanskom festivalu.
Na programu jubilarne, 20. Slobodne zone, između ostalih, biće prikazana i nagrađena ostvarenja sa uglednih filmskih festivala: „Još sam tu” Valtera Salesa, nagrađen za najbolji scenario u Veneciji, pomenuti „Čovjek koji nije mogao šutjeti” Nebojše Slijepčevića, „Moj omiljeni kolač” Marjam Mogadam i Bentaša Sanaihe, dobitnik Nagrade ekumenskog žirija i Nagrade FIPRESCI u Berlinu, „Tri kilometra do kraja sveta” Emanuela Parvua, pobednika Filmskog festivala u Sarajevu kao i „Naša djeca” Silvestra Kolbasa, najboljeg reditelja Pulskog festivala.
Nebojša Slijepčević, dobitnik najvećeg kanskog priznanja za kratkometražni film ove godine, prisustvovaće otvaranju festivala u Sava centru. Tim povodom je izjavio da mu je posebno drago što će njegov film otvoriti festival: „Prvi put sam bio na festivalu još 2007. godine sa svojim prvim autorskim dokumentarcem ’Za 4 godine’, i nakon toga mi je skoro svaki film prikazan na Slobodnoj zoni. Posebno su mi u sjećanju ostale fantastične projekcije ’Srbenke’ i rasprave koje su uslijedile.“
„Film koji ove godine predstavljam također je rađen sa željom ne da šalje poruku, nego da potiče gledatelje na introspekciju i otvara prostor za raspravu,“ rekao je Slijepčević.
Film je inspirisan istorijskim događajem iz 1993. kada su na železničkoj stanici u Štrpcima u Bosni i Hercegovini iz voza Beograd-Bar srpske paravojne formacije Milana Lukića izvele putnike muslimanske nacionalnosti. Tom zločinu jedini se suprotstavio penzionisani kapetan JNA Tomo Buzov, koji je pokušao da pomogne mladiću koji nije imao dokumenta. Izveden je iz voza sa još 18 civila i streljan, a grob mu se i danas ne zna. U glavnim ulogama su Goran Bogdan, Dragan Mićanović, Aleksis Manenti, Silvio Mumelaš, Lara Nekić i drugi.
Od partizanskih tema do kršenja prava radnika: Preporuke za filmove iz regiona
Ivan Bakrač, selektor regionalnog programa, za čitaoce Mašine posebno je preporučio dva filma iz selekcije „Horizonti balkana“ a koji se dotiču jednih od najvažnijih društvenih tema kao što su borba protiv desnice i neofašističkih tendencija, poput filma „Šume šume“, koji se osvrće na prošlost kroz intervjue baki koje su bile partizanke, kroz njihove priče i iskustva, ne samo onih i dalje živih već i onih kojih više nema:
„To je nešto što nas opominje koliko je važno i koliko treba da pratimo antifašističke ideale i koliko smo danas blizu tome da se, nažalost, na sličan način borimo protiv svega toga“.
Drugi koji Bakrač preporučuje je turski film „Jedan od onih dana kada Heme umire“, reditelja Murata Fıratoglua, govori o čoveku koji, nakon bankrota, počinje da radi na berbi paradajza u jugoistočnoj Turskoj, pod žarkim suncem, pritisnut potrebom da hitno izmiri nadolazeći dug:
„To je jedan spor, meditativan, umetnički film, iz prave tradicije današnjeg art house filma, međutim, neću ništa spojlovati ako kažem da film počinje scenom kršenja prava radnika, odnosno nezadovoljstvom jednog radnika i njegovog tretmana u tom poslu kojim se on bavi. Tog momenta on puca, kreće da razmišlja ’balkanski’, tako da kažem, kroz neke naše nasleđene načine razmišljanja, a životne okolnosti ga usmeravaju u drugom pravcu. Mislim da je to definitivno film koji bi preporučio publici, ne samo da ga pogledaju već i da razgovaraju sa rediteljem koji će biti naš gost na festivalu“.
Mi nemamo drugu zemlju: međunarodna selekcija
Selektorka međunarodnog programa, Branka Pavlović, za Mašinu je izjavila da su u selektorskom timu jako zadovoljni budući da su skoro sve aktuelne društvene i političke teme prisutne na ovogodišnjem programu.
Skrenula je pažnju na veliki broj filmova koji se bave ženskom perspektivom, a dolaze sa Bliskog Istoka, poput Irana, Palestine, Izraela, Libana a sa druge strane ima i nekoliko filmova iz Latinske Amerike, koja takođe ima jednu snažnu feminističku tradiciju.
„Ženska emancipacija povlači emancipaciju čitavog društva, ženski likovi su u ovim filmovima – a i rediteljke – ujedno i čuvarke sećanja. Na taj način one pomažu da se društva regenerišu podstaknuta antimilitarističkom borbom i antiratnim akcijama.“
Čitaocima Mašine posebno preporučuje, po njenim rečima, fenomenalni film libanske rediteljke, Mirjam El Hadž, „Dnevnici iz Libana“, koji je dobio nagradu publike u Berlinu, i koji, u formi dnevnika, govori o četiri turbulentne godine u društvenim nemirima, kao i film „Mi nemamo drugu zemlju“, koji je režiran u palestinsko-izraelskoj koprodukciji četvoročlane grupe aktivista, tokom, kako stoji u opisu filma „najmračnijeg, najstrašnijeg doba ove oblasti kao čin kreativnog otpora aparthejdu i potrage za putem koji vodi ka jednakosti i pravdi“.
„Na primerima ova dva filma tačno se vidi akutan način koliko je teška ta borba za promene, koliko je teško menjati te strukture, koliko je to ogorčena borba sa vetrenjačama A ako pogledate sadašnju situaciju u Libanu koja je mnogo gora nego što je u tom filmu, vi vidite da ima vrlo malo mesta za nadu,“ rekla je selektorka međunarodne filmske produkcije.
Ali nada je takođe nešto što je u centru pažnje ovih filmova, istakla je: „Nada da je promena moguća, čak i u najstrašnijim situacijama kao što je ovo što se događa trenutno u Palestini, moramo imati nadu da je nešto moguće promeniti i da bi trebalo da ima dovoljno ljudi koji se za to zalažu,“ uprkos tome što, kako kaže, praktično ne postoji ni jedna mirovna inicijativa, ni u Ukrajini ni na Bliskom istoku, „rat se samo podstiče, kao i prodaja oružja“.
Pavlović je preporučila i dokumentarni film „Zbogom, Tiberijado“, francusko-palestinsko-alžirske rediteljke i glumice, rođene u Parizu, Line Sualem, o Hiam Abas, koja je napustila rodno selo da bi sledila svoj san da postane glumica. Iza sebe je ostavila majku, baku i sedam sestara, a trideset godina kasnije, njena ćerka – rediteljka Lina – vraća se sa njom na putovanje kroz nestala mesta među razbacanim sećanjima četiri generacije smelih palestinskih žena.
Na konferenciji za novinare direktor festivala, Rajko Petrović, najavio je da će nakon dvadeset godina, od sledeće godine format festivala biti drugačiji. U vezi sa ovim, on se osvrnuo i na stanje u kulturi i pitanje finansiranja, i generalno položaja kulture i umetnosti u našoj zemlji. Ne samo festivala Slobodne zone, već i svih organizacija koje pokušavaju da realizuju svoje programe.
„Ako ova tendencija bude nastavljena, doćićemo do amaterizacije kulture,“ zaključio je.
Više informacija o celokupnom programu i satnicama nalazi se na zvaničnom sajtu festivala.
V.K.