Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić su, barem deklarativno, kontinuirano uživali podršku onog dela građanstva sa lošijim materijalnim stanjem. Naposletku, sve njihove političke kampanje bile su usmerene ka ekonomskom boljitku siromašnijeg dela stanovništva, onog potlaćenog, koji jedva sklapa kraj s krajem.
Takva taktika je, potpomognuta medijskom propagandom i jeftinim populizmom, itekako bila isplativa. Po pravilu se, možda i kontraintuitivno, u istraživanjima javnog mnjenja ispostavljalo da stranka na vlasti ima podršku onih najsiromašnijih – od običnih radnika i penzionera do socijalnih slučajeva.
Međutim, pobuna studenata, a samim tim i sveopšteg građanstva u Srbiji, je možda promenilo već ustaljenu sliku.
I siromašni vide korupciju
U svojoj analizi za Peščanik Vujo Ilić sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju implicira da studentski pokret u ovom trenutku potencijalno uživa većinsku podršku stanovništva, odnosno odnosa klase i podrške protestima.
Kao referentne tačke Ilić uzima podatke iz tri ankete organizacije CRTA (decembar 2024, februar 2025, april 2025). Ilić je dva pitanja iz upitnika, o materijalnom i radnom statusu, koristio kao približne indikatore klasne pozicije. Takođe ukazuje da iako parametri nisu idealni, iz istih se može doći do određenih zaključaka.
„Mogu se izvući dva zaključka. Prvo, postoji većinska podrška protestima koja prevazilazi razlike u materijalnom statusu domaćinstva i statusu na tržištu rada. Drugo, iako ovi indikatori nisu dovoljno razvijeni da bismo dobili preciznu sliku o klasnom položaju, oni pokazuju da je baza podrške studentskom pokretu šira od srednjeg ili višeg sloja, kako god ih definisali“, navodi Ilić.
Ilić u analizi napominje da iako ova istraživanja ne omogućavaju da se napravi celovita klasna tipologija, ona ukazuju na opšte trendove i dovoljna su da se preispita ustaljeno mišljenje o izraženoj klasnoj diferencijaciji u podršci protestima u Srbiji.
„Podaci pokazuju da je podrška političkim protestima veoma široka i da nadilazi razlike u materijalnom ili radnom statusu građana“, smatra Ilić.
Kako dodaje, na osnovu podataka iz Crtinih anketa se ne možemo ni jasno odgovoriti zašto nema izraženije klasne diferencijacije, ali mogu se izneti neke pretpostavke.
„Prvo, čini se da se u visokim nivoima podrške antirežimskim protestima poslednjih godina ogleda pad legitimacijske moći režima. To se naročito vidi u poslednjim mesecima, kada sve veći deo građana u istraživanjima izražava sumnju da se zemlja kreće u dobrom pravcu. Pritom, niži slojevi najviše osećaju posledice inflacije u svakodnevnom životu i, ukoliko nisu potpuno zatvoreni u medijskom mehuru provladinih medija, do njih dospevaju informacije o ogoljenoj korupciji kroz koju su se pojedinci bliski vlasti bezobrazno obogatili. To stvara osećaj ozlojeđenosti koji vlast pokušava da ublaži kroz antikorupcijske i kampanje ograničavanja cena, kakve sve češće viđamo i kojih će, kako izgleda, tek biti“, napominje Ilić.
Klasna savezništva
Sociolog Đokica Jovanović u razgovoru za Mašinu napominje da, sa sociološkog stanovništva, realnost je opsežnija nego što bilo koja statistika može da pokaže. Međutim, kako kaže, ukoliko se vodimo pretpostavkom da su građani nižeg materijalnog statusa privrženi vladajućoj partiji, takva slika nije začuđujuća – štaviše, to je tradicija.
„U Srbiji je tradicija da oni koji su u egzistencijalnoj iznudici moraju da slušaju vladajuću partiju i da prate njene interese. Jednostavno, deprivirani slojevi su uvek stavljeni u položaj egzistencijalne zavisnosti, to je suština naše politike vekovima. I ti slojevi će, barem deklerativno, podržavati partiju na vlasti. S druge strane, mi nikada nismo ni mogli da znamo šta ti ljudi privatno misle“, započinje Jovanović.
Kako kaže – ukoliko se uzme kao tačna pretpostavka da je došlo do veće podrške protestima u Srbiji od strane nižih slojeva – verovatno su ljudi iz tih depriviranih slojeva, s obzirom da je zamah nezadovoljstva ogroman, tu svoju privatnu sferu barem delimično prebacili u javnu, jer su protesti sami po sebi javna sfera.
„Kažem verovatno, jer ne postoji trenutno ni jedno sociološko istraživanje koje to može da potvrdi“, smatra Jovanović.
Ipak, Jovanović ukazuje da je usled pogoršanog materijalnog stanja svih građana u Srbiji, odnosno ekonomskom situacijom u zemlji, došlo do svojevrsnog „međuklasnog saveza“.
„Iako klasne razlike rastu, deluje da je došlo do međuklasnog saveza među građanima, jer je za time bila potreba. Jednostavno, građanima je potreban mir i izvesnost, a to aktuelni režim ne može da u ovom trenutku ponudi“, kaže Jovanović.
Ilić je na samom kraju analize naveo da su, ukoliko se uzme u obzir pomenuta medijska propaganda, kampanje vlasti usmerene na niže slojeve su privremene, dok su problemi trajni.
„Protesti u protekle dve godine, od protesta protiv nasilja, preko protesta protiv iskopavanja litijuma, do studentskog pokreta izazvanog padom nadstrešnice, ticali su se životnih pitanja s kojima građani mogu da se identifikuju nezavisno od socijalnoekonomskog statusa. Tako nastaje kombinacija faktora koja iz godine u godinu dovodi do masovne mobilizacije protiv vlasti, na koju vlast nema adekvatan odgovor i koju ne uspeva da reši. Jer to nije pobuna elita, to je pobuna naroda“, zaključuje Ilić.
M.B.
