U nedeljama vanrednog stanja u Srbiji, izazvanog događajem u Novom Sadu koji je potresao čitavo društvo i još jednom ogolio srazmeru instrumentalizacije i kriminalizacije ključnih institucija ove države, kada se paralelno brutalno uništavaju i brišu tekovine i zaštićeno kulturno nasleđe socijalističke Jugoslavije, poput aktuelnog rušenja hotela Jugoslavija, te privatizacije i prenamene zgrade Generalštaba, ruši Stari savski most, važno je iznova ukazivati na slavne primere i protagoniste iz naše istorije, koji pokazuju da se i te kako vredi boriti za bolji svet i drugačije društvene odnose – u kojima su ključne vrednosti solidarnost, antifašizam, zajedništvo, borba za radništvo i sve one društveno potlačene i marginalizovane kojima ova vlast oduzima svako pravo na dostojanstven rad i život.
Jedan od tih sjajnih primera je i Oto Bihalji-Merin, jugoslovenski društveno-politički i kulturno-obrazovni radnik, koji je ceo svoj život posvetio borbi za pravedniji svet, a u čiju čast se večeras otvara izložba, povodom stodvadesetogodišnjice od njegovog rođenja.
Ovo je primer izložbe koji pokazuje i da, uprkos tome što su mnoge javne institucije u Srbiji uzurpirane i otete, one su i dalje naše, i vredi se za njih iznova boriti, koliko god vladajući režim pokušava da izbriše svaki trag jednog drugačijeg, emancipatorskog političkog i kulturnog nasleđa, koji nam je neophodan u građenju društvenih i političkih alternativa ovakvoj vlasti i ovakvom političkom uređenju.
„Slikar, avijatičar, predavač, književnik, novinar, ratni reporter, urednik i izdavač, aktivan član Komunističke partije Jugoslavije i Komunističke partije Nemačke, likovni kritičar, likovni teoretičar, pisac o umetnosti, umetnički direktor, osnivač i član organizacionih odbora brojnih institucija i član žirija mnogih prestižnih domaćih i svetskih manifestacija – sve je to bio Oto Bihalji-Merin,“ stoji u najavi izložbe čiji su kustosi Senka Latinović (MNMU) i Miroslav Karić (MSU).
Izložba je realizovana kroz partnerstvo Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i Muzeja naivne i marginalne umetnosti, imajući u vidu Bihalji-Merinovu istaknutu ulogu u promociji domaće i inostrane moderne i naivne umetnosti i novih umetničkih pojava, kao i njegovu višeznačnu saradnju sa ovim institucijama.
Izložba koju će posetioci moći da vide u Legatu Čolaković do sredine februara 2025. godine, bazira se na ogromnoj arhivskoj građi pohranjenoj u ličnom arhivu Ota i Lize Bihalji-Merin koji obuhvata period gotovo čitavog XX veka i koji do sada, zbog njegove obimnosti i raznovrsnosti građe, nije bilo moguće sagledati u celini.
„U svetlu ovih činjenica, sveobuhvatnije istraživanje postojeće dokumentacije kao i velikog broja spoljnih arhiva, biblioteka, instituta, uz razgovore sa brojnim pojedincima, ulazak u mrežu poznanstava, prelomnih istorijskih događaja i tuđe intime, bio je istovremeno vrlo uzbudljiv, inspirativan ali i delikatan i zahtevan poduhvat, u koji je bio uključen niz istraživača i saradnika“, objašnjava se u izložbenoj najavi.
„Morao sam biti prisutan“ kao politička pozicija
„Morao sam biti prisutan“ je, kako se objašnjava u kustoskom tekstu, sintagma koja se često sreće u Bihalji-Merinovim memoarskim zapisima a kojom je, pre svega, želeo da objasni suštinu svog pogleda na svet i naglasi potrebu za preuzimanjem inicijative i aktivnim učešćem u društvenim zbivanjima kojima je svedočio tokom turbulentnih decenija XX veka:
„U sličnom viđenju i profesor Jerko Denegri koristi izraz delatna prisutnost kada opisuje životni kredo i mnogostruku ličnost Ota Bihalji-Merina, njegovu burnu egzistenciju i kontinuiranu prezentnost u zbivanjima i direktnim susretima i razmenama sa velikim imenima iz sveta politike, kulture i umetnosti toga vremena poput Bertolta Brehta, Ane Zegers, Vasilija Kandinskog, Pola Klea, Tomasa Mana, Žan-Pola Sartra i drugih“.
Na aktuelnoj izložbi su izdvojene najznačajnije stanice na njegovom životnom putu od Zemuna, preko Berlina, Pariza, Ciriha, Madrida, do Beograda, prateći kako hronološki tok događaja, tako i specifična nelinearna kretanja Bihalji-Merina na relaciji umetnost – politika – društvo.
Kako se objašnjava, kroz mnoštvo korespondencije, knjiga, tekstova, intervjua, televizijskih emisija, umetničkih intervencija, predočen je intenzitet njegovih razmišljanja o brojnim fenomenima koji su ga okupirali: naivna umetnost, vanevropske civilizacije, veza umetnosti i nauke i pravac kojim će se umetnost kretati u budućnosti.
Ko je bio Oto Bihalji- Merin
Oto Bihalji-Merin bio je – uz brata Pavla Bihalija – jedan od osnivača i urednika jugoslovenskog časopisa Nova literatura i kasnije izdavačke kuće Nolit, bio je predavač na radničkom univerzitetu u Berlinu, kao i jedan od govornika na Kongresu revolucionarnih pisaca sveta u Harkovu 1930. godine. Svojim očima je gledao nacističko spaljivanje knjiga ispred Humboltovog univerziteta u Berlinu, dok je, samo nekoliko godina kasnije, u pariskom egzilu, bio osnivač Instituta za proučavanje fašizma. Izveštavao je svet iz Španskog građanskog rata, a bio je i jedan od inicijatora kontraizložbe „Izopačene umetnosti“ u Londonu.
Nakon rata pa sve do svoje smrti živeo je i radio u Beogradu, posvetivši svoju karijeru razvoju i promociji jugoslovenske umetnosti u svetu, s posebnim naglaskom na modernoj, srednjovekovnoj i naivnoj umetnosti Jugoslavije, o kojima je napisao desetine knjiga i tekstova.
„Bihalji je bio jedan od poslednjih intelektualnih dinosaurusa i svedoka nastanka komunističke ideje dvadesetog veka“, istakao je novinar Andrej Ivanji u svom autorskom tekstu iz 2004. godine povodom stogodišnjice od njegovog rođenja. „Njegova biografija je istorija umetnosti i komunizma dvadesetog veka“, zapisao je tada.
„Od Brehta, Tomasa i Hajnriha Mana, preko Malroa, Sartra i Gorkog do Hemingveja i Foknera, Bihalji je poznavao, sarađivao i dopisivao se sa bezbrojnim slavnim ličnostima koje su uticale na umetnost i filozofiju prošlog veka. I šta god da je radio, bilo je podređeno borbi protiv nadolazećeg fašizma u Italiji i Hitlerovog nacional-socijalizma u Nemačkoj. Artur Kestler je Bihaljija okarakterisao kao ’legendarnu ličnost’ u Parizu i Berlinu tridesetih godina. Ako je takav čovek komunista, pisao je Kestler, onda komunizam možda i nije tako loš. Bihaljijevom pozivu na razne antifašističke skupove odazivali bi se redovno svi intelektualci, bili oni komunisti ili ne“, Ivanji je približio ovim rečima javnosti ličnost Bihalji-Merina te 2004. godine.
V.K.
