„Moj štrajk glađu trajaće dok vlast ne ispuni tri uslova koja ću im postaviti. Prvo, očekujem da saslušaju sve osumnjičene za pad nadstrešnice i da ih sve pritvore, da konačno krenu suđenja, ali ne samo za onih 13 koje su naveli, jer ih ima još. Drugo, moraju da puste sve protivpravno pritvorene studente, da ih oslobode svake krivice. I treće, da predsednik raspiše izbore“, rekla je Hrka tokom svog govora na komemorativnom skupu u subotu u Novom Sadu.
I tako je Dijana Hrka, majka Stefana Hrke, jedne od žrtava pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, na godišnjici tragedije obelodanila da se opredelila – ili je pak primorana – na najradikalniji oblik političke borbe.
A kako i ne bi – godinu dana je prošlo otkako je njen sin pogunio zbog, prema svim indikacijama, korupcije prilikom renoviranja Železničke stanice u Novom Sadu. Samim tim, već godinu dana Hrka ne dobija odgovor na pitanje ko je kriv za tragediju koja je i nju, ali i Srbiju, zauvek promenila.
Prema svemu do sada viđenom, slučaj nadstrešnice aljkavo prolazi kroz tužilaštva, glavni politički činioci – Goran Vesić i Tomislav Momirović – jesu ostali bez funkcija, ali su i dalje daleko od onoga što bismo nazvali sudski postupak. Politički vrh države, s druge strane, svim silama pokušava da natera ostatak zemlje, ali i sebe, da zaboravi da se pad ikada i dogodio.
Samim tim, nakon bezbroj protesta i govora, Hrki ništa drugo nije ni preostalo nego da započne štrajk glađu, a sve kako bi barem milimetar bila bliža odgovoru na pitanje: zašto njenog sina više nema.
Sad preostaje da se vidi da li će njena borba, naposletku, uroditi plodom, odnosno da li iko od nadležnih u ovoj državi može da ostane nem na činjenicu da je ona stavila svoj život na tacnu – a sve kako bi za nju, ali i za celu Srbiju, izborila pravdu.
Štrajk glađu kao vid borbe kroz istoriju u Srbiji
O štrajku glađu kao konceptu borbe, odnosno moralnom dilemom koja je prati te istinskom potencijalu da donese promene se može diskutovati.
Verovatno najpoznatiji primer štrajka glađu u svetu je onaj pripadnika Irske republikanske armije (IRA) iz 1981. godine, koji su se u tom trenutku nalazili u zatvoru, a sam čin je bio usmeren protiv britanske Vlade na čelu sa Margaret Tačer. Naime, tadašnji zatvorenici IRA su zahtevali da budu tretirani kao politički zatvorenici, a ne kao obični kriminalci, što Tačer nije prihvatala.
Štrajk glađu prekinut je nakon što se desetoro ljudi izgladnelo do smrti, a među kojima je bio i Bobi Sands na čijoj je sahrani prisustvovalo gotovo 100.000 ljudi. Rezultat je bila, čini se, pirova pobeda. Naime, Šin Fejn, nacionalni pokret irskog republikanizma, jeste od tada postala mejnstrim politčka partija i Sands jeste postao martir – malo, dovoljno ili mnogo, teško je, a najpre i nezahvalno, proceniti.
S druge strane, kada se pogleda istorijat ovakvog političkog čina borbe u Srbiji, isti je, uslovno rečeno, obesmišljen.
Lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković stupio je u štrajk glađu 1. jula 1993. godine, nakon što su njegova supruga Danica i on uhapšeni i pretučeni od strane policije tokom demonstracija protiv vlasti Slobodana Miloševića. Isti je obustavio 9. jula nakon što je Milošević doneo odluku o aboliciji, te su Draškovići bili oslobođeni.
Vojislav Šešelj, predsednik Sprske radikalne stranke, je 2006. navodno čak 28 dana štrajkovao glađu dok se nalazio u Haškom tribunalu, zahtevajući pravo da se brani sam pred sudom. Dana 9. decembra, nakon što mu je ispunjen zahtev te takođe odlučeno da suđenje počne ponovo, kada se on potpuno oporavi, Šešelj je prekinuo štrajk.
Njegov nekadašnji partijski saborac i bivši predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, počeo je štrajk glađu 16. aprila 2011. godine, zahtevajući od tadašnje demokratske vlasti vanredne parlamentarne izbore. Apeli za obustavu došli su čak i od tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, kao i od strane tadašnjeg patrijarha Srpske pravoslavne crkve Irineja. Nikolić je prekinuo štrajk nakon osam dana, na Uskrs, ali su izbor pak bili raspisani tek nakon godinu dana, u manje-više predviđenom roku, i to predsednički.
Kada se pogleda novija istorija, 10. maja 2020. godine je u štrajk glađu stupio tadašnji lider Dveri Boško Obradović. Nakon tog slučaja je svima u Srbiji bilo jasno da je ovakav vid političke borbe obesmišljen.
Ne zato što je aktuelni režim prihvatio zahteve poslanika te pokrenuo raspravu o Kosovu u Skupštini Srbije, već zato što je njihov odgovor bio simboličan – i poslanici Srpske napredne stranke, Aleksandar Martinović i Sandra Božić, su istog dana stupili u (kontra)štrajk glađu.
Naprednjaci su svoj štrajk prekinuli nakon dva dana, 12. maja, istog dana kada se Obradoviću pridruži stranački kolega Ivan Kostić. Njih dvojica su, naposletku, štrajk obustavili 20. maja, iako njihov zahtev nije bio ispunjen.
Marinika Tepić ispred Stranke slobode i pravde je, naposletku, 18. decembra 2023. godine stupila u štrajk glađu, zahtevajući poništavanje izbora. Tri dana kasnije pridružile su joj se još dve članice tadašnje opozicione koalicije, Jelena Milošević i Danijela Grujić. Njima je trebao da se pridruži još jedan opozicioni vedeta, Miroslav Aleksić, ali je on naknadno objasnio da je na božićnom postu – neironično.
Tepić, Milošević i Grujić su štrajkovale do 31. decemembra, a ceo proces prošao je, uslovno rečeno, neuspešno. Nit im je zahtev bio ispunjen, nit se šira javnost značajno potresla.
Kada se pogleda istorija, ne može se reći da ista ide u korist Dijani Hrki. Naposletku, tik pred njenu najavu da stupa u štrajk glađu, u petak se poslanik SNS-a Uglješa Mrdić „postavio“ ispred Skupštine Srbije i takođe odlučio na tako radikalan potez. Razlog? Nije zadovoljan radom tužilaštva.
Međutim, kako sagovornici Mašine objašnjavaju, njen slučaj je, u mnogo čemu, drugačiji od prethodnih.
Majka, a ne političarka
Helena Ivanov iz organizacije „Henry Jackson Society“ u razgovoru za Mašinu napominje da štrajk glađu kao vrsti borbe ljudi uglavnom pribegavaju kada misle da svi neki drugi ustanovljeni, odnosno demokratski vidovi ne mogu biti iskorišćeni u datom trenutku.
S druge strane, upitana o tome zašto je sam taj čin u Srbiji obesmišljen, ona napominje da je Srbija zemlja koja nema zdrav politički život, i nema ga već jako dugo.
„Mi smo zemlja koja od Tita naovamo živi u fascinaciji kultom ličnosti. Jednostavno, kod nas se ne dozvoljava da institucije rade svoj posao, nego uvek na kraju nekako ispliva ta jedna ličnost koja, u manjoj ili većoj meri, uzurpira političke institucije. I u tom smislu, Srbija poslednjih 13 godina sve više sklizava ka ozbiljnom autoritarnom režimu, u kojem te demokratske institucije postoje na nekom papiru, ali u praksi one svoj posao ne rade. I onda u sklopu takve jedne kulture, mnogo stvari je obesmišljeno. Pa je tako obesmišljen i štrajk glađu, kao i sve ostalo. I sve je to posledica činjenice da mi nemamo zdravo političko društvo. Jednostavno, Srbija je toliko polarizovana da je sve dovedeno do tačke ključanja, i za to je pre svega kriva vladajuća stranka. Ali, u takvoj jednoj atmosferi jako je teško da se metodi borbe ne obesmisle u nekom trenutku. Naposletku, na obesmišljavanju svega i svačega aktuelni režim radi otkako su na vlasti“, smatra Ivanov.
Takođe, kako dodaje sagovornica Mašine, treba biti svestan da domet štrajka glađu kao vida političke borbe, i to ne samo u Srbiji, može da dobaci samo do određenih visina. Samim tim, kako kaže Ivanov, konceptualno postoje ograničenje šta štrajk glađu može da postigne i šta ne može da postigne.
Sličnog viđenja je i politikolog i naučni saradnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Dejan Bursać, koji u razgovoru za Mašinu takođe ističe kako je u Srbiji, nažalost, štrajk glađu kao način borbe banalizovan, isto kao što je bavljenje politikom. Samim tim, kako dodaje, štrajkovi glađu koje smo imali tokom prethodnoih godina su bili više performativni.
„Čak i kada je opozicija prethodnih nekoliko godina pretila štrajkom glađu, odmah se pojave tri poslanika Srpske napredne stranke da to obesmisle, isto kao što sad pokušava ovaj nesrećni poslanik Uglješa Mrdić“, rekao je Bursać.
Ipak, kako za kraj dodaje sagovornik Mašine, po njemu je štrajk Dijane Hrke prvi u novijoj istoriji koji može da ima ozbiljne političke posledice, iz dva konkretna razloga.
„Prvi je taj što ta žena nema politički interes i političke ambicije, već se radi o jednoj majci koja je izgubila dete i koja zahteva odgovornost i odgovor na pitanje ko je kriv. I to je nešto što može da privuče veliki broj ljudi da obrati pažnju na to. A drugi je, i ovo govorim sa velikom dozom opreznosti, taj što se meni čini da je ona dovoljno očajna. Kod Hrke nisam siguran da je u pitanju puki performans i to je ono što potencijalno može da uplaši Vučića o mogućim posledicama, a treba da uplaši i potrese sve nas kao društvo. Jednostavno, Hrkin slučaj pogađa ljude na mnogo višem nivou od nekih prethodnih zahteva političkih aktera“, zaključuje Bursać.
I Ivanov za kraj napominje da, ako konkretno govorimo o slučaju Dijane Hrke, mi pričamo o situaciji gde je ona kao majka izgubila dete padom nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Ivanov u tom kontekstu smatra da ona, kao i svi ostali koji odluče da stupe u štrajk glađu, zaključuje da nema drugu alternativu nego da sebe, svoje zdravlje i svoj život stavi na crtu.
„A sve u nadi da može da izvrši dovoljno veliki pritisak na institucije, odnosno u ovom slučaju na predsednik Aleksandra Vučića da ispuni njene zahteve. I u tom smislu ovo što Hrka radi ima smisla, ona ima svoje konkretne zahteve te sada vrši pritisak na vlast da se oni i ispune. Ona je žena koja prolazi kroz bol i patnju koja je svima nama koji kroz to nismo prošli nezamisliva. Takođe, Hrka nije političarka, ona je obična građanka i domet njenog delovanja je u tom smislu ograničen. S druge strane, ako pogledamo primer Marinike Tepić, ona jeste političarka, i to veoma iskusna, i njen posao je da pobedi na izborima, da se bori da institucije rade bolje. U tom smislu, ona mora da bude kreativnija u metodama koje koristi da dođe do željenog rezultata. I nije problematičan samo njen primer, već i prethodni štrajkovi glađu poslanika SNS-a, koji su sami po sebi bili apsurdni, naposletku i onaj Tomislava Nikolića. I sve to je dovelo do toga da štrajk glađu bude obesmišljen. Ali, za razliku od političara, Hrkin arsenal koji ona može da koristi da dovede do neke promene je vrlo ograničen i uglavnom se svodi na to da ona sebe lično u to involvira“, zaključuje Ivanov.
M.B.
