Talas masovnog iseljavanja stanovnika Kosova u lokalnim medijima je uglavnom predstavljen kroz nacionalističku matricu, bez sagledavanja strukturnih i ekonomskih uzroka koji su u najvećem broju slučajeva ključni okidač ovih migracija. Međutim, i kada iseljenici dođu do željene destinacije u nekoj od zapadnoevropskih zemalja, susreću se sa pooštrenim zakonskim okvirom prema mogućnosti za ostvarivanje azila i dobijanja radne dozvole, te na pojačanu kontrolu na granicama periferije „Tvrđave Evrope“ koja kao krajnji rezultat ima sigurnu deportaciju.
U proteklih nekoliko meseci s glavne autobuske stanice u Prištini i sa stanica nekoliko drugih gradova Kosova svakoga dana čitave porodice kosovskih Albanaca kreću na neizvesna noćna putovanja kroz Srbiju do mađarske granice, a odatle u još nesigurnije pokušaje da stignu do Austrije, Švajcarske, Nemačke i drugih zapadnoevropskih zemalja. U različitim novinskim izveštajima ova putovanja se karakterišu kao masovni egzodus, a dramatično naglašavanje ide dotle da se ovo kretanje stanovništva poredi s talasom kosovskih izbeglica u Makedoniji i Albaniji tokom rata 1999. godine.
Doduše, aktuelna situacija iseljavanja i jeste dramatična, bez obzira na to što su prilike mirnodopske i nema užasa progona i ubijanja. Procenjuje se da je od jeseni 2014. godine Kosovo napustilo preko 50.000 stanovnika. Tu sumornu procenu upotpunjuju podaci da su pojedine škole rasformirale čitave razrede zbog ispisivanja učenika i učenica koji su sa svojim roditeljima krenuli u iseljeništvo, kako je iz pojedinih većih sela otišlo i do 10% stanovnika, a iznosi se i utisak kako je na prištinskim ulicama gužva primetno manja nego ranije.
Dramatičan je i sam način na koji se ove migracije izvode. Pošto je na osnovu dogovora između Beograda i Prištine o proširenju sporazuma o slobodi kretanja, postignutog septembra 2014. godine, omogućen nesmetan tranzit kroz Srbiju osobama koje poseduju kosovska dokumenta, ovaj pravac je postao neočekivano širok kanal u funkciji ubrzane migracije. Obično su ovi putnici s lakim prtljagom mlađi ljudi, često mladi bračni parovi s malom decom, ali ima i onih sredovečnih i starijih, pogotovo kada se čitave šire porodice odluče na iseljavanje. Oni se najčešće noću ukrcavaju u vanredne autobuse ili neki drugi prevoz kojim će se dovesti do Subotice.
Kada stignu u Suboticu, smeštaju se po odmaralištima oko Palićkog jezera, koje se nalazi blizu mađarske granice. Takav smeštaj je, usled velike potražnje proteklih meseci, postao znatno skuplji u odnosu na uobičajene vansezonske cene u tom turističkom području. Prema svedočanstvima migranata, cena za jednu noć je oko sto evra po sobi. Odatle se traži prilika da se stupi u vezu s krijumčarima koji prevode preko granice s Mađarskom. Ti krijumčari često zahtevaju visoku naknadu, zbog čega neki od putnika pokušavaju da pređu granicu na svoju ruku, ponekad plaćajući lokalne taksiste da ih dovezu do same granice.
Sâma granica, u zelenom pojasu, tamo gde je slabo čuvana, prelazi se pešice, obično noću, kako bi se neprimećeno stiglo do Segedina ili Ašothaloma, a tokom hladnih perioda ove zime, kada je čitav predeo bio pod snegom, takav poduhvat bio je posebno mučan i rizičan. Ukoliko se izbegne hapšenje na granici ili u pograničnom pojasu, najčešće se nalazi nekakav prevoz do Budimpešte, a odatle prema zapadu Evrope, čije su dalje granice porozne zahvaljujući šengenskom sistemu. Ukoliko se pak takvo hapšenje ne izbegne (što je sve češći slučaj), mnogi su se postarali da imaju unapred pripremljen novac da plate kaznu zbog ilegalnog prelaska granice i spremni su na novi pokušaj. Ako do hapšenja dođe s mađarske strane granice, zaustavljeni putnici smesta podnose zahtev za azil, uz izvesno olakšanje zbog toga što su se ipak našli na teritoriji Evropske unije.
Čak i bez neposrednih ličnih ispovesti o ozbiljnim nevoljama na očajničkom putu, zabeleženih izjava koje se daju kao ilustracija u detaljnijim medijskim izveštajima o aktuelnim kosovskim migracijama, a koje im daju emotivni ton, već i sama ideja o nesumnjivim patnjama koje potencijalno vrebaju veliki broj ljudi s malom decom prinuđenih da napuste dom i odluče se na ovakvo neizvesno putovanje izaziva duboko ljudsko saosećanje. U zvaničnim reakcijama na talas iseljavanja, međutim, nema znakova saosećanja.
Prva reakcija mađarskih vlasti odražavala je izvesnu paniku zbog priliva velikog broja ljudi koji nekontrolisano prelaze granicu. Desničarski politički funkcioneri oglasili su se pozivajući da se osobe koje su podnele zahtev za azil smeste u zatvor tokom perioda razmatranja tog zahteva, ili da se duž granice podigne ograda, slična onoj koja postoji na tursko-bugarskoj ili američko-meksičkoj granici, kako bi se zaštitila granica ne samo Mađarske već i EU. S druge strane, prva reakcija srpskih zvaničnika odražavala je zluradost utemeljenu u spoljnopolitičkoj orijentaciji simboličnog osporavanja simbolične kosovske nezavisnosti. Srpski ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izneo je podatak da je oko 60.000 kosovskih Albanaca podnelo zahtev za izdavanje srpskog pasoša (s kojim je, načelno, omogućeno bezvizno putovanje u zemlje Šengenskog sporazuma). „Jedan veći broj Albanaca želi da prizna Srbiju kao svoju zemlju. Ja to tumačim tako“, dodao je, krajnje neumesno, tom prilikom.
Naravno, još drastičnije reakcije dolaze iz Nemačke, odakle zvaničnici poručuju da će se dodatno angažovati na Kosovu kako bi raspršili zablude koje u kosovskoj javnosti postoje povodom mogućnosti da se dobije azil i posao u Nemačkoj, a da će istovremeno uticati da se pojačaju kontrole na granicama, pre svega između Srbije i Mađarske, kako bi se ilegalna imigracija u Nemačku sprečila. Nemački medijski servisi stoga već uveliko plasiraju informacije o pretrpanom i neudobnom smeštaju namenjenom najnovijim kosovskim azilantima. Zahtevi za azil kosovskih državljana dobili su u postupcima nemačkih organa prioritet u pogledu brzine odlučivanja. A mahom se radi o tome da se po hitnom postupku izdaju rešenja o prisilnom vraćanju u zemlju porekla, što podrazumeva i zabranu ponovnog ulaska u čitav šengenski prostor. Manfed Šmit, predsednik nemačkog Saveznog zavoda za migraciju i izbeglice, u svojoj izjavi za medije priznaje da zna kako je ekonomska situacija na Kosovu teška, ali ističe da siromaštvo, prema Ženevskoj konvenciji, nije razlog za davanje azila, i da ni u Nemačkoj ni u drugim zemljama Evropske unije to nije dovoljno za dodelu statusa izbeglice nekoj osobi.
Ova izjava nemačkog funkcionera dotiče se pravog problema, ali jasno pokazuje ciničan, sistemski otklon od bilo kakve odgovornosti. Narod na Kosovu lišen je perspektive kakvog-takvog prosperiteta. Nakon razarajućeg rata 1998‒1999, počev od 2000. godine pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice sprovedena je privatizacija koja je veliki broj preduzeća likvidirala, a dobar deo preostalih dala u šake monopolistima. Proizvodni sektor je marginalizovan u odnosu na trgovinu i usluge, a većina investicija usmerena je u razvoj putne infrastrukture i tržište nekretnina. Gustina naseljenosti i prosečna starost stanovništva, koje bi trebalo da predstavljaju komparativnu prednost kosovske ekonomije, pretvaraju se u dodatni društveni teret. Stopa nezaposlenosti procenjuje se i na više od 45%. Oko 30% stanovništva živi u siromaštvu, a čak oko 10% u krajnjem siromaštvu (ispod jednog dolara dnevno). Pored toga, političke frustracije usled osporavanja suvereniteta zemlje i iscrpljujućih pregovora sa Srbijom, sumnje stanovništva u legitimitet vlade (uz dodatak odsustva verodostojne političke alternative) i osvedočena korupcija međunarodnih tutora, oličenih u misiji EULEX, dodatno pothranjuju osećaj nemoći i beznadežnosti. Kosovu, kao tipičnom društvu perifernog kapitalizma u Evropi, nameće se – posebno u aktuelnoj fazi opšte privredne recesije – fatalna ideja o suvišnim ljudima, onima koji nikome ne trebaju i koji će morati sami da se snalaze.
U takvom globalno nametnutom maltusovskom ideološkom okviru, pojedine zemlje kapitalističke periferije, kao što je Srbija, dobijaju političku ulogu sanitarnog kordona u kontroli migracija. Stoga se, u međuvremenu, smanjio broj putnika s Kosova koji prelaze srpsko-mađarsku granicu, a srpski ministar policije odustao je od šaljivih opaski i prionuo na dobijeni zadatak. „I dalje radimo s kolegama iz Nemačke i Mađarske na graničnim prelazima, termovizijske kamere koje su stigle pomažu nam da u velikoj meri obezbedimo zeleni deo granice, a naravno da smo pojačali i našu kontrolu na graničnim prelazima“, izjavio je on već 18. februara. Resursi siromašne Srbije još jednom su u pojačanom obimu stavljeni u funkciju očuvanja šengenske Tvrđave Evrope a srpska policija – zahvaljujući ironiji istorije – još jednom je stavljena pod komandu nemačke policije.
Podsetimo se da je prethodnica Šengenskog sporazuma bila institucionalizovna saradnja policijskih organa i pravosuđa u suzbijanju ekstremizma 1970-ih. Tada su ministarstva unutrašnjih poslova država članica Evropske zajednice formirala mrežu TREVI, koja je bila zadužena za lov na leve ekstremiste i radikalne elemente prilikom prelaska granica. Proširujući takvu politiku docnije, a naročito posle 1990. godine, sve države potpisnice Šengenskog sporazuma nabavile su odgovarajuću vojnu opremu, uključujući specijalne video kamere s infracrvenom opremom za nadzor granica, helikoptere, oklopna vozila, patrolne čamce i drugu opremu za lov na ljude koji nemaju odgovarajuću vizu za ulazak u EU. Specijalno obučene jedinice za zaštitu granica, zajedno sa stotinama logora za privremeni smeštaj u postupku deportacije, stvorene su kako bi se sačuvao ogroman socijalni jaz između zapadnoevropske imperijalističke metropole i južnih i istočnih periferija, te kako bi se lakše kontrolisala velika armija obespravljenih imigranata koji u zemljama EU služe kao jeftinija radna snaga. Taj oblik kontrole migracije u EU koštao je dosad života hiljade ljudi iz Afrike, Azije, Latinske Amerike i Istočne Evrope.
Situacije poput ove aktuelne masovne migracije s Kosova nameću potrebu za upornijim traženjem modela privredne i društvene organizacije kojim bi se prekinuli odnosi zavisnosti od centara finansijskog kapitala i uspostavili strukturni uslovi za korišćenje lokalnih resursa u cilju zadovoljavanja osnovnih potreba naroda i ostvarivanja razvoja. Takav zadatak nije nimalo jednostavan, posebno kada se ima u vidu snažno vojno prisustvo vodećih imperijalističkih sila na samom Kosovu, kao i dozirano raspirivanje nacionalnih antagonizama u regionalnim okvirima. Zato je ovo zimsko iseljavanje, besciljan put velikog broja očajnih ljudi u neizvesnost, potrebno razumeti i kao nemušti apel na stvaranjem snažnije i artikulisanije balkanske političke platforme solidarnosti u otporu dominaciji kapitala i politici koja ljude tretira kao suvišne.
