Iako napetost oko izbora raste svakim danom, uzbuđenje oko istih ne dovodi u pitanje različite životne probleme s kojima se svakodnevno suočavamo. Dok se konstantno potiskuje potreba za stvarnim demokratskim upravljanjem odozdo, neobično veliki broj raspisanih izbora u proteklih sedamnaest godina sugeriše da je demokratija svedena na njene neprestane simulacije.
Ovogodišnje kampanje predsedničkih kandidata su na svom vrhuncu. Mediji upregnuti, retorika oštra, kandidati, optimistični i oni „optimistični“, čekaju drugi april posle kog će, prema svima njima, sve biti mnogo bolje.
Od prvih parlamentarnih višestranačkih izbora u Srbiji, a posebno od „Petog oktobra“ čini se da se Srbija nalazi u stalnoj predizbornoj kampanji. Od 2000. godine bilo je ukupno pet predsedničkih (šesti su pred nama), sedam parlamentarnih i isto toliko pokrajinskih, a čak dvanaest lokalnih izbornih ciklusa. Dakle, prosečno na svake dve godine po jedni redovni ili vanredni parlamentarni izbori. Od 2012. godine ovaj trend samo se ubrzava.
Ove prečeste provere volje naroda dovoljno govore s jedne strane o (ne)stabilnosti političkog sistema, i motivaciji i načinu delovanja vladajućih elita s druge. Da su izbori odavno izgubili svoju načelnu demokratsku funkciju i od procesa kojim se legitimiše vlast postali sam metod vladanja pokazuje nekoliko stvari: učestalost izbornih ciklusa i pored stabilne vladajuće većine, instrumentalizacija izbora za uspostavljanje političkog pritiska, ekonomske i infrastrukturne kontrole, te korišćenje izbora kao načina za ostvarenje ekonomske dobiti.
Pre nego što u nedelju budemo prisustvovali još jednoj izbornoj trci i pre nego što započne sledeći izborni proces možemo se osvrnuti na samu političku i ekonomsku ulogu „izbora“ danas.
Izborna dramaturgija
Već je postalo nepisano pravilo da izborima prethodi jedna specifična atmosfera na političkoj sceni puna međustranačkog prepucavanja, afera, oštre retorike, ad hominem-a, uz stalno podizanje tenzije u medijima i održavanju opšte paranoje. Cela ta predstava je zapravo ništa drugo do politička manipulacija u vreme duboke ekonomske krize i generalno očajnog stanja u džepovima glasača od kojih se očekuje legitimitet za vladanje.
Održavanje utiska stalnog vanrednog stanja koji prethode raspisivanju izbora, uz jasnu političku instrumentalizaciju medija, prepuno je bezbroj puta ponovljenih govorancija i obećanja, predizbornih taktika i političkih odluka, medijskih linčeva, izdaja i pomirenja, dramskih afektacija. Ponajmanje je realnih političkih i društvenih pitanja o problemima s kojima se stanovništvo svakodnevno suočava. Neki od najvećih su teško materijalno stanje i opšte siromaštvo, visoka nezaposlenost, potpuno urušen javni sektor i ugrožena radna prava. A nakon izbora umesto njihovog rešavanja uvek mogu – novi izbori, koji su postali alfa i omega manipulacije političkih moćnika na svim nivoima – lokalnim, pokrajinskim, republičkim.
Stalne predizborne kampanje, dakle, podrazumevaju specifičan odnos prema politici i političkom delovanju u odnosu na građane. Svi zahtevi stanovništva upućeni su vlasti u toku predizbornih kampanja sa svešću da nakon izbora neće doći ni do kakvih rezultata, a obećanja kako od vlasti tako i od opozicije su kratkotrajnog i površnog karaktera. U prilog tome idu mnogobrojni protesti nezadovoljnih, pa su u jeku trenutne predizborne kampanje ispred zgrade Vlade do sada protestovali prosvetni radnici, sindikati i penzioneri.
Održavanje predizborne tenzije, međutim, nije samo predstava za građane već i za političke saradnike ali i oponente. Konstatnom pretnjom novim izborima čelnik (čelnici?) najveće(ih) stranke(ka) ministre i koalicione partnere drži pod kontrolom jer su veliki ulozi za neslaganje. S jedne strane novi izbori uvek mogu da oslabe pozicije manjinskim koalicionim partnerima, a slabu opoziciju dodatno ruše i marginalizuju, politički ali i finansijski. Vladajuće stranke, koje i raspisuju izbore, računajući na svoj dobar (ili barem bolji) rejting na izbore izlaze s manjim finansijskim kolebanjima: oni im zapravo omogućavaju da ostvare i profit privlačenjem privatnih donacija, kao i srazmerno većim sredstvima iz budžeta koja dobijaju zarad učešća na izborima itd.
Da su izbori više mehanizam političke kontrole a ne demokratski instrument, oslikava primer vanrednih parlamentarnih izbora održanih prošle godine, raspisanih kako bi se atmosfera pritisaka opozicionih stranaka popravila te da prestanu osporavanja političkih rezultata vladajuće koalicije. U tome se sagledava i nerazumevanje osnovnih mehanizama sučeljavanja opozicije i pozicije pošto se zaboravlja da opozicija upravo i treba da dovodi u pitanje vladajuću politiku.
Politička ekonomija izbornih procesa
U trenucima opšte ekonomske krize zvanična politika u isti mah sprovodi neoliberalne reforme sa jedne strane, koje podrazumevaju štednju na stanovništvu neophodnim javnim uslugama (na primer, smanjenje penzija, plata i socijalnih davanja), i konstantne izborne cikluse sa druge. Od 2012. godine Vlada Republike Srbije je više vremena provela u predizbornim kampanjama i rekonstrukcijama nego bavljenjem i sprovđenjem izglasanih političkih programa.1
Po odluci Ministarstva finansija iz budžeta Republike Srbije je za održavanje redovnih predsedničkih izbora u 2017. godini opredeljeno oko 5,2 miliona evra. Prošlogodišnji vanredni parlamentarni izbori, raspisani i pored stabilne većine vladajuće koalicije u parlamentu, koštali su oko 14 miliona evra isplaćenih direktno iz republičkog budžeta. Za finansiranje kampanja tokom vanrednih parlamentarnih izbora u martu 2014. godine iz budžetske rezerve izdvojeno je 802 miliona dinara, dok su za izbore 2012. godine ti troškovi iznosili oko 890 miliona dinara. Oko 70% ovih sredstava potroši se na izborni marketing u čemu posreduju agencije koje su u vlasništvu ljudi iz političkog vrha a koje preko oglašavanja ubiraju velike profite. Nedavne promene vlasti su koincidirale sa promenama u vlasničkim strukturama vodećih marketinških agencija na tržištu. Osim što doprinosi vidljivosti određenih ličnosti, kontrola i posedovanje oglašivačkog prostora preko tih agencija može voditi ekonomskom ucenjivanju i političkoj zloupotrebi medija.
Kontrola medija se politički može ostvariti i preko budžetskih sredstava pa je tako nakon privatizacije, Televizija Studio B na gradskom konkursu za projektno finansiranje medija dobila više od 50% izdvojenih sredstava (novčano veći iznos nego što je moguće dobiti i na republičkim konkursima) čime je drastično smanjen prostor za pluralizam medijskog sadržaja.
Pored trošenja novca za finansiranje izbora i finansiranje stranačkih kampanja pojavljuje se i problem javnih radova koji osim finansijske ima i vremensku dimenziju. Kako to obično biva, idealna drama uključuje i dobru scenografiju: sređivanje fasada i parkinga, izgradnja građevina i otvaranje parkića, simptomatično po centru prestonice i drugim što vidljivijim lokacijama (ista je scenografija i za lokalne izbore, tu nema dileme). Tako je u jeku trenutne predizborne kampanje Beograd prepun skela i na njima potplaćenih radnika, da bi ostali nezaposleni, ili jedva zaposleni koji tuda prolaze mogli da zaključe kako se vredno radi i kako nam dobro ide. Naravno, intenzitet ovih radova ima negativne posledice i na saobraćaj kao i na gradske i privatne finansije. Uz sve to, eksploatacija radnika u službi političke propagande dostiže svoj apsurdni vrhunac pa se radnici iz privatnih agencija za obezbeđenje angažuju za dvadesetčetvoročasovno čuvanje predizbornih bilborda.
Devedesetih je dominantna politika bila ispunjena nacionalističkim diskursom i stalnim fingiranim pretnjama nacionalnog Drugog. Sada je situacija delimično složenija: uz i dalje prisutan nacionalistički diskurs održava se upitnost ekonomskog opstanka države i stalna, skoro apokaliptična pretnja opadanja životnog standarda ako se skrene sa puta trenutne zvanične politike. Prateći neoliberalnu ekonomsku politiku, uz apsolutno prihvatanje politike MMF i Svetske banke, ne dovodeći u pitanje štetnost njenih posledica koje su i više nego vidljive i globalno, a ne samo na lokalu, vlast konstantno doprinosi osiromašenju stanovništva slaveći ga kao politički i ekonomski uspeh. Kroz diplomatske odnose, posebno trenutna ali u velikoj meri i prethodne vlade, sarađuju sa vodećim kapitalističkim silama sprovodeći politiku „privlačenja investicija“ koje mahom znače subvencionisanje radnih mesta i privlačenje krupnog kapitala stvarajući poslovnu klimu koja isključivo odgovara poslodavcima nauštrb stanovništvu. Tu diplomatiju politički čelnici u predizbornim kampanjama vode još aktivnije, predstavljajući je kao uspešan politički program. Takva manipulacija realnom egzistencijom stanovništva ne samo da urušava demokratske principe, nego ih potpuno obesmišljava i negira.
Novi izbori, lažna dilema?
Neodrživost demokratije, ali i upitnost političkog legitimiteta izabranih, u ovakvim uslovima ilustruje i slaba izlaznost na izbore. Od Petog oktobra izlaznost na parlamentarne izbore je pretežno bila ispod 60% (osim 2007. kada je izlaznost bila 60,62%) od ukupnog broja upisanih birača. Predsednički izbori su specifičniji po manjoj od ionako slabe izlaznosti, pa su dva puta (2002. i 2003.) bili neuspešni upravo zbog nedovoljne izlaznosti. Taj problem je rešen ukidanjem pravila o cenzusu preko 50% upisanih birača. Ovo na specifičan način govori o letargičnosti građanki i građana izazvanoj nepoverenjem u institucije i ponuđene političke opcije. Građani su letargični, umorni i egzistencijalno ucenjeni a ne „neobrazovani poslušnici” kakvima ih liberalni analitičari i dežurni kritičari doživljavaju i/ili predstavljaju u javnosti. To nas navodi na retoričko pitanje: gde se dede demokratija u stalnom političkom obaranju ruku jednih te istih ljudi koji su na sceni već, pa barem dvadesetpet godina? I novi igrači koji su se u međuvremenu pojavili nam ne daju ništa novo, igraju po ustaljenim pravilima igre: malo desno, il‘ desnije.
Participacija stanovništva u političkom životu ne može, ne treba i ne sme biti svedena samo na formalnost glasanja, a ponavljanje mantre o najvećoj građanskoj dužnosti upravo to implicira. Svođenje političke aktivnosti stanovništva na prost izbor političke opcije njenim predstavnicima omogućava apsolutno pravo na odluke i sprovođenje odluka koje se tiču celokupnog društva. A koliko radničke otpore i borbu za bolje radne i životne uslove, te građansku participativnost u političkom životu uopšte uzima u obzir vladajuća klika pokazuje njihov odnos prema različitim protestima, štrajkovima i akcijama radnika i radnica, kao i različitih građanskih inicijativa. Politički potencijal određenih protesta jasno pokazuje nezadovoljstvo dela stanovništva i neophodnost javne rasprave po mnogim pitanjima. Međutim, kao nedostojna zamena tom političkom dijalogu nude se izbori koje preskupo plaćamo a čiji je demokratski kapacitet veoma ograničen.
Izbori, u zadatim uzusima kapitalizma, niti nešto započinju, niti na nešto stavljaju tačku, niti oslikavaju demokratiju – stvar je samo u rotaciji određenih figura. Istina, nisu ni sve figure potpuno identične i nije loše poljuljati njihove pozicije moći kada je i koliko moguće. Međutim, sve dok nema jasne političke alternative koja može dalje da organizuje pomenute borbe i otpore, i koja će apsurdne politike koje zadovoljavaju partikularne interese onih sa vrha (svega) dovesti u pitanje, mi ćemo birati i živeti u vakuumu jedne neprestane predizborne kampanje.
