Deljenje otkaza radnicima jer tokom pandemije nema dovoljno posla knjiži se ovih dana kao nečovečnost. Ali ima li suštinske razlike u odnosu na uobičajene odnose u kapitalizmu?
Svakome je sopstvena muka najteža, a sebičnost je, čini se, odviše ljudska. Dok ljudi širom sveta strahuju za bližnje i unezvereno grabe brašno sa regala, Toma Momirović, predsednik Upravnog odbora Mona hotela, obilazi televizije sa nacionalnom frekvencijom gde je inače rado viđen gost i upozorava da mu biznis propada u doba korona-virusa te da će mnogi radnici u hotelijerstvu dobiti otkaze.
Nema razloga da se ne veruje Momiroviću kada kaže da je promet pao za 90 odsto, da je hotelijerstvo u doba karantina praktično mrtvo. Pa čak ni da mu se previše zameri namig koji je uputio srpskim vlastima kada je rekao: „U stalnoj smo koordinaciji sa Vladom i njena pažljiva javna komunikacija radi izbegavanja panike drastično je ublažila gubitke u ugostiteljskom sektoru.“
Naposletku, svaki krupni kapitalista voli takozvano slobodno tržište sve do krize kada počne da zaziva deljenje narodnih para iz budžeta, a to u balkanskoj verziji kapitalizma može samo ako umilostiviš vlastodršce. Tako Udruženje hotelijera i restoratera Srbije (HORES) traži od vlasti niz poreskih olakšica, smanjenje poreza i prebijanje dugova prema javnim preduzećima.
U danima kada se, pred nepoznatom pretnjom, zaziva solidarnost i to da se misli na ljude, a ne na pare, vapaj hotelijera deluje kao sitničarenje, kao knjigovodstvena igra sa ljudskim životima. Međutim, ako se tokom pandemije mogu suspendovati javni život i naše male svakodnevne rutine, ne može se suspendovati neoliberalni kapitalizam.
Momirović, kojeg na Tviteru od milošte zovu Toma Mona, i u vreme pandemije ostaje ono što je inače, velenaslednik, hodajući dokaz da živimo mit meritokratije koji kaže da talenat i trud daju uspeh, da tobože imamo jednake šanse i da svako može ostvariti American Dream. Kome trebaju i statistički dokazi da je u pitanju mit, uvek može da pročita knjigu imenjaka našeg mladog hotelijera, Piketija.
Našem se kapitalisti može prebaciti svašta, ali ne i to da je nedosledan. Kada radnicima preti otkazom i tako iznuđuje pomoć države, on zapravo samo objašnjava vladajuću interpretaciju zakona ponude i potražnje. Nema turista, nema noćenja, dakle nema potražnje, i sledstveno ako već sobe, to jest ponuda, moraju da zvrje prazne – sobarice ne moraju da sede besposlene. Zato je, iz Momirovićeve i vladajuće vizure, bolje da budu nezaposlene.
Tu se ruši još jedan mit, onaj iz samog temelja kapitalizma – gazda profitira, kupujući pride radnu snagu, jer je ušao u rizik, pametno odigrao i oplodio kapital uostalom i na dobrobit radnika koji će dalje moći da mu prodaje jedino što ima, sebe. Dočim ovo važi kod sitnih privrednika koji najviše rintaju sami, kod krupnog kapitaliste je stvar upravo obratna – ceh prvo plaćaju prekarni radnici.
To je tužno svedočanstvo o stanju radničkih prava. Jer, šta uopšte piše u tom radnom ugovoru kad je moguće da neko bude najuren sa posla usred vanrednih okolnosti i više sile (opasnog virusa praćenog akcionizmom državnih vlasti širom sveta)?
Ako je mladi hotelijer, kako smo ustanovili, oduvek bio to što je danas, onda je budalasto da mu se današnje ponašanje knjiži kao „nečovečnost“ (kako misliš na pare dok ljudi umiru!?), a da se inače pravila neoliberalnog kapitalizma i prekarizacija rada prihvataju kao neminovnost.
To je logički nedosledno. Ili je sistem uvek u redu ili je uvek nečovečan – i kada bez vanrednih okolnosti krupni kapitalista ostavi nekog na ulici i sada kada će to, možda, postati masovna pojava.
Bez tog dubljeg uvida moguće je, kao poslednjih dana, oduševljavati se potezima krupnih kapitalista koji su se poneli „čovečno“ poput Đorđa Armanija koji je donirao italijanskim bolnicama 1,25 miliona evra. To je mrva feudalizma – umesto da bolnice budu građene i opremljene narodnim, poreskim parama, krupni kapitalista se ukazuje kao dobrotvor. Kao da mu ti novci pripadaju prirodno, a ne kao posledica sistema.
Neki su u relaciju sa hotelijerom Momirovićem doveli i svetsku fudbalsku zvezdu Kristijana Ronalda – i on je poznati dobrotvor – koji je, prema pisanju pojedinih medija naumio da sve svoje hotele pretvori u bolnice tokom pandemije. Kada ne bi bilo u pitanju lažna vest, a po svemu sudeći jeste, mogli bismo se setiti da je u pitanju isti Ronaldo koji je prošle godine priznao da je utajio porez, platio 18,8 miliona evra i dobio kaznu za bogate – 23 meseci zatvora u Španiji po čijem se zakonu u zatvor zapravo ide tek kada je kazna preko dve godine.
Izvanredne okolnosti će, opet mahom bez prigovora, pervertirati stvar do kraja – narodnim novcem će biti spašavani kapitalisti. I to ne sitna bakalnica ili frizerski salon iz kraja, nego naprotiv, najbogatiji će dobiti najviše naših para i to pod izgovorom čuvanja radnih mesta. Svakodnevno stižu vesti o pripremljenim milijardama evra za pomoć privredi.
Pri tome igra ide dalje, i pandemija teče sasvim tržišno – proizvođači dezinfekcionih sredstava ili testova za virus (feleričnih, ali daj šta daš) trljaju ruke jer, apsolvirali smo već, imaju ponudu za potražnju. Cinik bi rekao da po tržišnim pravilima teče i otimanje sirotinje za toalet papir i brašno. Kako rekosmo, svakome je sopstvena muka najteža.
